Узалуд нам све, ако заборавимо да нам правила и ритуали без особног молитвеног односа с Богом, без искрене стрепње, али и наде да ћемо остати са Њим у вези, без љубави према Богу у себи, у онима око себе – не значе ништа. Самоуверено “побожни” заиста понекад наносе велику штету. Огромна је разлика између религиозних, “побожних” људи и оних који се боре за своју веру која никад није довољно велика и јака.” презвитер Ненад Илић

Ти си побожан човек. И желиш да натераш своје блиске људе да буду исто тако дубоко верујући и побожни људи као и ти. Мислиш да ћеш тако успети нешто? Само ће бити штете. Принуђивање изазива отпор код људи. Ти говориш човеку „учини то“, а он не жели јер си му то ти рекао. У њему се подиже талас отпора и он ће игнорисати твоје речи. Међутим, ако ближњи примети да и ти сам чиниш нешто, онда ће можда и он почети да чини нешто. Човек те посматра и размишља: „Ако он то чини и ја ћу“. Старац Порфирије Кавсокаливит

Колико је хришћана који говоре: верујем у Бога, а заправо не верују? Колико је уста која неме када у друштву треба заштити славу Божју и свете Његове на које хуле синови овога века и неме пред њима? Други ћуте када треба подржати разговор о Богу или када треба зауставити какву непристојност, дрскост. Многи говоре: верујем у Бога, а ако се деси да наиђе невоља, напаст, искушење, постају малодушни, клону, понекад ропћу, и где се дела сва вера? Ту би требало показати преданост вољи Божјој, рећи: како Господ изволи, тако а би: нека је благословено име Господње. Иначе, по свој прилици, у Бога верују само у срећи, а у несрећи Га одбацују. свети Јован Кронштатски

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер "онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже" (Јевр. 11, 6). Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога. "Вера, пак, без дела је - мртва", а дела вере јесу - љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и - дела. Преподобни Серафим Саровски

Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка,па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац,ту силу и снагу. Не просто људску, него божанску снагу, и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог,човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе,људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си,све ти је слободно,али ти није све на корист.Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." Митрополит др Амфилохије

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазерцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао. Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси. Свети Јован Касијан

Ако Отац прави свадбу Сину, ко је у центру?! Неће бити Отац који прави свадбу, нити Девер – Свети Дух, који приводи младу, него је Младожења у центру – Е то је Христос! Он се венчава за Цркву, своју невесту и ми смо сви невесте Његове, свака душа је невеста Христова! И Он је глава Цркве, Он је првина Цркве, Он је децо, први верник своје Цркве, ПИСТОС у апокалипси се зове, први члан своје Цркве, првина – АПАРХИ код апостола Павла. То је да се похвалим допринос моје докторске дисертације – ПРВИНА – АПАРХИ, то је први сноп који се давао у пролеће за хлеб, то је први син који се давао Богу и тако даље – ПРВИНА. И Он је у центру свега, Он је и Архијереј који жртвује, Он је жртва, Он приноси и Који се приноси, и Који прима и Који се раздаје. Све је Христос! И сви смо ми у Њему удови Његовог Тела, тј партиципирамо у Њему... Сада, Христос се приноси – Теле угојено... Свадба Царевог Сина... Све су то слике видљиве, опипљиве... Јагње заклано пре вечних векова, каже апостол Петар... То је то предназначење Њега, које је дато нама за живот вечни...“ Владика Атанасије Јевтић

Наш пут је другачији. Ми сви морамо да тежимо Богу, Царству Небеском, Истоку, али морамо увидети своје грехе свакодневно, сматрајући себе највећим грешницима, а остале сматрајући изнад нас. Ово је веома тешко јер ми обично гледамо туђе грехе и сматрамо себе бољима. Човек мора да се бори против овакве особине. То је тешка борба, али ако се не изборимо не можемо да видимо Бога. Истина је да су само појединци видели Бога овде на земљи лицем у лице, као на пример Свети Серафим Саровски. Али ми сви морамо да се трудимо да видимо Његову Нестворену Светлост. Ако верујемо у Христа и трудимо се да испуњавамо Његове заповести, онда ћемо макар и кроз пукотине да видимо Његову Нестворену Светлост још овде у овом животу. Наше виђење Христа ће бити као гледање створеног сунца, а веома је тешко дуже од секунде гледати директно у сунце. Док су светитељи као орлови који без трептаја могу дуго и директно да гледају у сунце док лете. Тако је и са гледањем Нестворене Божанске Светлости. Само они који су се духовно адаптирали да виде ту Светлост ће је видети, остали неће. Свети Варсануфије Оптински

И кад је реч о вери, најчешће на њу гледамо као на остатке прошлости, којима прилазимо као традицији, као обичају, и ништа више. Такав Бог, Бог који је површан, не постоји. Бог је тај Који љуби човека, Који му се истински до краја даје, али заузврат тражи да човек буде доследан својим принципима. У противном, не чудимо се немиру и хаосу који у нама влада. Не чудимо се неспокојству, не чудимо се нашој намргођености коју примећујемо на сваком лицу, јер - какво је стање у души, такво је и споља." Архимандрит Пајсије Танасијевић

Зашто треба слушати Цркву а не једнога човека који мисли против цркве, ма он био назват и највећим мислиоцем? Зато што је цркву основао Господ Исус Христос, и зато што цркву надахњујући руководи Дух Божји Свети. Зато још што црква означава државу светих, градину питомих воћака. Ако један устаје против државе светих, значи да је он несвети, те зашто њега слушати? "Црква је ограда," говори премудри Златоуст; "ако си унутра, вук не улази; ако ли изађеш, зверови ће те ухватити... Не удаљуј се од цркве: ништа силније од цркве нема. Црква ти је нада, црква спасење. Од небеса је она виша, од камена тврђа, од земље шира; никад не стари, увек се подмлађује." Владика Николај