Свети оци су за неке људе, славне по свом хришћанском животу, похвално говорили да васкрсоше још пре општег васкрсења. У чему је тајна таквог живота? У томе што су они усвојили карактеристичне црте живота после васкрсења, описане у речи Божијој, учинивши их својим особинама. Будући живот се представља као слободан од свега телесног: нема женидбе ни удадбе, нема храњења трулежном храном, а само тело постаје духовно. И тако, ко живи као одрешен од свега телесног, у себе прима елементе живота после васкрсења. Потруди се да у теби замре све телесно, и васкрснућеш пре општег васкрсења. Пут ка томе указује и апостол када говори: По Духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал.5,16). Он уверава да се тим путем заиста може достигнути очекивано: Ко сеје, говори он, у дух, од духа ће пожњети живот вечни (Гал.6,8).

Заиста је пун врлине труд оних који здравим разлозима побијају лаж која се са напором диже против истине Васкрсења. И ти читај и наоружавај се тим разлозима. Но, при свему томе не лењи се да у себи све више и више начиниш простора за улазак силе Васкрсења Христовог. Што се више будеш трудио, све ћеш више дисати ваздухом Васкрсења, те ћe безопасније постати све стреле вражје које се одапињу против те истине. Питаш: "Шта треба да се ради у вези са тим?" Ништа посебно! Буди само оно што си дужан да будеш по завету у који си ступио светим крштењем, које и јесте наше васкрсење. Пљунуо си на сатану и на сва дела његова: продужи да се тако према њему односиш. Сјединио си се са Христом: остани са Њим. Дела таме и светлости су позната. Бежи од првих и труди се око других. Но, чини то без икаквих уступака, чак и најмањих, како би се у животу држао правила: нема заједнице светлости са тамом, нити Христа са Велијаром.

Истину Васкрсења разум може доказивати својим разлозима на основу Писма, и силу његових извођења не може да не призна ни неверујући, уколико му није заглушено осећање за истину. Верници, међутим, немају потребу за доказима, будући да је Црква Божија препуна светлости Васкрсења. И један и други указатељ на истину је добар и убедљив. Против разлога разума, ипак, могу да се изроде и истакну противразлози, а и вера може да се напада и уздрмава недоумицама и сумњама које долазе и споља и изнутра. Зар нема, дакле, тврде ограде за истину Васкрсења? Има! Она ће се испољити у процесу истребљивања изопачености душе и тела, и успостављању почетака новог живота путем силе Васкрсења, преузете још у светом крштењу. Такав човек ће ходити у светлости Васкрсења. Њему ће изгледати безуман свако ко говори против Васкрсења, као што ће ономе који иде по дану изгледати без памети онај који говори да је ноћно време.

Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.

Почетак духовног назидања по Богу поставља се упечаћивањем у срце сећања на велико Божије старање за спасење душа наших. Стога не допусти немарности и безбрижности да потамњују сећање твоје, и никад не заборави велика доброчинства која ти је Бог учинио. Држећи их непрестано на уму, скупа са сећањем на смрт, непрестано ћеш понављати пророчку реч: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? Заиста, толико су велика и неизбројива доброчинства човекољубивог Господа и Владике нашега према нама! Захваљуј му, будући да те је често избављао од опасности. Како те је, само, често скоро из самих чељусти непријатеља отимао, већ спремну да паднеш у грех! Како те само, раслабљену у немару и безбрижности, није предавао духовима обмане на погибију и смрт, него те је, као Човекољубац, дуготрпељиво чувао, очекујући твоје буђење, обраћање и покајање.

Када се усели у човека, Дух Свети му дарује веру и светлост. Без Њега нико не може да има истинску, живу веру. Без просвећења Духом Светим чак и најмудрији и најученији човек потпуно је слеп за дела и путеве Божије. С друге стране, Дух Свети може изнутра да се открије и најпростијој и најнеобразованијој особи, да јој директно покаже дела Божија и омогући јој да осети сладост Царства Небеског. Човек који је испуњен Духом Светим осећа у својој души чудесну светлост, која му је раније била сасвим непозната.  Када Дух Свети дође и усели се у човека, Он са Собом доноси истинску љубав. Истинска љубав у срцу је као чиста ватра или топлота која надахњује човека и чини га ватреним; то је корен у њему који га покреће на свако добро дело. За особу надахнуту истинском љубављу нема ничег тешког, страшног или немогућег; за њу нема закона или заповести који се не би могли извршити и све јој постаје лако. 

"Дођох да бацим огањ на земљу," - говори Спаситељ, "и како бих желео да се већ запалио!" (Лк. 12, 49). Те се речи односе на живљење хришћанско, а Господ их казује због тога што је видљиво сведочанство таквог живљења заправо ревност према богоугађању, која се разбуктава у срцу Духом Божијим попут огња; и као што огањ сажиже вештаство у којем се заметнуо, тако и ревновање за живот по Христу захвата душу у којој се зачело. Опет, као што у пожару пламен захвата читаву кућу, тако разбуктали огањ ревности обузима и прожима читаво биће човеково. На другом, пак, месту Господ казује: "Сваки ће се огњем посолити" (Мк. 9, 49). Овим се речима указује на огањ духа, који ревношћу обузима читаво наше биће. Као што со, продирући кроз лако кварљиву материју, спречава труљење, тако и дух ревности, обузимајући читаво наше биће, изгони грех који разједа и уништава нашу природу и по души, и по телу, уклања га из свих, па и најскривенијих његових станишта и обиталишта, спасавајући нас на тај начин од моралног кварења и трулежи.

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…