Драга децо духовна, живимо у тешким временима глобализације, у временима гажења основних људских права – права човека на живот, права детета да буде рођено, права родитеља да своје дете васпита и води, права мајке да буде брижна мајка свом детету и супруга своме мужу, права човека да буде човек! Ствара се чудовишна глобалистичка цивилизација по мери изопаченог морала, без квасца вечног смисла људског живота. Таква цивилизација, све док је у супротности са васкрслим Христом и његовом благом науком, не може преживети. Имајући то у виду, будимо мудри и опрезни када прилазимо нездравој трпези понуде овога света. Изаберимо с ње само оно што је за Христа вредно и достојно нашег звања и достојанства. Све псеудоцивилизацијско, извитоперено и нехумано одбацимо, као што је Христос одбацио понуду кушача на Гори кушања: ако ми се поклониш, све ово што видиш биће твоје!“ Ми знамо прави одговор: Писано је: само Богу служи и Њему Једином се клањај!

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора. 

Ако тугујеш због неправде у свету, знај, да су све неправде Богу познате и да Он, Творац света, броји сузе, које гоњени и потиштени на земљи проливају због неправде и неправедника. Нема греха, који ће остати у тајности, нити неправде, која ће остати некажњена. Троструко се неправедник кажњава: од Бога, своје савести и закона. Не казни ли га закон, казниће га савест његова грижом и мучењем, а ако му је савест помрачена, те га и она не казни, не може се извући никако од последње казне, од казне Божије. Мало је неправди на земљи остало некажњено, као што је мало неваљалаца, који се нису горко кајали због својих непријатељстава и због грубости своје према слабијим од себе.

Када се нађе у кризи, човек, скоро по правилу, наслућује два начина како да изађе из кризе. Један је начин да из ње што пре побегне, избегавајући по сваку цену да сагледа и узрок и последице кризе. Овај начин је, нажалост, најчешћи, али са последицама које су недогледне и често трагичне. Други начин, коме је сваки човек у кризи такође интимно склон јесте да кроз разјашњење узрока и очишћујућу патњу доживи нешто ново што га може учинити зрелијим, целовитијим, бољим као човека.  

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни.  

У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете: изрекао си лаж! - шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да би сте ово чинили, треба да постанете свети.

Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце. Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог. Пошто су горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега, и да ће се побринути и за економско јачање породице. Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.

Да би смо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци препоручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита и пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих молитава, онда треба читати наглас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се моли насамо.  

И у раду се угледај на свога Спаситеља. Сети се колико је Он радио и урадио за живота земаљскога. Дању је радио а ноћу се Богу молио и одмарао. Шта ти смета да и ти тако чиниш? Угледај се на Христа у неуморном раду, па ће те брзо оставити туга. Моли се поред тога Богу. Он, који се о птицама стара, неће ни тебе заборавити.

Депресиван болесник, заиста, губи наду у оздрављење, све види црно, увређено се повлачи од света, свесно или несвесно оптужујући га за узрочника своје болести, губи интересовање за било коју активност, осим опсесивног бављења собом. А узроци, и према динамички оријентисаној психијатрији, и према хришћанском учењу, исти су: гордост, завист и гнев.