Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа.

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…

Смирен човек је незлобив, он никоме не жели зла, па чак ни онима који му зло чине и наносе. Смирен је човек љубазан и предусретљив према свакоме, како према вишима тако и према нижима од себе. Треба избегавати сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос никад није био љут. Треба човек да буде кротак и смирен у срцу као и да нађе мир у својој души.

Наш Спаситељ, Исус Христос рекао је: „А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима, јер зна отац ваш шта вам треба пре него заиштете од њега“ (Мт 6,7-8). Он нас је тада научио да се молимо молитвом «Оче наш». Дакле, наш Спаситељ нас је тада нучио краћој молитви. Свако ко буде изговарао кратке молитве , али са смирењем, и понизнишћу, биће спасен. Сетимо се светог старца који се четрдесет година молио једном те истом молитвом: „Господе, ја као човек сагреших, а Ти, као Господ, опрости ми“. Исто тако да чине и болесни. Да се моле Богу кратком молитвом, и да благодаре за болест.  

Порочне навике су као окови на човеку: оне га лишавају моралне слободе, насилно га држе у смрдљивом блату страсти. За човекову погибију довољна је једна порочна навика: она ће стално отварати улаз у душу свим греховима и свим страстима. Како је узасан порок пијанство! То је страст, болест: она улази у тело тако сто се попуста зељи, а преласком у навику стице ону снагу коју поседује природна особина. Христов слузитељ треба да се цува од пијанства, али и од навике многог узимања вина, јер оно изазива силна узбудјења у телу и побудјује у њему зивотињске зеље. И не опијајте се вином, у коме је разврат,[1] рекао је апостол. Дозвољено је узимање вина у сасвим малој колицини; ако не мозес да се ограницис на умерену употребу, боље цес уцинити ако се потпуно одрекнес вина.

Често од Бога тражимо сад ово, сад оно, а он нам не одговара на наше молбе. Да би нам Бог одговорио на нашу молбу и да би нам дао што год од Њега затражимо, треба пре свега да поседујемо смирење, које ми немамо. Сви ми, и млади и стари поседујемо велики егоизам и не допуштамо да нам се било на шта укаже, не допуштамо никакве примедбе. Ми све знамо, ми смо сви мудри. Када нама влада егоизам, због најмањег разлога рађа се велика свађа. Отварамо врата сатани, он улази у породицу и разара је. Што год у том тренутку видите и чујете, не обраћајте пажњу, јер то не помаже, само разгара ватру. Само будите трпељиви, молите се и тек када се онај други умири, биће разумевања. Рибар не излази у риболов по невремену, него чека да се море умири. Велико смирење је простодушност.  

Слушајте. Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт.

Веруј у Господа и љуби га! Чувај себе од нечистих по-мисли и од телесних задовољстава, као што је написано у Причама - не претоваруј стомак (Прич.24,15). Избегавај сујету, непрестано се моли, читај Псалме пре и после спавања, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, држи на уму примере светитеља, да би душа твоја, памтећи заповести, могла да се угледа на њихову ревност. Нарочито гледај да испуниш апостолски савет: Сунце да не зађе у гневу вашему (Еф.4,26). Сматрај да је то речено уопште за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху. Јер је и добро и неопходно да нас не осуде, ни сунце за дневну погрешку, ни месец за ноћне грехе, па чак ни за рђаве помисли.

Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана. А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.