Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње. Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески". Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не - поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје слици чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.  

Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.   

Осуђивати значи рећи: "Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник". Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: "Он се разгневио", а друго: "Он је гневљив". Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк.6,42). Грех ближњег упоређује са труном, а осуђивање са брвном. Толико је теже осуђивање од сваког греха. И онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине, није слагао. Он је говорио истину, и није због тога био осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк. 18,11).

У нама постоје два живота - телесни и духовни. Дух наш као да је погребен у телу. Када почне да васкрсава, оживљен благошћу Божијом, он се извлачи из скривености под телом и појављује у својој духовној чистоти, и то део по део. Када се сав извуче из те везаности као из гроба, он излази у обновљени живот и сам по себи постаје жив и делатан. Тело, пак, гроб, само по себи јесте мртво и без дејства, премда се заједно са духом налази у једном и истом лицу. То је тајна онога што говори апостол: А где је Дух Господњи, онде је слобода (2.Кор.3,17). То је слобода од трулежности која облаже наш нетрулежни дух, или од страсти, које кваре нашу природу. Тај дух, који је ступио у слободу код деце Божије, личи на лептира са крилима пуним разних боја, који је прхнуо из своје чауре. А ово су дивне боје духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5.22).

Свети оци су за неке људе, славне по свом хришћанском животу, похвално говорили да васкрсоше још пре општег васкрсења. У чему је тајна таквог живота? У томе што су они усвојили карактеристичне црте живота после васкрсења, описане у речи Божијој, учинивши их својим особинама. Будући живот се представља као слободан од свега телесног: нема женидбе ни удадбе, нема храњења трулежном храном, а само тело постаје духовно. И тако, ко живи као одрешен од свега телесног, у себе прима елементе живота после васкрсења. Потруди се да у теби замре све телесно, и васкрснућеш пре општег васкрсења. Пут ка томе указује и апостол када говори: По Духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал.5,16). Он уверава да се тим путем заиста може достигнути очекивано: Ко сеје, говори он, у дух, од духа ће пожњети живот вечни (Гал.6,8).

Заиста је пун врлине труд оних који здравим разлозима побијају лаж која се са напором диже против истине Васкрсења. И ти читај и наоружавај се тим разлозима. Но, при свему томе не лењи се да у себи све више и више начиниш простора за улазак силе Васкрсења Христовог. Што се више будеш трудио, све ћеш више дисати ваздухом Васкрсења, те ћe безопасније постати све стреле вражје које се одапињу против те истине. Питаш: "Шта треба да се ради у вези са тим?" Ништа посебно! Буди само оно што си дужан да будеш по завету у који си ступио светим крштењем, које и јесте наше васкрсење. Пљунуо си на сатану и на сва дела његова: продужи да се тако према њему односиш. Сјединио си се са Христом: остани са Њим. Дела таме и светлости су позната. Бежи од првих и труди се око других. Но, чини то без икаквих уступака, чак и најмањих, како би се у животу држао правила: нема заједнице светлости са тамом, нити Христа са Велијаром.

Истину Васкрсења разум може доказивати својим разлозима на основу Писма, и силу његових извођења не може да не призна ни неверујући, уколико му није заглушено осећање за истину. Верници, међутим, немају потребу за доказима, будући да је Црква Божија препуна светлости Васкрсења. И један и други указатељ на истину је добар и убедљив. Против разлога разума, ипак, могу да се изроде и истакну противразлози, а и вера може да се напада и уздрмава недоумицама и сумњама које долазе и споља и изнутра. Зар нема, дакле, тврде ограде за истину Васкрсења? Има! Она ће се испољити у процесу истребљивања изопачености душе и тела, и успостављању почетака новог живота путем силе Васкрсења, преузете још у светом крштењу. Такав човек ће ходити у светлости Васкрсења. Њему ће изгледати безуман свако ко говори против Васкрсења, као што ће ономе који иде по дану изгледати без памети онај који говори да је ноћно време.

Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.

Почетак духовног назидања по Богу поставља се упечаћивањем у срце сећања на велико Божије старање за спасење душа наших. Стога не допусти немарности и безбрижности да потамњују сећање твоје, и никад не заборави велика доброчинства која ти је Бог учинио. Држећи их непрестано на уму, скупа са сећањем на смрт, непрестано ћеш понављати пророчку реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Заиста, толико су велика и неизбројива доброчинства човекољубивог Господа и Владике нашега према нама! Захваљуј му, будући да те је често избављао од опасности. Како те је, само, често скоро из самих чељусти непријатеља отимао, већ спремну да паднеш у грех! Како те само, раслабљену у немару и безбрижности, није предавао духовима обмане на погибију и смрт, него те је, као Човекољубац, дуготрпељиво чувао, очекујући твоје буђење, обраћање и покајање.