Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: "Подај, Господи!" Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту. 

Ми не можемо носити стално наше мане и кривицу у себи, зато је пројектујемо на друге, зато испољавамо свој бес на другима. Бес на околину нам изазива само оно што и код себе препознајемо, за остало смо слепи. Кад се гневимо на другога због нечега, треба да се запитамо коју ми кривицу носимо због те исте ствари, које сопствене мане нас притискају, па покушавамо да их разрешимо преко других. Лако је ратовати са другим људима, са другим народима, најтеже је ратовати са самим собом.  

Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости.

Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку нпр.: Боже помози! Господе благослови! на крају: Слава Ти, Господе! Глагодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе спаси! Боже милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног! Пресвета Богородице спаси нас!

Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха, или на клеветнике своје. Али заборављамо при том, да је гнев смртни грех, и да желећи друге да спасемо себе губимо, по речима светог Макарија. Гнев против непријатеља обично је скопчан с другим једним опаким осећањем, на име осветољубљем. Свети Евпсихије толико је био победио страст гнева у себи, да је пред смрт од свог великог имања један део дао сиромасима а други део својим клеветницима, због којих је мучен и убијен. Он је сматрао своје клеветнике за своје добротворе. Свети Златоуст пише: „обрежимо крила гневу, и зло се неће дићи високо. Гнев је, вели, болест опака, која може погубити душе наше... Гнев је страшни огањ, што све прождире... Кад би разгневљен човек могао видети себе у тренутку гнева свога, то он не би више потребовао никаквих других савета (да се не гневи) – зато што ништа нема непријатније од лица раздраженог." Авва Амон је за себе исповедио: „ја сам провео 14 година у Скиту молећи Бога и дан и ноћ, да ми дарује победу над гневом."

Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама. Он неће чути и ваша молитва ће вам се уписати у грех. Благодари Богу што си се родио као православац. Буди чврст у вери, не подлежи искушењима, не брини се да ли ће се људи  друге вероисповести спасити или неће. То није наша ствар. Бог је милостив.  

Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Унутарњи мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави. Он се губи и кад превише једемо или се нехатно молимо. Али, ако стекнемо навику да се усрдно молимо за непријатеље своје и да их волимо, у душама нашим ће увек владати мир; а ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом.

Као прво, човек треба да схвати да му одрђена навика штети, а затим да пожели да се против ње бори не би ли је се ослободио. Да би се рђава навика одједном сасекла, треба имати јаку силу воље. Као што конопац мало-помало прави танак урез на ивици бунара па више не ''бежи'', тако и свака навика мало-помало удубљује у срцу жљеб, из ког касније она тешко излази. Треба да будемо веома пажљиви да не стекнемо рђаве навике, јер касније је потребно много смирења и воље да бисмо успели да их се ослободимо. Отац Тихон знао је да каже: ''дете моје, добра навика то ти је врлина, а рђава навика - страст''. Било како било, уверио сам се да је у егоизму, себељубљу и самовољи узрок ако се човек бори, па се и поред тога непрестано спотиче и никако не мења /на боље/. Недостаје му смирење и љубав, и то је препрека за Божије деловање. Сам човек не помаже Богу, да би после Бог њему помогао. Ако, на пример, Бог некоме помогне да победи једну страст, он ће то приписати себи, погордиће се, јер ће мислити да је победио ту страст сам, без Божије помоћи. 

Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.

Против неправде треба се борити. Туга је знак немоћи. Ма на кога се неправда односила, ти мораш подједнако бити готов, да против ње устанеш и изобличиш је. Равнодушно гледати неправду исто је, што и творити неправду. Ако се тебе не тиче неправда, која се наноси твоме суседу, неће се ни њега тицати неправда која се теби буде сутра нанела. Што си рад да теби други учини, чини и ти другоме. Христос је изобличавао неправду и викао на оне који се неправдом у животу служе. Он је знао каквим се неправедним начинима служе фарисеј против њега, па ипак није туговао, него их је све жешће нападао. Угледај се на Христа! Знај, да ће твоја туга само ободрити неваљале и зле људе. Не тугуј, него устани и бори се речју и делом. Имај вазда на уму Христа. Бог ће, ти дати снаге, Њега призови у помоћ!