Чедо – вели Свето Писмо – ако приступаш служењу Господу Богу, припреми душу своју за искушење: управи срце своје и претрпи. Све што ти буде нането прими, и у променама срца твога буди дуготрпељив (Сир. 2,1-2,4). Невоље су одувек биле знамење изабраности од стране Бога. За патријархе, пророке, апостоле, мученике и преподобне оне су представљале знамење Богоугодности. Сви свети прошли су тесним путем искушења и патњи, њиховим трпљењем принели су себе као благопријатну жртву Богу. И данас се по вољи Божијој светим душама допуштају различита искушења, како би се њихова љубав према Богу открила у свој јасноћи. Ништа се са човеком не догађа без сагласности и допуштења Божијег. Хришћанин који жели да следи Господа нашег Исуса Христа и да по благодати постане син Божији, рођен од Духа, пре свега треба себи да узме за правило и неизоставну обавезу добродушно трпљење свих невоља: и телесних страдања, и увреда од људи, и демонских клевета, па и побуне сопствених страсти. Хришћанину који жели да благоугоди Богу, потребно је пре свега трпљење и тврда нада у Бога. То оружје он непрестано треба да држи у духовној десници, јер ће наш лукави непријатељ, ђаво, са своје стране употребљавати сва средства како би нас у невољи гурнуо у униније и украо нам наду у Господа. Бог на Своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13). Ђаво, као створење и слуга Божији, не кињи душу онолико колико хоће, него колико му Бог допусти. Ако је људима познато колики терет може да поднесе различита теглећа марва, онда тим пре бесконачна Премудрост Божија зна колика мера искушења одговара свакој души. Грнчар зна колико времена треба да држи у огњу глинене посуде, јер ако остану дуже пуцају, а ако не остану довољно дуго нису погодне за употребу; тим пре Бог зна које снаге и степена треба да буде огањ искушења за словесне сасуде Божије – хришћане, како би постали способни да наследе Царство Небеско. Дете није у стању да обавља неки озбиљан посао: оно није у стању да управља кућом, да обрађује земљу и да се бави другим уобичајеним занимањима. Тако често и душе, када већ учествују у Божанској благодати, али нису искушане невољама које доносе зли духови, нису осведочене тим невољама, остају у детињем узрасту и, да тако кажемо, неспособне за Царство Небеско. Ако ли сте без карања које су сви искусили, онда сте копилад а не синови – каже апостол (Јевр. 12,8). Искушења и невоље шаљу се човеку ради његове користи: душа која је њима образована постаје јака и часна пред Господом својим. Ако претрпи све до краја у нади на Бога, онда не може да буде лишена добара која су јој обећана Духом Светим и потпуног ослобођења од страсти. Душе су изложене разним невољама – јавним, које им доносе људи, или тајним, од комешања недоличних помисли у уму, или пак телесним болестима – и ако све то претрпе до краја, онда бивају удостојене венаца истих као што су мученички, и смелости (пред Богом) једнаке њиховој.   На ваше садашње искушење, као и на она која убудуће могу да се појаве, не обраћајте нарочиту пажњу, него пазите да га поднесете са трпљењем и благодарношћу, молећи се за оне који су вас увредили и тражећи њихове молитве. Искушења се не треба плашити, јер Бог је Онај Који их пушта на нас и Који нас у њима чува. Према искушењима треба имати симпатију и ревност; јер њима се на нашим душама изображава Крст Христов, њима се чувамо од порока, њима се чувамо у добродетељима и само уз њих даје се благодат.  Свети оци расуђују да онај ко верује у то да Бог управља судбином свих људи, свако искушење прима као своје, јер Божије управљање не може да буде ни погрешно, ни неправедно.   Не обраћај пажњу на своја искушења: она су пролазна, неће потрајати заувек. Ко обраћа пажњу, узнемириће се и наравно, лако може да падне у униније или изнемоглост.  Треба трпети, трпети и трпети, и изнова трпети, и опет трпети: јер само онај ко претрпи до краја биће спасен. Услед нетрпљења искушења се удвостручавају... Знај да Промисао Божији свиме управља. Велики Пимен је говорио да се вера састоји у томе да пребивамо у смирењу.  Ви и сами знате – где год живите на земљи, треба да подносите искушења. Чини се да нас искушавају људи, али они без Промислитеља не би могли ни да нас дотакну. Тако ћемо у нашим невољама да се предајемо вољи Творца нашега и да сматрамо како невоље и заслужујемо – па ћемо бити мирни. Излазак из искушења није промена места, него предавање себе вољи Божијој и самоукоревање, а од тога – трпљење. «Кад будемо сасвим клонули од искушења и зароптали на њих, налазимо се у опасности да постанемо богоборци – рекао је један свети отац – јер очигледно устајемо против допуштења Промисла Божијег на нас, који ради наше велике користи и излечења дозвољава да будемо искушани».   Буди широкогруд: сва искушења су само страшила за оне који не верују и гледају једино телесним очима.  Живот хришћанина на земљи је ланац страдања. Треба се борити са својим телом, са страстима, са духовима злобе. У тој борби је наша нада. Наше спасење је Бог наш. Поуздајући се у Бога, са трпљењем треба да носимо бреме борбе. Искушења као да мељу човека, претварајући зрно у брашно. Она нам се допуштају по Промислу Божијем, на нашу велику душевну корист; од њих ћемо добити срце скрушено и смирено – које Бог неће презрети.   А зар Бог – сведочи Син Божији – неће одбранити изабранике Своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити (Лк. 18,7-8). Овде под речју оклевати треба подразумевати допуштење Божије да човек извесно време, ради своје користи, буде искушаван грехом који у њему живи, као и од стране духова злобе. «Кнез овога света – каже свети Макарије Велики – за младенце по духу представља палицу која кажњава (уразумљује) и бич који наноси ране; али, како је горе речено, он им тиме, кињећи их и искушавајући их, припрема велику славу и част... Преко њега се устројава једно велико дело спасења, као што је негде речено: 'зло, које има зло за циљ, потпомаже добру'. За добре душе, које имају добру вољу, и оно што је наоко најжалосније, претвара се на крају у добро, како сведочи и сам апостол: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим. 8,28). Тој палици за кажњавање допуштено је да делује са циљем да помоћу ње сасуди буду испитани као у ужареној пећи и да би добри постали још тврђи, а лоши, који не издрже силу огња, да покажу своју склоност ка пуцању. Он, то јест ђаво, будући створење и слуга Божији, не искушава онолико колико мисли да би требало и не кињи онолико колико би хтео, него колико му дозволи и допусти рука Божија. Знајући тачно стање свих људи и то колико ко има снаге, Бог свакоме толико и допушта да буде искушан. Веран је Бог Који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13)». Разлог што Бог допушта подвижнику да буде искушаван од стране духова злобе састоји се у томе што је човеку неопходно да тачно и детаљно спозна свој пад, без чега не може како треба да спозна и прихвати Искупитеља. Неопходно је спознати сопствену палу природу, њене склоности и деловање које јој је својствено, како касније, по примању благодати Духа Светога коју пружа Искупитељ, та благодат не би била употребљена на сопствено зло и како њена дејства не би била приписана себи, него да човек буде њен достојан сасуд и оруђе. Свети Григорије Синаит вели: «Ако човек не буде напуштен и поражен и савладан, ако се не потчини свакој страсти и помисли, и ако, духовно побеђиван, не буде остављен без икакве помоћи, од Бога или било кога другог, па услед тога готово падне у очајање, јер је искушаван са свих страна – он неће моћи да дође у скрушеност духа и да себе сматра мањим од свих, последњим слугом свима, и потчињеним демонима који га муче и побеђују. То је – Божијим Промислом пажљиво допуштено кажњавајуће смирење, за којим Бог одмах дарује и друго, узвишено, које је Божанска сила што делује Богом и Њиме све савршава; њу човек у себи види као оруђе и тим оруђем савршава чудеса Божија». Тако се објашњава тај чудесан призор који представљају свети Божији: као сасуди Духа Светога, они су уједно видели, признали и исповедили себе као највеће грешнике, који заслужују и пролазне и вечне казне. Они су добро спознали и изучили своју палу природу, у којој нема ничег неупрљаног, те су стога свако добро које се преко њих савршавало потпуно уверено приписивали благодати Божијој која се у њих уселила, стално се плашећи да из пале природе не поникне каква помисао или осећање којим би увредили Духа Светога. Брзи прелазак из стања борбе у стање духовне слободе није користан за човека. Свети Макарије Велики примећује да «душе које су већ постале причаснице Божанске благодати, које су преиспуњене небеском сладошћу и наслађују се духовним спокојством, али нису осведочене и искушане патњама што их наносе зли духови, неретко пребивају, да тако кажемо, у детињем узрасту и нису способне за Царство Небеско. Ако ли сте без карања, које су сви искусили – каже Божанствени апостол – онда сте копилад а не синови (Јевр. 12,8). Стога се и искушења и невоље човеку шаљу ради његове користи, како би душа испитана њима постала чвршћа и часнија пред Господом својим. Ако она претрпи до краја са надом на Господа, онда не може да не добије блага обећана Духом Светим и потпуно ослобођење од зла страсти». # Преподобни Марко Подвижник је рекао: «Кад искушење дође, не тражи како је и од кога дошло, него тражи да га поднесеш са благодарношћу». Расуђивање које преподобни Марко забрањује само узнемирава душу и помаже да у њој буде посејано семе мржње и злопамћења према ближњима, док благодарење Богу за послато искушење душу уводи у луку вере, мири са ближњима и служи као повод за духовну радост.  Искушења се појављују из следећа четири извора: из наше пале природе, из света, од људи и од демона. Прави извор искушења је један – наша пала природа. Када се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појавило у нама, нити би саблазни света имале било какав утицај на нас, људи не би устајали један против другог, а пали духови не би имали повода и права да нам се приближавају. Зато Свето Писмо и каже: Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара (Јак. 1,14). Бесконачна доброта и премудрост Божија уредила је за оне који се спасавају то, да сва искушења, каква год била, доносе највећу корист истинским слугама и служитељима Божијим, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло нема добар циљ, оно има само зао циљ. Но, Бог је тако чудесно уредио дело нашег спасења, да зло које има зао циљ и делује у намери да повреди слугу Божијег како у времену тако и у вечности, погодује тиме његовом спасењу. Спасење, као духовна тајна, чини човека причасником Божанског добра и недокучиво је за зло, које је слепо у односу на Божанско добро, јер му је оно потпуно страно, него разумева само своје, то јест или само зло, или добро пале природе које је са злом помешано и затровано њиме. Преподобни Макарије Велики каже: «Зло са лошом намером помаже добру» (Беседа 6, гл. 6). И апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро. Пала природа, испуштајући из себе грех у различитим облицима – ту се подразумева не грех на делу, него у помислима, у осећајима срца и тела – супротстављајући се Јеванђељу, пружа подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и детаљно познање пада, како његовог сопственог, тако и онога који је заједнички свим људима, пружа му опитно познање неопходности Искупитеља, пружа му опитно познање да Јеванђеље лечи и оживљава душу, и доноси смирен и скрушен дух, који се у подвижнику зацарује услед сагледавања безбројних својих рана и слабости које је појединцу и људском роду донео пад. Отров греха који је падом ушао у сваког човека и налази се у сваком човеку, по Промислу Божијем у онима који се спасавају делује на њихову велику и суштинску корист. Свет који искушава подвижника, пружа му опитну спознају како је променљив и варљив земаљски живот, и да се све што је у њему слатко и жељено и велико, окончава празнином и тугом; од тих опитних сазнања подвижник задобија равнодушност према земаљском животу, према своме преноћишту – земљи, и према свему што се међу синовима света на њој цени, устремљује погледе свога ума и срца ка вечности и почиње да се најусрднијим молитвама залаже код Бога за своју загробну судбину. Људи који искушавају подвижника пружају му могућност да постане извршилац најузвишенијих заповести Јеванђеља, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем, коју је Јеванђеље дало као закон. Онај ко достигне љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем и њему су се, сама од себе, отворила врата љубави према Богу. То подвижник не би могао да постигне када не би био подвргнут различитим искушењима од људи, и када услед искушења не би из себе избацио, као под дејством очишћујућег лека, сву злобу и гордост, којима је заражена пала природа. Искушења од лукавих духова обично бивају допуштена после обучавања у искушењима од пале природе, света и људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у борби против јеванђелског учења, или пак узимају учешће у искушењима која подвижнику доносе саблазни света или људи; на крају, у своје време, по нарочитом допуштењу Божијем, лично започињу борбу против слуге Христовог, уводећи га у велики подвиг. Победник у тој борби овенчава се нарочитим даровима, као што се може видети из животописа преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и других светих инока. Ако не ступи у борбу са духовима и не издржи је како треба, подвижник ни у овом ни у будућем веку неће достићи потпуну слободу од робовања њима. Они који су напустили земаљски живот у таквом стању (робовања) не могу да не буду подвргнути демонском мучењу на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: «Душе које нису искушане патњама што их наносе зли духови још пребивају у детињем узрасту и, да тако кажем, неспособне су за Царство Небеско».Зло је разлог свих патњи и искушења. Али премудрост и свемоћ Божија разлог су што искушења делују спасоносно на душе служитеља Божијих, пружајући им могућност да извршавају најузвишеније јеванђелске заповести, да узевши крст свој следе Христа и постану најближи ученици Господњи. Напротив, на синове погибељи патње и искушења делују погибељно! Зло их обара, они не умеју да га победе и своје раније преступе закона допуњавају новим преступима. Тако је један од разбојника распетих поред Господа, своје злочине допунио богохуљењем (Лк. 23,39). Свемоћ и премудрост Божија узрок су томе што зло, делујући једино са злом намером и циљем, несвесно испуњава планове Промисла Божијег. Тако је јеврејско духовништво, покретано завишћу и мржњом према Богочовеку, прогонило Господа током читавог Његовог земаљског живота и приредило му срамну смртну казну. Али то духовништво је, по бесконачној Божијој премудрости и свемоћи, било слепо оруђе Промисла Божијег који се састојао у томе да је свесвети Христос, пострадавши ради кривице људског рода, Својим страдањима искупио људску кривицу и за све који хоће да се спасу одредио спасоносни крсни пут што узводи на небо (Дап. 3,18). Зло постаје такво оруђе Божије у односу на све служитеље Божије, не добијајући из тога ништа за себе; зло, које на подстицај Божији у своме незнању помаже добру, за себе и за оне који га савршавају не престаје да буде то што јесте – зло. Слуге Божије! Знајте поуздано да невоље које вам се догоде не долазе саме од себе, него по допуштењу Божијем и потрудите се на сваки начин да их подносите са трпљењем и дуготрпљењем, приносећи за њих славословље и благодарење Богу! Знајте да онај ко се противи невољама и хоће да удаљи од себе пут патњи, делује против свога спасења и у својој заслепљености тежи ка томе да разори поредак и начин спасења који је Бог установио за све слуге Своје. 

Одрицање од своје воље може се чинити на сваком кораку... То је духовно дело. Узмите за правило да не поступате према захтевима тела... ради угађања њему, а не по неопходности... и добићете опит одрицања од своје воље у сваком тренутку... Али, не узнемирујте се због неуспеха... Нека их буде... Само не одустајте од намере да идете насупрот телу, и у великом и у малом (4, п. 591, стр. 70).  Погледајте још пажљивије, па ћете у себи увидети, испод те пометње помисли у уму, да је ваша воља стално заузета бригама о уређењу (спољашњег) живота, да те бриге непрестано нагризају душу као црв и терају напаћеног човека из једног дела у друго, јер не може да га задовољи ништа што постигне, и чим обави једно, он увек смишља стотине других дела, као да су неизбежна (13, стр. 37).

Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће. Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.  Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни.

Које је то неупоредиво добро и благо које траже и којим живе хришћани? Сам Господ. Он се ни са чим не може упоредити, јер је све, колико год да је добара, од Њега потекло, и Он је наследство и живот хришћанима. Господ је – вели Пророк – удео наслеђа мога и чаше моје (Пс. 15,5). И ништа друго не тражи од људи то јединствено Благо и Добро, дакле Бог - ни злато, ни сребро, ни имање, ни животиње, нити било шта друго од земаљских ствари које је Он Сам све створио – осим истинске вере и срчане љубави према Њему. Ради њих он човека удостојава да стекне ово прекрасно и јединствено добро: таква душа бива удостојена да достигне причасност Духу Светоме и од тада постаје достојна општења са Христом. Ако човек најпре сам не постане повод, привукавши својом љубављу љубав Божију, он неће пронаћи ни задобити за своју душу то драгоцено и јединствено благо. И свак је слободном вољом душе узрочник свога живота или своје смрти; јер у зависности од тога чему душа даје своју природну љубав, она привлачи к себи или живот или смрт, како и Свето Писмо каже: Пред човеком су живот и смрт, и што пожели даће му се (Сир. 15,17); чак и недостојни људи када би се променили проналазили су тај живот. Заиста, како вели апостол, Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2,4). Но, до тога неће доћи ако своју природну љубав и добру вољу не буду посветили Богу; јер Господ неће на силу, него гледа човека и види вољу и љубав човекову – на коју страну он нагиње и где је његова љубав. Ако Бог види да је љубав човекове душе усмерена ка Њему, онда долази и усељава се у њу. Онда Он припада души која га љуби и она припада Њему, јер другачије не може да буде: ако Бог не добије од човека повод, то јест љубав према Њему и веру, Он неће постати човеков живот, неће постати оно једино и најдрагоценије што је човек стекао. Дакле, као што је речено, свако може да пружи повод да добије живот и завет, кад верује у Бога и љуби Га више од свега видљивог, јер то је оно главно што Бог тражи од човека. Таква душа је већа и узвишенија од читавог света, са свом његовом премудрошћу и славом и богатством и изобиљем, и свим његовим знањем и свим његовим благом, јер она је поверовала у једино Благо и заволела једино Добро, презревши сву спољашњу лепоту и славу, и одрекавши се незнабожачких наслада и светских мудрости. Тек тада она може да окуси истинско Добро и присаједини се јединој Лепоти.

Љубав је Божји дар свим људима. Она је ослобођена од свих закона, људских и природних и узвишенија од свих дужности. Не знајући прописе закона нити имена дужности, љубав их испуњава и превазилази као што сунчев сјај превазилази рефлексирани сјај камења и звезда. Анализа убија љубав. Зато је наука тако хладна. Зато се не говори о лепоти знања, но само о користи од знања. Заљубљен човек не пита ни за род, ни за године, ни за богатство своје љубљене. Љубав отпушта интелект као непотребног шпијуна – али зато сједињује три луча у једно: ум, срце и душу – и пали их у један пламен. Насупрот љубави је мржња. Ко мрзи цео свет, тај не може волети ни себе. Ко мрзи цео свет, тај презире самог себе, и баца самом себи дневна уживања као што се баца комад псу. Ко мрзи цео свет, тај оглашава рат целом свету. Зато,… волите се људи,… јер је то и Божја воља.

Од парохијана нико не тражи да верују свештенику. Ми верујемо Богу, а свештеници су само Његове слуге и оруђа испуњења Његове воље. Неко је рекао: „струја иде и кроз рђаву жицу“. Тако се и благодат предаје и преко недостојног. По тачној мисли светог Јована Златоустог: „ми сами, који седимо на катедри и учимо, везани смо гресима. Тим пре, не очајавајмо у човекољубљу Божијем и не приписујмо Му суровост. Због тога је Бог и попустио самим свештеницима да робују страстима да би из сопственог искуства научили да се снисходљиво односе према другима“. Представимо себи да у храму не служи грешни баћушка, већ Архангел Михаило. Након првог разговора са нама он би се запалио праведним гневом и од нас би остала само хрпица пепела. Уопште, овај аргумент се може поредити са одбијањем прихватања медицинске помоћи због похлепе савремене медицине. Много је очигледнији финансијски интерес појединих лекара у шта се убеђују сви који дођу у болницу. Али из неког разлога се људи због тога не одричу медицине. А када се поведе реч о много важнијем – о здрављу душе, наводе се све могуће измишљотине само да се не иде у храм. Био је следећи случај. Један монах је живео у пустињи и њему је долазио свештеник да га причести. И ето, једном је чуо да свештеник који га причешћује блудничи. Тада је почео да одбија да се причести. Те исте ноћи је имао виђење да из златног бунара са кристалном водом са златним ведром узима воду губавац. И глас Божији који је рекао: „Видиш како вода остаје чиста иако је даје губавац. Тако и благодат не зависи од онога који је даје.“ Након тога је пустињак поново почео да се причешћује код свештеника, не разматрајући да ли је он праведан или грешан. Међутим, ако размислимо видећемо да су сва ова оправдања ништавна. Зар се може игнорисати директна воља Господа Бога, позивајући се на грехе свештеника? „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“ (Рим. 14:4).

Грех је главна препрека људској прозорљивости. Када би савремени човек мање наседао клопкама у које га увлаче зле силе, извесно је да би се изменила и читава наша планета у којој централно место заузима човек. Ми се, ето, дивимо величанственим достигнућима, која нас упознају са најскривенијим областима Сунчевог система, а испуштамо из вида да је и сам човеков мисаони механизам, један екран, који уколико је чист у стању је да нам представи исте оне слике које нам пружа и ТВ пријемник. Шта је то што замагљује људски екран? То је пре свега претерана усмереност човека ка овоземаљском животу. Када би се савремени човек ослободио овоземаљских брига и свој поглед и начин живота усмерио Богу и његов мисаоно визуелни механизам односно екран би био знатно чистији. Свети људи дакле могу, да се, понекад, за трен пренесу на други крај Земљине кугле? Како да не, па Свети Јован Кронштатски се у појединим случајевима хитног исцељивања преносио у најудаљеније крајеве Русије. Светом Симеону Богослову је било допуштено да сагледа многа митарства, али то је из потребе, баш као што је и Светом Павлу Господ допустио да сагледа неке делове духовног света. Обична радозналост се напаја путем негативне енергије и сваки такав излет је прожет демонским силама и ко само једном уђе у тај демонски свет касније се веома тешко из њега извлачи. Понављам, Бог ништа не чини на показ. Сви велики духовници, па и свеци, ма како да располажу обиљем Божанске енергије, себе увек сматрају великим грешницима, чак нижим бићима. Уколико би поступали супротно, односно, злоупотребили ту Божанску енергију на некакве астралне излете, зачас би се нашли са оне стране добра, у свету негативне енергије, што опет, чак и за њих бива погубно. Божанска енергија, као што је нпр. Благодат, мора се итекако чувати и употребљавати на узвишене задатке, које Господ Бог поставља пред духовником. Ниједан од анђела, па и Спаситељ, нису урадили у духовном свету ни показ, већ само ако је потреба изискивала.

Сва је глава болесна  и све је срце изнемогло (Ис. 1, 5).  Бог је источник здравља, браћо, Бог Саваот. Изађите на висину Божју ви, којима се глава мути од излишних послова и још излишнијих брига, и надахните се здрављем, које од Бога, само од Бога долази. Глава болесна - то су вође и старешине народне, срце изнемогло - то је народ. Пророк представља цео један народ као једно тело, и показује како и са телом народним бива онако исто као и са телом човечјим, наиме: кад је један орган тела болестан, то је само тај орган болестан, али од болести тога једног органа осећа изнемоглост цело тело. Такоје било и у народу Израиљском: глава је оболела, и од главобоље срце је изнемогло. Вође и старешине Израиљске одустале су од закона Божјег и пошле за чулима својим као путовођама. Чулни разум свој, шарен прешарен од разноврсних светских утисака, узели су они за путоказ ка правом животу место закона Божјег. И запали су у безизлазни мрак идолопоклоничких заблуда. А од лудости главе срце је изнемогло. Срце се теже одваја од Бога него глава, народ се теже одваја од Бога него његове старешине, али кад глава дуго болује, онда и срце изнемогне и попусти. Од кривих вођа и народ најзад скрене с пута.  То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитог. Заиста, истинито виђење и за онда и за сада, и за народ Израиљски и за садашње народе. Погледајте, браћо, у онај народ који најбоље познајете, и сами просудите, да ли је глава болесна и срце изнемогло? О Господе, истинити и праведни, просветли светлошћу Твојом главу свакога народа и укрепи крепошћу Твојом срце свакога народа. Да се не порадују непријатељи наши и не кажу, да си нас оставио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте. Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго. Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!… Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно. Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем. Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје. Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан. Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања. Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво. Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.). Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Бог је узрок и почетак свега, суштина свих бића, живот свега живога, разум словесних бића, ум свих умних бића; оних који су од Њега отпали Он је поновно позивање и подизање, а оних који упропаштавају оно што је по природи – обновљење и преображавање; оних који се њишу некаквим неблагочестивим колебањем – свештено утврђење, и постојаних сигурност; а оних који се ка Њему крећу – пут и руководство које ка њему узводи. Додаћу још да је Он и Отац свих оних бића која су од Њега створена; јер Бог је, заправо, наш Отац, који нас је из небића у биће привео, а не они који су нас родили, и који су од Њега примили и биће и својство да рађају. Он је пастир оних који Га следе и које напаса, блистање оних који се Њиме просвећују, тајноводство оних који се посвећују у тајне вере, богоначало оних који се Њиме обожују, мир оних који се надмећу, једноставност оних који су једноставни, те јединство оних који се сједињују, надсуштаствени и натпочетни почетак свакога почетка, и благо предавање онога што је скривено, односно, свога познања, према ономе колико је свакоме допуштено и доступно.