Депресиван болесник, заиста, губи наду у оздрављење, све види црно, увређено се повлачи од света, свесно или несвесно оптужујући га за узрочника своје болести, губи интересовање за било коју активност, осим опсесивног бављења собом. А узроци, и према динамички оријентисаној психијатрији, и према хришћанском учењу, исти су: гордост, завист и гнев.  

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша" (Мт. 6, 15). И још: "Молите се за оне који вас вређају и гоне" (Мт. 5, 44). Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе" (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.

Кад би то само од покајања зависило ти би се с правом требао плашити, али са покајањем је спојена и милост Божија, а човекољубље је Божије безмерно као што му је у благост неизрецива. Злoћа твоја меру има, а исцељење нема меру. Па и грех твој, ма какав да је, грех је човечански, а милосрђе је Божије бескрајно, па се надај да ће оно злоћу твоју претегнути. Замисли искру која је пала у море, може ли она опстати тамо и као таква даље се појављивати, и како је малена искра према мору тако је мален и грех према човекољубљу Божијем, па чак ни толики но и мањи, јер и море ма како да је велико своје границе има, а Божије човекољубље је безгранично.  

Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај за тиме да сазнаш оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно шта је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо.

Дух Свети нас је ородио са Господом и знај, уколико осећаш у себи мир Божији и љубав према свима, твоја је душа слична Богу. Зато, братијо, свим силама чувајте мир Божији који вам је дат (као дар). А када вас неко увреди, ви га, макар приморавали себе, волите и Господ ће видети ваш труд и помоћи ће вам благодаћу Својом.  

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу ( Римљ. 13,8 ).

Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!" Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: "Пресвета Богородице, спаси нас!" (или говорећи анђелски поздрав: "Богородице Дјево..."). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.  

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.

Дух Свети нас је ородио са Господом и знај, уколико осећаш у себи мир Божији и љубав према свима, твоја је душа слична Богу. Зато, братијо, свим силама чувајте мир Божији који вам је дат (као дар). А када вас неко увреди, ви га, макар приморавали себе, волите и Господ ће видети ваш труд и помоћи ће вам благодаћу Својом.  

Радујте се свему што нас окружује! Све нас поучава и води ка Богу. Све што је око нас јесу капљице љубави Божје - и жива и нежива бића, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, преко којих стижемо до велике Љубави, до Христа. Да би човек постао хришћанин, треба да стекне песничку душу, треба да постане песник. "Грубе" душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник. Будимо ревнитељи! Ревнитељ - или зилот - јесте онај ко свом душом љуби Христа и у Његово име служи човеку. Љубав према Богу и љубав према људима јесте нераздвојан пар: света страст, духовна жудња, сузе, умиљење, али не смишљено него све од срца.