Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.  

Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима.

Ништа није за Бога толико драгоцено као људска душа. Она је невеста Христова, и Господ је воли. Душа је најдрагоценије благо, јер је искупљена најскупљом ценом - Крвљу Господа нашег Исуса Христа. А ми, драги моји, имајући овакво драгоцено благо, не умемо да га ценимо. Ако свако од нас погледа у своју душу, наћи ће тамо прародитељску гордост, неверје и незахвалност. Па после тајне крштења душа људска постаје светла, лепа, испуњена љубављу, али је ми својим пороцима помрачујемо, покривамо је мраком и смрадом. И тада се душа налази у власти зле силе, и Анђео чувар одступа од такве душе. И Богородица се жалости када види нашу непокајаност. А непријатељ јој све више наноси разне пороке: гнев, осуђивање, блуд, гордост и друге. Поштедимо, драги моји, своју душу! Не дајмо јој да погине у вечним мукама. Приморавајмо се на борбу са грехом, на борбу са мрачним силама, да би наша душа задобила вечну радост и блаженство.

- Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате.  Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

Стоструко враћа Бог зајам, који се Њему позајми кроз сиромахе. Беше једном једна жена хришћанка у браку c мужем незнабошцем. Живљаху у љубави и сиротињи. Када c муком уштедеше 50 сребрника, рече муж жени, да би требало да даду тај новац коме на зајам под интерес, јер ће иначе, сребрник по сребрник, појести уштеђено и опет остати без ишта. Жена му одговори: „Ако хоћеш да дајеш у зајам, подај Богу хришћанском." „А где је Бог хришћански?" упита муж. Жена га одведе пред цркву и рече му, да разда сав новац просјацима пред црквом говорећи мужу: „Бог хришћански примиће то од њих, јер ови су сви Његови." Разделивши свих 50 сребрника сиромасима, вратише се дому. Но после извесног времена осташе они без хлеба у кући. Тада рече жена мужу, да иде к цркви и примиће новаца од Бога, коме је и дао. Оде муж и виде код цркве само просјаке, па у недоумици, ко ћe тo њему дати новаца, шеташе око цркве. Наједанпут погледа преда се и виде један сребрн новац. Он га узе, купи за њ једну рибу и однесе је кући. Пожали се муж жени, како никога не виде и како му нико ништа не даде, него случајно нађе само један сребрник. Одговори му жена: „Бог је невидљив и невидљивим начином све устројава." Када жена распори рибу, нађе у њој неки светао камен. Она га даде мужу, а муж однесе трговцу, да види може ли што за тај камен добити. Трговац му понуди 5 сребрника, а муж се насмеја мислећи да се трговац шали, кад тако велику цену нуди. Трговац пак помисли, да му се човек смеје због мале цене коју му понуди, па му понуди 10, па 15, па 30, па 50 сребрника. Позна онај човек, да је то неки драгоцен камен, па се поче затезати. Трговац све више и више дизаше цену док не достиже до 300 сребрника. Тада човек прими 300 сребрника и радостан пође кући. „Видиш ли, како је добар Бог хришћански?" рече му жена. Удивљен муж одмах се крсти, па заједно са својом женом прослављаше Бога.

Људи виде да је све пропало; богатство је нестало, телесних задовољстава више нема, лепота и власт су ишчезли и прошли, тамо се тога сећају и тугују због тога што се муче, сазнају да је оно што су стекли само сан, а њихово богатство - сенка. Изгубили су оно што су имали, а нашли су оно што нису имали; она блага која су волели нестала су, а несрећа коју су мрзели их је задесила. Оно у шта су се уздали, тога више нема; оно чега су се бојали, то су нашли. И јадикују што су понижени и покрадени, што је њихово некадашње боравиште било варљиво, а садашње мучење стварно, што је спокој њихов нестао, а казна је бескрајна. Виде и праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да нису никада осећали тугу, да њихов пост као да је био сновиђење после којег они устају као после сна и налазе Рај и за њих припремљену трпезу Царства.

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу. Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.  Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје.  

Реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће. Много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојим далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца. Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима? Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1).

Духовне жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).  Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу.  Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују. Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.

Велика је сила трпљења па зато нас она и спаја са Богом и води у вечни живот. Трпљење ублажава гњев и љутњу, укроћује језик, управља разумом, чува мир и поредак, утишава жеље, упитомљава наглост и суровост и умирује непријатељство.  Трпљење чини богаташа милостивим а сиромаха благим и безопасним а у породици одржава љубав, слогу и верност. Трпљење чини да су људи у срећи смерни и кротки, у несрећи храбри и издржљиви а при нападима благи. Трпљење је здравица на којој лежи темељ наше, вере. И ако смо ради да у истини будемо синови Божији, а ми се угледајмо на Божије трпљење нас оваквих какви смо.