Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме.

Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом.  Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Да ли је могуће, рећи ћеш, покајнику да се спасе? Врло могуће. Цео сам живот у гресима провео, па хоћу ли се спасти ако се покајем? Хоћеш дакако. А чиме се то доказује? Човекољубљем Господа твога! На покајање твоје дакле уздам се ја, а је ли то покајање тако силно да толике мрље очисти?

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога.

Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. 

Све оно што је заповеђено у Јеванђељу уствари је саветодавно. Господ никада никоме ништа није наметао: “Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш, па хајде за ммном”. Безмало читаво Јеванђеље може да се сведе на то “ако хоћеш”, у томе је његова суштина. Бог је, дакле, умањио своју моћ у односу на нас, да би нашу слободу што целоснијом сачувао. Кад је то тако, онда човек сноси једну невероватно велику одговорност како ће ту слободу да употреби. Ниједна од заповести које су нам дате није правног карактера: “Е, то чини, ово немој чинити”. Није то гомила сувопарних параграфа које ми треба да усвојимо без икаквог објашњења, јер “тако нам је остало од старих, тако треба”.

Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: "Подај, Господи!" Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту. 

Ми не можемо носити стално наше мане и кривицу у себи, зато је пројектујемо на друге, зато испољавамо свој бес на другима. Бес на околину нам изазива само оно што и код себе препознајемо, за остало смо слепи. Кад се гневимо на другога због нечега, треба да се запитамо коју ми кривицу носимо због те исте ствари, које сопствене мане нас притискају, па покушавамо да их разрешимо преко других. Лако је ратовати са другим људима, са другим народима, најтеже је ратовати са самим собом.  

Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости.

Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку нпр.: Боже помози! Господе благослови! на крају: Слава Ти, Господе! Глагодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе спаси! Боже милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног! Пресвета Богородице спаси нас!

Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха, или на клеветнике своје. Али заборављамо при том, да је гнев смртни грех, и да желећи друге да спасемо себе губимо, по речима светог Макарија. Гнев против непријатеља обично је скопчан с другим једним опаким осећањем, на име осветољубљем. Свети Евпсихије толико је био победио страст гнева у себи, да је пред смрт од свог великог имања један део дао сиромасима а други део својим клеветницима, због којих је мучен и убијен. Он је сматрао своје клеветнике за своје добротворе. Свети Златоуст пише: „обрежимо крила гневу, и зло се неће дићи високо. Гнев је, вели, болест опака, која може погубити душе наше... Гнев је страшни огањ, што све прождире... Кад би разгневљен човек могао видети себе у тренутку гнева свога, то он не би више потребовао никаквих других савета (да се не гневи) – зато што ништа нема непријатније од лица раздраженог." Авва Амон је за себе исповедио: „ја сам провео 14 година у Скиту молећи Бога и дан и ноћ, да ми дарује победу над гневом."