Је ли ти живот постао досадан и тежак? То је болест душе, у којој нема љубави. Је си ли посматрао природу, каква је на дуготрајној летњој суши? Земља испуцала, биље увело, поља црна од изгореле траве, животиње узрујане и невеселе. Таква је пустош у души човека, који нема љубави. И као што све прене новим животом, кад росна киша натопи земљу, тако новим животом почне живети и човек који се запоји љубављу према Богу и свету. Љубав то је дух Божји на земљи. У љубави је Бог. Не може никада бити досадан живот човеку, који осећа у себи љубав према Богу као своме Оцу и људима као својој браћи.

Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата.   

Онај ко је стекао савршену љубав, живи у овом животу као да га и нема, јер се сматра туђинцем у свету видљивом, са трпљењем ишчекујући невидљиво. Он се сав изменио у љубав према Богу и заборавио је сваку другу љубав. Ко љуби себе, не може да љуби Бога. А ко не љуби себе из љубави према Богу, тај љуби Бога. Онај ко истински љуби Бога сматра се странцем и дошљаком на земљи, јер у своме стремљењу ка Богу душом и умом сазрцава Њега Јединога. Душа, испуњена љубављу Божијом, у време изласка свога из тела, неће се убојати кнеза ваздушнога, но ће са Анђелима узлетети као из туђине у отаџбину своју.  

Да слепи није узвикнуо и да она крвоточива није пришла Господу, не би добили исцељење. Исто тако, онај ко по сопственој вољи и из свег произвољења не приступи Господу и ко га не моли са несумњивом вером - неће добити исцељење. Јер, због чега су они одмах били исцељени, а ми још увек не налазимо излечење од тајних страсти? Ми не добијамо духовно исцељење и спасење услед неверја нашег и услед разбијености наше, због тога што га не волимо из свег срца и што не верујемо у Њега искрено. Због тога, верујмо у Њега и истински му приступимо како би Он убрзо на нама извршио истинско исцељење. Он је обећао да ће дати Духа Светога онима који ишипу од њега (Лк.11,13), да ће отворити врата онима који куцају и да ће га наћи они који га траже (Мт.7,7). То је обећао Онај који не обмањује (Тит.1,2).  

Главну бригу треба посветити души, а не телу. Телу можемо посветити само неопходно време, док све остало време треба да посветимо души и иштемо оно шта јој је на корист, тј. да се не поводи за телесним страстима, већ да себи потчини тело. То и значе Спаситељеве речи: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути (Мт.6,25). И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити, и не узнемиравајте се. Јер све ово траже незнабошци овoга света; а Отац ваш зна да вама треба ово. Него иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати (Лк.12,29-31).

Ум заслепљују три страсти: среброљубље, славољубље и сластољубље. Немој да храниш своју плот страстима, немој је неговати, угађати јој и тако је окретати против духа. Јер ће дух да буде заточеник плоти. Ништа тако брзо не гаси код нас дух вере као неуздржање, похлепа и преједање, расејан, распојасан живот. Забрањуј себи чулна задовољства са надом да ћеш уместо њих добити задовољства виша, духовна, Божанска. Свако везивање за земаљско је ђавоља жеља и жеља нашег самољубља.

Ко воли Христа и друге људе тај живи потпуно. Живот без Христа је смрт, то је пакао а не живот. Пакао и јесте одсуство љубави. Христос је живот. Љубав је Христов живот. Хајде да имамо један циљ – љубав ка Христу, ка Цркви и ка ближњем. Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи. Љубав ка Христу, то је и љубав ка ближњима, ка свима, чак и ка непријатељима. Хришћанин се брине за све, жели да се сви спасу, да сви окусе Царство Божије. Ето где је хришћанство: да кроз љубав ка брату достигнеш љубав ка Богу... Божанска благодат долази кроз брата.  

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу. Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. 

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога. 

Немојте упорно избегавати људе, јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност.