Од парохијана нико не тражи да верују свештенику. Ми верујемо Богу, а свештеници су само Његове слуге и оруђа испуњења Његове воље. Неко је рекао: „струја иде и кроз рђаву жицу“. Тако се и благодат предаје и преко недостојног. По тачној мисли светог Јована Златоустог: „ми сами, који седимо на катедри и учимо, везани смо гресима. Тим пре, не очајавајмо у човекољубљу Божијем и не приписујмо Му суровост. Због тога је Бог и попустио самим свештеницима да робују страстима да би из сопственог искуства научили да се снисходљиво односе према другима“. Представимо себи да у храму не служи грешни баћушка, већ Архангел Михаило. Након првог разговора са нама он би се запалио праведним гневом и од нас би остала само хрпица пепела. Уопште, овај аргумент се може поредити са одбијањем прихватања медицинске помоћи због похлепе савремене медицине. Много је очигледнији финансијски интерес појединих лекара у шта се убеђују сви који дођу у болницу. Али из неког разлога се људи због тога не одричу медицине. А када се поведе реч о много важнијем – о здрављу душе, наводе се све могуће измишљотине само да се не иде у храм. Био је следећи случај. Један монах је живео у пустињи и њему је долазио свештеник да га причести. И ето, једном је чуо да свештеник који га причешћује блудничи. Тада је почео да одбија да се причести. Те исте ноћи је имао виђење да из златног бунара са кристалном водом са златним ведром узима воду губавац. И глас Божији који је рекао: „Видиш како вода остаје чиста иако је даје губавац. Тако и благодат не зависи од онога који је даје.“ Након тога је пустињак поново почео да се причешћује код свештеника, не разматрајући да ли је он праведан или грешан. Међутим, ако размислимо видећемо да су сва ова оправдања ништавна. Зар се може игнорисати директна воља Господа Бога, позивајући се на грехе свештеника? „Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“ (Рим. 14:4).

Грех је главна препрека људској прозорљивости. Када би савремени човек мање наседао клопкама у које га увлаче зле силе, извесно је да би се изменила и читава наша планета у којој централно место заузима човек. Ми се, ето, дивимо величанственим достигнућима, која нас упознају са најскривенијим областима Сунчевог система, а испуштамо из вида да је и сам човеков мисаони механизам, један екран, који уколико је чист у стању је да нам представи исте оне слике које нам пружа и ТВ пријемник. Шта је то што замагљује људски екран? То је пре свега претерана усмереност човека ка овоземаљском животу. Када би се савремени човек ослободио овоземаљских брига и свој поглед и начин живота усмерио Богу и његов мисаоно визуелни механизам односно екран би био знатно чистији. Свети људи дакле могу, да се, понекад, за трен пренесу на други крај Земљине кугле? Како да не, па Свети Јован Кронштатски се у појединим случајевима хитног исцељивања преносио у најудаљеније крајеве Русије. Светом Симеону Богослову је било допуштено да сагледа многа митарства, али то је из потребе, баш као што је и Светом Павлу Господ допустио да сагледа неке делове духовног света. Обична радозналост се напаја путем негативне енергије и сваки такав излет је прожет демонским силама и ко само једном уђе у тај демонски свет касније се веома тешко из њега извлачи. Понављам, Бог ништа не чини на показ. Сви велики духовници, па и свеци, ма како да располажу обиљем Божанске енергије, себе увек сматрају великим грешницима, чак нижим бићима. Уколико би поступали супротно, односно, злоупотребили ту Божанску енергију на некакве астралне излете, зачас би се нашли са оне стране добра, у свету негативне енергије, што опет, чак и за њих бива погубно. Божанска енергија, као што је нпр. Благодат, мора се итекако чувати и употребљавати на узвишене задатке, које Господ Бог поставља пред духовником. Ниједан од анђела, па и Спаситељ, нису урадили у духовном свету ни показ, већ само ако је потреба изискивала.

Сва је глава болесна  и све је срце изнемогло (Ис. 1, 5).  Бог је источник здравља, браћо, Бог Саваот. Изађите на висину Божју ви, којима се глава мути од излишних послова и још излишнијих брига, и надахните се здрављем, које од Бога, само од Бога долази. Глава болесна - то су вође и старешине народне, срце изнемогло - то је народ. Пророк представља цео један народ као једно тело, и показује како и са телом народним бива онако исто као и са телом човечјим, наиме: кад је један орган тела болестан, то је само тај орган болестан, али од болести тога једног органа осећа изнемоглост цело тело. Такоје било и у народу Израиљском: глава је оболела, и од главобоље срце је изнемогло. Вође и старешине Израиљске одустале су од закона Божјег и пошле за чулима својим као путовођама. Чулни разум свој, шарен прешарен од разноврсних светских утисака, узели су они за путоказ ка правом животу место закона Божјег. И запали су у безизлазни мрак идолопоклоничких заблуда. А од лудости главе срце је изнемогло. Срце се теже одваја од Бога него глава, народ се теже одваја од Бога него његове старешине, али кад глава дуго болује, онда и срце изнемогне и попусти. Од кривих вођа и народ најзад скрене с пута.  То је виђење Исаије, сина Амосова, пророка истинитог. Заиста, истинито виђење и за онда и за сада, и за народ Израиљски и за садашње народе. Погледајте, браћо, у онај народ који најбоље познајете, и сами просудите, да ли је глава болесна и срце изнемогло? О Господе, истинити и праведни, просветли светлошћу Твојом главу свакога народа и укрепи крепошћу Твојом срце свакога народа. Да се не порадују непријатељи наши и не кажу, да си нас оставио. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте. Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго. Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!… Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно. Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем. Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје. Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан. Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања. Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво. Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.). Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Бог је узрок и почетак свега, суштина свих бића, живот свега живога, разум словесних бића, ум свих умних бића; оних који су од Њега отпали Он је поновно позивање и подизање, а оних који упропаштавају оно што је по природи – обновљење и преображавање; оних који се њишу некаквим неблагочестивим колебањем – свештено утврђење, и постојаних сигурност; а оних који се ка Њему крећу – пут и руководство које ка њему узводи. Додаћу још да је Он и Отац свих оних бића која су од Њега створена; јер Бог је, заправо, наш Отац, који нас је из небића у биће привео, а не они који су нас родили, и који су од Њега примили и биће и својство да рађају. Он је пастир оних који Га следе и које напаса, блистање оних који се Њиме просвећују, тајноводство оних који се посвећују у тајне вере, богоначало оних који се Њиме обожују, мир оних који се надмећу, једноставност оних који су једноставни, те јединство оних који се сједињују, надсуштаствени и натпочетни почетак свакога почетка, и благо предавање онога што је скривено, односно, свога познања, према ономе колико је свакоме допуштено и доступно.

Моли се онако, како су те у детињству учили: Царју небесни, Оче наш, Богородице Дјево… Лепа је молитва Иже на свјакоје времја (молитва у свако доба). Додај још понешто и од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у руке Твоје! Нека буде твоја, а не моја воља! Време трајања молитве и положај при молитви, нису важни – важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи. Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу: „Ти си овакав,Ти си Бог над боговима, Цар над царевима…“ само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. „Молитва Господња“ и „Првосвештеничка молитва у Гетсиманији“ не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини „епитет“ који се тамо даје Богу јесте „Оче“. Можда је и оно препонизно преклињање и стално наглашавање да смо „слуге“ и „робови“, такође само одраз времена и чисто земаљских односа. У Новом завету је јасно речено: „Ниси више роб, него син“ (Гал. 4, 7). Зато је захвална и пуна љубави молитва некако најеванђелскија. Када отац нечим обрадује дете, оно се прибије уз њега и захвално га и са пуно љубави загрли својим ручицама. Мислим да Бог то очекује од нас. Не да Га препонизно преклињемо, него да Га захвално волимо. Увек некако заборављамо да је Спаситељ то назвао првом заповешћу. Створило се уверење да се Богу угађа подвизима и мучењем тела. Ни један земаљски родитељ тако шта не захтева од свог детета. Како би то онда тражио небески Отац!? Зато су ми блиски светитељи као свети Серафим Саровски, који је љубио сву твар и кога су и животиње волеле. Чини ми се да човек помало вређа Бога, када омаловажава и презире овај свет, који је Он створио и проводи дане и ноћи у мрачним и загушљивим земуницама као кртица, док напољу сија Божије сунце, зелене се поља и шуме и теку сребрне реке, играју се деца, цвета на хиљаде врста цвећа и тако лепо певају птице и зричу попци… Све је то Божија твар, коју треба љубити. Близак ми је онај човек, који је у молитви рекао: „Дође ми да пољубим и своју руку, јер је и на њој Господе, Твој дах.“

Људска мисао има непојамно велику моћ – у стању је да учини многа добра, али и да уништи другог човека. Страховите моћи своје мисли човек најчешће уопште није свестан. Неслоге у породици, свађе, болести и свакакве невоље, нарочито крупније, које снађу неку породицу, последица су рђавих мисли њених чланова. Први и једини услов за промену рђаве породичне климе јесте промена мисли њених водећих чланова. Почните свесно да шаљете добре мисли, мисли љубави и добрих жеља ономе ко вам је мрзак, ко вас је увредио, ко вас не воли. На сопственом примеру моћи ћете да се уверите у снагу добрих мисли. Престаните да мислите зло о свом шефу или другу на послу, преокрените зле мисли у добре и видећете промену понашања ваших дотадашњих ”непријатеља”. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о неком проблему, он таквим мислима ствара немир не само себи, већ и целој својој породици – сви у кући могу бити утучени, без мира и утехе. Он као домаћин, треба да зрачи добротом, која се из њега преноси на све остале у кући. Ми људи смо такав мислени апарат. Сва природа је тајанствена, од биљке до птице и човека, јер је Бог у свему присутан. Он по мало размиче завесу тајанства ономе ко га истински љуби, а то је најчешће човек чиста срца. Бог је несхватљива енергија и човек носи у себи ту несхватљиву енергију.

Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски, па се запиташ: „Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?“ Свагда одлучуј овако: „Победићу смиреном љубављу.“ Одлучиш ли се тако једаред за свагда, цео свет ћеш моћи покорити. Смирена љубав је велика сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао, можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав. Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи. Волите све створење Божје и целокупно и сваку мрвицу. Сваки листић, сваку зраку Божју волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једаред, ти ћеш је после неуморно почети познавати све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божјој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе, – и то, авај, скоро сваки, сваки између нас! Децу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срдаца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете…

Прво: Остави своје дете без ручка. Твоје дете треба да сазна, шта значи бити гладан и треба да буде способно, да овда-онда у животу своме да свој ручак гладнима. Друго: Не дозволи своме детету никад, да говори зло о другим људима пре него што је признало и покајало своје зло. Свет може поправљати само онај, ко је у стању себе поправити. Треће: Не учи своје дете себичности. Научити дете себичности значи поновити наук, који му је природа дала већ у зачећу његовом. Ма колико га ти, мајко, учила несебичности, никад нећеш потпуно победити природу. Зато не престај свако јутро саветовати сина: подај сине, од свега што имаш доста један део твојим друговима, који немају ништа. Не престај свако вече тражити рачуна од сина о његовим добрим делима од тога дана. Буди свештеник своме сину, – свештеничка је дужност да револтира људе против зла – и твој дом биће храм. Не скривај од сина, да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у те милионе, који се злу клањају, до да је предодређен за војника добра.

У суштини полова је нешто божанско, нешто свето, и стога нешто безгрешно. Јер је и полове створио безгрешни Бог као нешто „веома добро“… Улазак греха и људску природу, огреховио је полове. Грех је раставио оно што је Бог саставио: унео у полне односе зло, греховност, сладострашће, страсност, хаотичност. Сладострашће изазива блуд, прељубу као свесно обесвећење светог психофизичког јединства двојице супружника. Сваки човек носи не једну него онолико смрти колико грехова гаји у себи, онолико смрти колико сласти гаји у себи, онолико ђавола колико грехова и страсти гаји у себи. Корен и узрок блуда је у духу; телесни блуд је само овештаствљење духовног блуда. Блуд је „стари квасац“ од кога све тесто бића људског ускисне злом, прљавштином, смртношћу, смрадом. Попуштајући сладострашћу, људско срце отврдне и осладострасти се, те нормалну распаљеност полну сматра нормалном и природном, мада је све то ненормално и неприродно, противнормално и противприродно. Тело блудника, то је већ мали, али прави пакао на земљи. Блуд толико одемони, ођаволи тело, да оно постаје вечни плен ђавола: мали пакао у вечни увире. Јер ништа тако не претвара тело човечје у радионицу вечнога зла као демон блуда. Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. О, далеко страшније је када човек у безумљу свом прогласи сласти и страсти овога света за циљ овога живота, уживање у овоме свету прогласи за смисао свога живота. Када полако пригрљује грех за грехом, зло за злом, страст за страшћу, из једног греха у други, из другог у трећи, и не сећа се душе своје, не сећа се Бога, него сав се размилео душом по гресима својим, по сластима греховним. Блудник то не осећа; не осећа вечну погибао своју; не зна куда срља; не види да му и душа и тело хрле ка паклу. Чији су синови људи показују својим делима. Чим се ода греху, он престаје бити Божји син, и као такав исељује се из дома Божјег, из царства Божјег, као блудни син. Човек је језива поворка кукавних слабости, које његову природу сахрањују у грех, у смрт, у пакао; тако увек, тако свуда, све док је ван и без Богочовека Христа; а са Богочовеком – све се мења. Јер су слабости моје – лелек за свесилним Господом Христом, лелек немоћне природе моје човечанске. Куша те (кушач) страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. По христомудром учењу Светих Отаца, бестрашће и кроза њ обожење и охристовљење, и јесте циљ свих христочежњивих подвига хришћанинових на земљи.