Нећу од вас сакрити разлог због кога Господ даје Своју благодат. Нећу много писати, само вас молим – волите једни друге и видећете милост Господњу. Заволимо ближње, па ће и нас Господ заволети. Немој мислити да те Господ воли, ако ти некога попреко погледаш. О, не. Пре ће бити да те воле ђаволи, јер си постао њихов слуга. Али, немој оклевати. Покај се и моли од Господа силу да волиш брата, и осетићеш мир у души. Свим силама тражите од Господа смирење и братску љубав, јер због ње Господ даје Своју благодат. Сам испитај – једног дана моли од Бога љубав према братији, а другог живи без љубави, па ћеш видети разлику. Духовни плодови љубави су јасни: мир и радост у души. Тада ће ти све бити рођено и мило и проливаћеш много суза за ближње, за сва створења и сву твар. Често за један једини љубазан поздрав човек у души осећа неку радосну промену. И напротив, за један једини презрив поглед губи се благодат и љубав Божија. Тада се што пре покај да би се поново вратио мир у твоју душу. Блажена је душа која је заволела Господа и од Њега се научила смирењу. Господ воли смирену душу која се чврсто узда у Њега. Она сваког тренутка осећа милост Његову. Чак и када разговара са људима, она је занета љубављу према Господу. Од дуге борбе са злим дусима она је заволела смирење више од свега и не допушта демонима да из ње изагнају љубав према братији. Ако будемо свим силама волели братију и смиравали душу, победа ће бити наша, јер Господ пре свега даје Своју благодат због љубави према ближњем.

Самољубље је страсна и неразумна приврженост телу, којој су супротне љубави уздржање. Ко има самољубље очевидно има све страсти. Самољубље сили самољупца да се брине о много чему излишном. Самољубље многа зла крије. Самољубац све ради само себе ради. Самољубац једино за себе живи. Јован Дамаскин каже о самољубљу ово: “ Они који једино себе ради све чине, самољубље, највеће зло, негују, зло противно заједници, мрско, неправедно и нечасно; људе је природа створила не као усамљене звери, него као стада, као оне који се заједно напасају, као део заједнице и не да би сами живели, него и оцу и мајци, браћи, жени и деци и другим сродницима, и пријатељима, суграђанима, саплеменицима и отаџбини и свима људима, целоме свету, а пре свих Богу и Творцу. Јер човек. ако је словестан, треба да је заједничар, да љуби свет и да је богољубив, да би постао и богољубљен. Самољубив, побуђен славољубљем које све мрзи, ништа не воли нити и за кога брине.“ А Платон вели: “Највеће од свих зала многим је људима усађено у душе и за њега свако себи смишља оправдање, мада томе нема никаквог изговора. То је оно што кажу како је сваки човек себи по природи драг и да је добро што је тако. А, заправо, обично је свакоме узрок свих грехова снажна љубав према себи. Јер оно што воли слепо је за оно што воли, тако да погрешно суди о томе шта је праведно, часно и добро, сматрајући увек да је његово истинито… зато ваља бежати од сваког човека који себе превише воли.“ (Платонови Закони 4).

Чедо моје, знај да ће у последње дане настати времена тешка, како говори Апостол. И, гле, због оскудице у побожности, и у црквама ће се појавити јереси и расколи и, као што су предсказивали Свети Оци, тада на архијереским престолима и у манастирима неће бити људи опитних и искусних у духовном животу. Због тога ће се јереси ширити посвуда и преластиће (обмануће) многе. Непријатељ рода људскога дејствоваће лукаво да би, ако је могуће, на јерес навео и изабране. Он неће почети да грубо одбацује догмате о Светој Тројици, о божанствености Исуса Христа, о Богородици, него ће неприметно почети да унакажава Предање Светих Отаца од Духа Светога – учење саме Цркве. Довијања непријатеља и његове “типике” приметиће веома мали број њих, оних који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће завладати Црквом, свуда ће поставити своје слуге и побожност ће бити занемарена. Али Господ неће оставити слуге Своје без заштите и у незнању. Он је рекао: “По плодовима ћете их познати“. И то по плодовима, то јест по деловању јеретика, настој да их разликујеш од правих пастира. Ти духовни лупежи, који разграбљују духовно стадо “не улазе на врата у тор овчији него прелазе на другом месту“, као што је рекао Господ, то јест, ући ће на незаконит начин, уништавајући насиљем Божије уставе. Господ их назива разбојницима. Заиста, њихова права дужност је прогањање истинских пастира, њихово затварање, јер без тога се не може ни стадо разграбљивати. Зато, сине мој, кад у Цркви видиш поругање божанственог чина, отачкога Предања и Богом установљеног поретка знај да су се јеретици већпојавили, мада ће можда до одређеног времена скривати своје зловерје, или ће неприметно унакажавати божанствену веру, да би боље успели, обмањујући и варајући неискусне. Прогањаће не само пастире, него и слуге Божје, јер ђаво, који руководи јересју, не трпи благочашће. Као вукове у овчјој кожи препознај их по њиховој гордељивој нарави, сластољубљу, властољубљу – то ће бити клеветници, издајници, који свуда сеју мржњу и злобу, зато је Господ и рекао да ћемо их по плодовима познати. Истинске слуге Божје су – смирене, братољубиве и Цркви послушне. Велике притиске од јеретика трпеће монаси и монашки живот тада ће бити изругиван. Осиротеће обитељи, смањиће се број монаха. Који остану, трпеће насиље. Ови мрзитељи монашког живота, који имају само изглед побожности, настојаће да иноке привуку на своју страну, обећавајући им заштиту и световна добра, а претећи изгнањем онима који се не покоре. Од ових претњи малодушни ће бити веома понижени. Ако доживиш то време, сине мој, радуј се, јер тада ће верници, који не буду имали других врлина, венце добијати само за стајање у вери, по речи Господњој: “Сваког, ко Ме призна пред људима, признаћу и Ја пред Оцем Својим Небеским“. Бој се Господа, сине мој! Да не изгубиш припремљени венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи и прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: ” Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити”. Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат. Али, Бог је јачи од врага и никад неће оставити слуге Своје и истинских хришћана ће бити до краја света, али ће они бирати усамљена, пуста места. Не бој се невоља, него се бој погубне јереси, јер она одгони благодат и одваја од Христа. Зато је Христос и заповедио да јеретика сматрамо као незнабошца и цариника. И тако, крепи се, сине мој, у благодати Христа Исуса, са радошћу хитај на подвиг исповедништва и подношења страдања, као добри војник Исуса Христа (2. Тим. 11,1 – 3), Који рече “Буди веран до смрти и даћу ти венац живота” (Откр. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и сила у векове векова. Амин.

Учите да се молите. Принуђујте себе на молитву. У почетку то пада тешко, али, уколико се више присиљавате, утолико она постаје све лакша. - Шта је то молитва? То је окренутост срца и ума Богу; то је посматрање Свемогућег, Сведоброг и Свемудрог. Молитва је разговор створа са својим Творцем, у пуном срахопостовању, а при најобилнијој свести о својој слабости и ништавности, при најдубљем покајању срца и чврстој одлуци да се изменимо; у поверавању свемогућој Божијој помоћи. Ако се молите помоћу молитвеника, онда не журите, него се трудите да сваку реч искреним срцем искажете. Ваше ће се срце повремено успротивити, остајаће хладно, понекад ће се страшно узбудити или се удаљити. Срце морате да обуздавате и да га сабрано окрећете Богу. Упућујте Господу и сопствене речи у молитви. Наше сопствено муцање Њега нарочито радује. Са мало наших, свесрдно изоворених, речи ми се наслађујемо блаженством више него при дугој туђој молитви. При свему је одлучујућа близина срца Богу. Дајте Богу ваше срце које Га искрено воли, као што волите своје родитеље, добротворе и пријатеље, и осетићете блаженство те праве, чисте љубави. Бог говори: "Сине, дај ми твоје срце", јер срце је наше средиште, да сам човек. Ко се не моли од свег срца, тај се уопште не моли. Код молитве све зависи од искрености. Срце мора жарко да чезне за оним што моли. - Моли се верно и чврсто. Изнеси своје потребе јасно, свесно и од свег срца. Веруј при том, непоколебљиво, да Господ над тобом бди, колико си уверен да те твој отац гледа са разликом, да те небески Отац у свим покретима твога бића у потпуности прозире. - Пажљива, искрена молитва сједињује вас с Богом и испуњава Његовим даровима - истином миром и радошћу, смирењем и љубављу. При мољењу треба чврсто веровати у снагу молитве; треба имати поверења у то да нас испуњење молбе прати као сенка што прати наше тело. Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе. Мораш ли јутром рано на посао? Устани онда раније и моли се ревносно, добићеш мир, снагу и пун успех. Јеси ли увече уморан и хоћеш, што је могуће брже да паднеш у постељу? Одвој, ипак, времена и моли се од свег срца - спаваћеш спокојно и мирно. Гони ли те жеља твојим дневним задацима - приморај себе на сабрану молитву, навикни се мировању у Богу и све што ти је на срцу успеће.

Христос је својим ученицима рекао: "Ево вас шаљем као овце међу вукове!" Бити човек у сваком времену, у сваком друштву, је изузетно тешко. Свако ће гледати да вас искористи, да вас исмеје, да вам подметне ногу... И сами сте се сигурно уверили у то. Е, сад, Христос нас не шаље међу вукове да би нас растргли, већ да би вуцима својом вером, својим поступцима показали шта значи бити овца Христова. Да понекад вука преобрати како би схватио да оно што ради није добро, да се покаје и поклони Христовом стаду. Али, постоји и опасност да се овца, немајући довољно вере, а имајући у виду чињеницу да се међу вуковима опстаје само ако си и сам вук, полакоми и крене за вуковима. Да папке претвори у канџе, научи да урла и постане вук. "Будите мудри као змија, а безазлени као голубови!" Змија је мудра јер чува главу. Иако јој одсечеш реп, сачувала је главу. Мудра је јер избегава вешто све опасности. Голуб је принцип безазлености, доброте. Дакле: ум даје светлост, он је наше унутрашње око, али је он хладан. А доброта је топла, али слепа. Е, успостављање равнотеже у развоју ума и доброте је суштина. Иначе, ум без доброте прелази у злоћу а доброта без ума у глупост. Ми страдамо зато што идемо тим Христовим путем. Мислим да нам још увек фали равнотежа између ова два принципа. Често смо се понашали као голубови, не схватајуђи да живимо у времену у коме има много више змија него голубова.

За грешника нема веће користи од свагдашњег држања на уму и пред очима грехова својих, од што чешћег скрушавања и преиспитивања себе. Ништа није толико кадро умилостивити гнев Божији: ни постови, ни бдења, нити било шта слично. Да бисмо били љубљени Божији, морамо развијати красоту душевну, свакодневно спирајући сваку нечистоту читањем Писма, молитвама, милостињом, једномислијем међу собом. Ономе ко жели да угађа Богу, да пребива у врлини и чистоти, насушно је потребно да не води миран, пријатан и безбрижан, него тегобан живот, многим трудовима и подвизима испуњен. Зашто световна жалост изазива смрт? Из разлога што прекомерна жалост обично доводи или до сумње, или до погубног богохулства. Желиш ли да се начиниш једнаким апостолима, знај да ти ништа не стоји на путу: довољно ти је да макар испуниш врлину милостиње, па да ни у чему не заостајеш за њима. Без девствености се може угледати Царство Небеско, а без милостиње нема никакве могућности за то. И живећи у граду може се подражавати мудрољубље пустиножитеља; и удата жена, и породична жена може да се моли, да пости, да у умиљење доспева. Каква је уистину корист од земаљских наслада? Данас оне јесу, а сутра нису; данас прелепи цвет, сутра расејани прах; данас разбуктали огањ, сутра охлађени пепео. Стараш ли се за своје спасење, немој то доказивати речима, већ делима својим. Зато се потруди да исправиш живот свој, јер ће те неверник упитати: "Како да знам шта је Бог заповедио и шта се може чинити? Јер гле, ти, хришћанин већ по рођењу и човек васпитан у тој изванредној вери, ништа ваљано не чиниш." А шта ћеш ти рећи? Нема сумње, понудићеш овакав одговор: "Показаћу ти друге људе, који се по заповестима владају: монахе, оне што у пустињама обитавају, и Свете." Али зар те није срамота да, сматрајући се хришћанином, указујеш на друге, као да не можеш да докажеш да и сам чиниш дела хришћанска? Неверник ће ти истога трена узвратити: "Зашто бих морао одлазити у горе високе и пустиње? Ако није могуће у градовима у мудрољубљу пребивати, то може бити велика оптужба против хришћанског живљења за чије остварење је потребно напустити градове и бежати у пустиње." Чини све због покоравања Господу и као да све предузимаш Њега ради. Ово је довољно да не допустиш да те обузме било каква саблазан или да у твоме животу завлада неред. У телу Бога прославља онај ко се не одаје блуду, ко се не преједа, не брине за спољашње украшавање, ко о себи показује само онолико старање колико је неопходно ради здравља, ко не чини прељубе, као год и жена која не ставља на себе свакојаке мирисе, не украшава бојама своје лице, која је задовољна изгледом датим јој од Бога и не домеће му ништа неприродно. Ви, мајке, највише се брините о ћеркама, то вама није тешко. Пазите на то да оне седе код куће; а пре свега учите их да буду богобојажљиве, скромне, да презиру новац и да се сувише не брину за одећу. Овакве их и удајте. Ако тако васпитате ћерке, онда нећете само њих спасти, већ и мужа, који је узме, и не само мужа, већ и децу - и не само децу, већ и унуке. Ако корен буде добар, онда ће се и гране боље разрасти, - и за све то ћете ви добити награду. Зато ћемо све то радити као они који се брину за добро не само једне душе, већ многих кроз једну. Јер кћери када ступају у брак треба да изађу из очевог дома као што излазе рвачи са места надметања, тј. требало би да знају до танчина науку, помоћу које би могле, као што квасац учини да све тесто нарасте, унети лепоту у живот читаве породице. А синови опет морају до те мере бити скромни да би их понајпре препознавали по понизности и целомудрености, и да би заслужили велику похвалу од људи и од Бога. Нека се науче да обуздавају утробу, нека се уздржавају од сувишних расхода, нека буду штедљиви, нека нежно воле, нека се науче повиновати се властима. Јер, на тај начин они могу родитељима да пруже велику награду. Тада ће све бити у славу Божију и за наше спасење, у Христу Исусу, Господу нашем Којем нека је са Оцем, заједно са Светим Духом, слава, моћ и хвала, сада и увек, и у векове векова. Амин. Према томе, образујмо децу тако да би она могла поднети све и да би знала како да поступају када дође несрећа, Ступите у брак будући долични, одбацивши игру, смех, речи погрдне, свирале, флауте, ђавоље изуме и све остало и увек призивајте Бога да буде посредник у вашим пословима. Ако будемо на тај начин уредили свој живот, онда неће никада бити ни развода, нити страха од прељубе, нити повода за љубомору, нити свађе, нити мржње, већ ћемо уживати у великом миру и потпуној слози; а затим ће уследити и друге врлине. Свети Јован Златоусти

Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру. Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено средства против сумње и неверја.  Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не даје Своје дарове! И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков... нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својим (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Нe гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити? И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога: 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1),  2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело. Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога ? Без Њега заиста ништа не постаје, као што без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћeтe; куцајте, и oтвоpuћe вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)? Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помоћ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати! Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода. Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве. Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24). Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега. Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило. Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута „Трисвето“ и „Оче наш“ и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти? Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.

Кад сам био у Светој Земљи, видео сам како чобани не иду за овцама него пред овцама. И овце гледају свога пастира и следују њему ма куд он да пође. Једнога дана видим ја како неки чобанин хоће да преведе своје стадо преко потока. Пође чобанин напред и пређе поток, али овце стоје на обали и не усућују се да загазе у воду. Чобанин с друге стране ваби овце, маше штапом, даје им знаке, да би се кренуле, али овце никако да крену преко воде. Тако је то дуго потрајало. Онда се чобанин досети, па се врати овцама и узме једно јагње на руке, па опет пође преко потока. Заблеји јагње на рукама чобановим, а овца, мајка онога јагњета, одговори блеком, и одмах крочи у воду, а за њом кретоше и све остале овце. О мој брате! Можеш ли извући за себе поуку из ове приче? Колико и колико је пута Бог давао теби знаке да би му се приближио, али ти ниси зато хајао. Гледај сада за сином и приближи се ономе који ти је узео сина. Није то Његова немилост, него једини преостали начин, да теби отвори очи и да те спасе.

Против демона се бори смирењем. Када осетиш да се са твојим умом бори неки други ум, смири се и борба ће престати.  Ако ти се догоди да угледаш демоне, немој се уплашити, него се смири, па ће они ишчезнути. Ако те обузме страх, сигурно ћеш претрпети некакву штету. Буди одважан. Памти да Господ посматра да ли се уздаш у Њега?  Ако паднеш у прелест и зажелиш да се избавиш од ње, немој очајавати, јер Господ воли људе и даће ти да се поправиш и ослободиш од помисли које ти подмеће ђаво. Али, да би душа нашла мир од демона, човек треба да се смири и говори: "Гори сам од свих, гори сам и од стоке и звери", и да се чисто исповеди свештенику. Тада ће зли дуси побећи.  Као што људи улазе и излазе из куће, тако и зле мисли долазе и опет одлазе уколико их ти не прихватиш.  Ако ти мисао шапће: "Укради", и ти је послушаш, самим тим си демону дао власт над собом. Ако ти помисао каже: "Једи много, досита", и ти будеш јео много, опет је демон тобом завладао. Дакле, ако тобом завладају помисли разних страсти, постаћеш боравиште демона. Ако се, пак, покајеш како ваља, они ће се уплашити и биће принуђени да оду. 

„Јер као што човек полазећи дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једном, дакле, даде пет таланата, а другом два, а трећем један, сваком према његовој моћи...“ (Матеј 25:14-30) Читање овог Јеванђеља, драги моји, говори нам да ће онима, који су примили више дарова од других у овоме свету, бити суђено строжије од стране Творца. Јер, у складу са увећаним даровима, рачун који се захтева ће бити прецизнији; према томе, човек мора бити смиренији и користити своје дарове марљивије у служби Божијој, што више види себе задуженог... Овде, дакле, имамо човека, који се спрема на пут. Позива своје слуге и дели им нешто таланата, да би они могли трговати са њима. Након дужег времена, враћа се да пита слуге за рачун о њиховом деловању. Он награђује оне кој су радили добро и задобили зараду, али осуђује лењог за увек. Ко може бити овај човек, који се спрема на пут, него наш Искупитељ, Који се вазнео на Небеса у истом телу које је узео? Земља је прави дом тела, али оно путује, као што видимо, у стране земље, када се наш Искупитељ вазнео са њим на Небеса. Овај човек, уочи свог пута, поверио је своја добра својим слугама, јер је оставио духовне дарове вернима, који верују у Њега. Једном је дао пет таланата, другом два, а другом само један. Постоји пет чула у телу; вид, слух, укус, додир и мирис; тако да пет таланата представљају дар пет чула: то јест, спољашње знање. Дарови разумевања и делања, означени су са два таланта, а један талант представља само схватање. Али онај који је добио пет таланата, задобио је још пет, јер има неких људи који, иако не могу схватити унутрашње и мистичке ствари, поред тога, својом жељом према Небеском дому, предају јасно учење свима које сретну, учење у погледу оних спољашњих ствари, које могу схватити. Као што се сами уздржавају од хирова тела, ослобођени од окова земаљских ствари и од жеље за видљивим уживањима, тако ослобађају и друге. Слично њима, постоје и неки, који као да су надарени са два таланта, који имају добро разумевање онога што се односи на разум и делање: они схватају суптилност унутрашњег живота, а споља чине чудеса. Када поучавају друге својим учењем и примером, они извлаче, као што видимо дуплу зараду од своје трговине. Али, онај који је задобио само један таланат, идући својим путем, ископао је рупу у земљи и сакрио господарев новац. Сакрити сопствени талант у земљу, значи заузети ум који нам Бог дарује, само земаљским стварима, не тражећи духовну корист, никад не подизати срце изнад светских ствари... Слушај реченицу која је упућена лењом слуги: „Узмите дакле од њега талант, и подајте оном што има десет таланата“ (Матеј 25:28) Изгледало би природније дати талант, узет од недостојног слуге, ономе који је примио два таланта, пре него ономе који је примио пет, то јест, ономе који има мање, пре него ономе који има више. Али као што смо рекли раније, под видом пет таланата, означени су пет чула, то јест, познање спољашњих ствари, док два таланта представљају разумевање и делање. Тако да онај, који има два таланта, има више од онога који је примио пет, јер је други, који је заслужио похвалу свог господара својом службом у спољашњим стварима која му је била дана, и даље био без дара разумевања. Један талант који, дакле, представља разум, праведно је предан ономе који је добро пазио на своје спољашње одговорности. Ми видимо да се то догађа сваки дан у Цркви: многи који су верне слуге у спољашњим стварима, који стављају у корисну употребу спољашња добра, које им је милост Божија доделила, задобијају мистичко схватање које ствара такође и унутрашње просветљење. Одмах након тога, чујемо реченицу, која је упућена човечанству уопште: „Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му, а од оног који нема, и шта има узеће се од њега.“ (Матеј 25:29) Даће се ономе који већ има и он ће изобиловати, јер свако ко има дар милостиње, прима друге дарове уз њега. Али онај који нема дар милостиње, изгубиће чак и оне дарове, које изгледа да има. Тако да је неопходно, браћо, да милостиња буде побуда свих ваших дела. Истинска милост је љубити свог ближњег у Богу, и своје непријатеље Господа ради. Онај ко нема милости, губи све добро које је имао; лишен је таланта који му је предан и, по речима Самога Христа, бива бачен у таму најкрајњу. Кажњавање онога, који је добровољно живео у унутрашњој тами јесте да буде предан тами спољашњој; тако и против своје воље мора трпети таму казне, јер је овде својом вољом уживао у слепилу своје страсти. Треба да запазимо да лењивац није у потпуности лишен свог таланта. Не постоји ни један човек, који би заиста могао рећи: Нисам примио ниједан талант, па према томе не могу бити позван на одговорност. Сви смо ми примили нешто, колико год мало, за које ћемо дати рачун. Човек је примио дар интелигенције, а са тим и дужност проповедања. Други је примио светско богатство, а са тим и обавезу да га користи добро. Други није примио ни разум, ни богатство, али је научио занат, којим зарађује за живот и сама та вештина ће му бити урачуната као талант. Четврти не поседује ништа од овога, али има шансу да буде пријатељ са неким богатим човеком, и ово пријатељство бива његов талант. Ако занемари да посредује код свог пријатеља у корист сиромашних, биће осуђен што је закопао свој талант. ... Судија ће, када буде дошао, захтевати од свакога од нас, у складу са даровима које нам је дао. Тако да би свако могао бити сигуран, да ће његов дар бити прихваћен, треба да стално размишља, са страхом, о даровима које је примио. Јер је време, када ће се вратити Онај, Који је отишао, сада близу. Јер када је Он, рађајући се на овој земљи, отишао далеко од ње, то је као да је Он отишао на пут. Али ускоро ће се вратити да нас позове на подношење рачуна. Ако попустимо у добрим делима, осудиће нас теже, због оних таланата које нам је дао. Мисли, дакле, о ономе што си примио, и пробај да имаш користи од њих. Никаква земаљска брига, не сме нас одвраћати од духовних дела, да не би, ако сакријемо талант који нам је дан, изазвали гнев Господа, Коме талант припада.