"Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а. остависте што је претежније у Закону; правду и милост и веру, а ово је требало чинити и оно не остављати. Вођи слепи који оцеђујете комарца а камилу прождирете. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробову, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ву: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња. (Матеј 23, 23-28; Зач. 95) И ове речи ... су прекор књижевницима и фарисејима као лицемерима који су себе лажно представили побожнима, а у ствари побожност су само употребљавали за оне своје најниже интересе. Свакако да је у време у којем ми живљасмо било и тешко показати праву побожност због непријатеља који су били моћни и који су на сваки иачин хтели да веру униште. Да не буде сада, кад је ипак лакше, да ми своју веру показујемо на начин као ови фарисеји! Господ нас на другом месту опомиње да не показујемо себе и своју побожност пред људима него у тајности пред Богом који види тајно и платиће нам јавно (Мт. 6, 6). Закон Мојсијев је наредио да се даје десетак, али од плодова земаљских, од онога што је човек сејао и зашто се трудио и од стоке, и ево фарисеји су давали десетак и од метвице, једног зачина, једне биљке и од копра и од кима, а оставили су оно што је важније у закону - правду и милост и веру. Па онда Господ каже: Ово (правду и милост и веру) требало је чинити, ал' оно не остављати". Важније је оно што треба чинити него оно што не треба остављати. Исто тако говорити о чишћењу споља чаше и чиније. Важнија је чистота унутрашња, а када се она постигне онда ће она дати вредност и спољашности. И онда као на крају: "Тешко вама књижевници н фарисеји, што сте као окречени гробови; споља изгледате лепо, а унутра пуни сте костију мртвачких и сваке нечистоте'. Видите сами по себи и по мени и по другима људима како се трудимо да споља будемо не само учтиви, него да будемо луксузно обучени н шта све друго не чинимо! Није ту реч о томе да не обраћамо пажњу на чистоту и на поштовање кад пођемо некоме у походе, да покажемо и оделом своје поштовање према њему, или кад нам неко дође, него је реч о томе да се лажно представљамо, а унутра је као у гробовима пуно мртвачких костију и нечистоте. Људи овога света, они себе споља украшавају, а остављају оно што је најважније, што нас чини људима - правду и милост и веру, истину и љубав. На то да обратимо пажњу! - јер је "сва лепота кћери цареве изнутра" као што се вели у Светом Писму (Пс. 45, 13). Да наша душа буде као кћи Небеског Цара, да њена лепота буде изнутра! Бог вас благословио! 

Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима. Љубав или мржња овладају умом и замрачују га, те не може правилно да суди. Зато, кад посматраш нешто или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубаљу или га одмах омрзнеш, него га незаинтересовано посматрај самим умом. Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро. Но, ако се поведеш за својом наклоношћу, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ не може правилно да суди. Јер то расположење или, боље рећи, та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и утиче да човек мисли по страсти, то јест, не онако какав је тај предмет уствари. То опет чини да се прво расположење (љубав или мржња) још више повећава. А уколико оно јача, уколико човек више воли или мрзи нешто, утолико се ум у односу према томе више замрачује, док се сасвим не помрачи. И догађа се да страст према извесној ствари расте до крајњих граница, те се човеку чини да би је требало волети или мрзети више од свега на свету. Тако, ето, бива када човек не зауздава себе, него допусти себи да заволи или омрзне нешто пре него што о томе промисли. Ум или воља у томе случају рђаво функционишу и све дубље падају из таме у таму, из погрешке у погрешку. Зато, чувај се од љубави или мржње према било чему пре но што успеш да то темељно упознаш при светлости разума, Светог Писма, благодатима молитве и уз помоћ свог духовног оца, како не би погрешио и сматрао добро за зло, а зло за добро, као што у већини случајева бива.

    Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.     Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.     Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!...     Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.     Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.     Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?" Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.     Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.     Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.     Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.     Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.     Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.     Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.     Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.     Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).     Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу (Пс.63,7).     Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.     Степеница десета. Ко ју је савладао, постао је делатељ љубави или плача. 

Везујући ово мољење са претходним, учимо да онај ко из душе не опрости дужницима и чије срце није чисто пред Богом од сваког незадовољства према брату своме и које не сија светлошћу помирења са ближњима, тај се лишава Божије благодати и предаје се искушењима лукавога, а да би очистио своје грехе мора научити да буде благонаклон према другима. Искушење је закон греха који је био припремљен (од лукавог) првом човјеку, а лукави је ђаво који је увео првог човјека у грехопад, тако што га је саблазнио и увукао у грех, кушајући га оним што му је Бог забранио, и човјек је тако нарушио Божију заповест. Плод свега тога је био губљење бесмртности. Искушењем се назива и увлачење душине воље у страсти телесне; а лукавим се назива стварни узрок који побуђује ту људску тежњу к страстима телесним. Од тога, пак, праведни Судија не избавља никога осим онога који опрашта дужницима својим, а ко не опрашта залуду се моли за опроштај грехова својих. Бог оставља таквога немилосрдног и непомирљивог човека и он бива побеђен од лукавога... Човек треба да зна потребе своје природе тј. да постоји закон природе људске на једној и тирјанство страсти на другој страни. Тирјанство страсти доводи до самовољног удаљавања од људске природе. Овај први (закон природе) задовољава природне људске потребе, а други (закон тирјанства страсти) изопачује људску природу, која је првобитно створена као чиста и непорочна. Закон природе људске је такав да дејством ума људског чува наше биће... и када узносимо Молитву Господњу, она бива услишена и Бог нам уместо једне дарује две благодати: опроштај грехова прошлих и избављење од грехова будућих, не допуштајући нам да паднемо у искушење, нити лукавоме да нас пороби, јер опраштамо дугове ближњима нашим. Дакле ако желимо да се избавимо од лукавога и да не паднемо у искушење, уздајмо се у Бога и опраштајмо дугове дужницима нашим јер: "Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваших" (Мт. 6,15); (чинимо тако) да би нам не само били опроштени грехови наши, већ и да бисмо победили закон греха, не падајући у искушење и побеђујући родитеља греха лукавога, молећи се за избављење под руководством Христа Господа, Који је победио свет, и Који нас је наоружао заповестима Својим, научивши нас да одбацимо страсти и да незасито стремимо Њему као Хљебу Живота, Премудрости и Правде кроз испуњавање воље Оца Небескога Који нас је учинио саслужитељима анђелским, који су нам објавили небеско устројство живота, благоугодно Богу. И зато (због сличности Анђелима) ми усходимо к Богу, к Оцу свјетова Који нас је учинио да будемо заједничари Божанског природе кроз причешће благодаћу Духа Светога, чиме постајемо чеда Божија и синови Божији, и облачимо се у Самог Створитеља те благодати, Сина Очевог... из Којега, кроз Којега и у Којем имамо и имаћемо живот вечни. Нека молитва наша буде усмерена на ово тајанствено обожење да бисмо објавили каквим нас је учинило оваплоћење Једнородног Сина, и где нас је узнела моћна Десница Човекољупчева, нас који смо нижи од најнижег, нас који смо притиснути теретом грехова наших. Узљубимо још више Онога Који нам је тако премудро припремио спасење, показавши делом, да је наша молитва услишена, показавши нам да уистину имамо Бога за Оца, а не лукавога, који посредством страсти увек покушава да тирјански влада нама и који нас уместо у живот води у смрт. Јер сваки од ова два властодршца (и Бог и непријатељ Његов ђаво) онима који им се предају дају сваки своје: Бог им даје живот вјечни, а ђаво даје смрт онима који му предају под дејством искушења. Према Светом Писму постоје две врсте искушења: једна искушења, која условљава оно што нам је пријатно и друга, која проузрокују непријатности и болест. Прва су вољна, а друга принудна. Из њих (и једних и других) рађа се грех и нама је заповеђено да се молимо по заповести Господњој која нас учи да говоримо: "и не уведи нас у искушење", и савјетује нам: " Бдите и молите се да не паднете у напаст" (Мт. 26, 41)... За оне који су чврсто пригвождени клинцима греха спасоносне су речи великога ап. Јакова који позива: " Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вјере градитрпљење; а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени (Јаковљ. 1, 2. 3). И једну и другу врсту искушења лукави зломислено осматра, и у првим (вољним) искушењима лови човјека преко привлачности и узбуђивања телесним сластима, саблажњавајући душу да одустане од богољубиве настројености; а друга (принудна) искушења користи, изазивајући помисли побуне и хуле на Творца у души човјека притиснутог невољом и бедом. Познајући лукавство нечастивога, ми треба да се молимо (када се ради о вољном искушењу) да не отпаднемо од богољубиве настројености; а када Бог допусти да паднемо у невољно искушење треба да трпимо храбро и да (будући у невољи) призивамо Саздатеља. Нека се нико од нас не саблазни прелесним сластима лукавога; нека се у будућем животу избавимо вечних мука и да будемо причесници неизрецивих добара, која сада само делимице видимо у Христу Господу нашем, Који се слави са Оцем и Пресветим Духом.

 Чаша Христова пружа на земљи причесницима својим учешће у благодатном царству Христовом, на Небу за њих припрема пријестоле вјечне славе. Сви смо ми без оправдања пред Чашом Христовом: нико се не може жалити на њу, одбијати је; зато што ју је Онај Који је заповједио да се она окуша Сам, прије свих, попио.     Дрво познања добра и зла! Убило си у рају родоначелнике наше, преластивши их прелестима чулне насладе и прелестима разума. Христос, искупитељ погинувших, донио је на земљу, нама, павшим и изгнаним, Своју спаситељну Чашу. Горчином те Чаше истребљује се у срцу преступна, смртноносна греховна наслада: смирењем, које обилно из ње точи, умртвљује се горди плотски разум: ономе који је са вјером и трпљењем пије, враћа се живот вјечни који нам је одузет и који нам се одузима окушањем забрањеног плода.     Чашу Христову, чашу спасења примићу!     Чаша се прима када хришћанин подноси патње земаљске са мудрошћу смирења, позајмљеном из Јеванђеља.     Свети Петар са исуканим ножем крену да заштити Богочовјека окруженог злотворима; али, кротки над кроткима, Господ Исус, рече Петру: задјени нож у ножнице: чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?     И ти, када те окруже напасти, говори, на утјеху и окрјепљење душе своје; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?     Горка је Чаша: само од погледа на њу губе се сви људски обзири. А ти замјени обзире вјером, и испиј храбро горку Чашу; њу теби нуди Отац свеблаги и премудри.     Нису фарисеји, Кајафа, или Јуда спремили њу, нити је Пилат и његови војници дају! чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?     Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници хегемона. Сви они припремили су себи неминовну погибију злодјелима својим: немој барем ти себи спремати погибију - исто толико неминовну - својим злопамтилом, жељењем и маштарењем о освети, негодовањем против непријатеља твојих.     Отац небески је свеомгућ, свевидећ; Он види твоје патње, и да је нашао да је потребно и корисно отклонити од тебе Чашу - неизоставно би то учинио.     Господ је - а то свједоче и Писмо и Црквена Историја - у многим случајевима попуштао скрби љубљеним Својим, и у многим случајевима је отклањао скрби од љубљених Својих, у складу са непостижним судбама Својим.     Када се пред тобом појави Чаша - не гледај на људе који ти је дају: вазнеси поглед твој ка Небу и реци; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?     Чашу спасења ћу да примим. Не могу да одбијем Чашу - залог небеских, вјечних блага. Апостол ме Христов на трпљење упућује; многим скрбима, говори он, нам слиједи ући у царство Божије. Зар да одбијем Чашу - средство за достизање, за развијање у себи тог царства! Примићу Чашу - дар Божији.     Чаша је Христова - дар Божији. Дарова вам се, писао је велики Павле Филипљанима, Христа ради, не само у Њега да вјерујете, него и да страдате за Њега.     Ти примаш Чашу - наизглед из руку човјечијих. Шта се тебе тиче - да ли ти људи поступају праведно или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези сљедбеника Исусова; твоје је да са благодарењем Богу, са живом вјером примиш Чашу и да је храбро, до дна, испијеш.     Када примаш Чашу из руку човјечијих, сјети се да је она - Чаша не само Невиног, него и Свесветог. Сјетивши се тога, понови за себе и за теби сличне страдалнике-грешнике ријечи блаженог и благоразумног разбојника, које је овај изговорио будући разапет надесно од разапетог Богочовјека; "ми... достојно по дјелима нашим примисмо... Помени ме, Господе, када дођеш у царство Своје.     Потом, обраћајући се људима, реци им (а ако нису у стању да разумију и приме ријечи твоје, онда, не бацајући бисере смирења пред ноге оних који их не могу оцјенити, реци мишљу и срцем); "благословени ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада па до вијека!"     Само тако ћеш испунити заповијест Јеванђеља, која говори; Љубите непријатеље ваше, благословите оне који вас проклињу.     Помоли се за њих Господу, да за скрби и увреде теби нанешене они буду награђени и пролазним и вјечним наградама, да им се оно што су над тобом извршили припише на суду Христовом као да је вршено да би водило до добродјетељи.     Чак и ако твоје срце неће тако да поступа, присиљавај га; зато што само они који присиљавају своје срце на испуњавање Јеванђеоских заповијести могу наслиједити Небо.     Ако нећеш тако да поступаш, то значи да нећеш да будеш сљедбеник Господа Исуса Христа. Помно се удуби у себе, и загледај се; да ниси случајно нашао неког другог учитеља, да му се ниси потчинио? Учитељ мржње је ђаво.     Ужасан је злочин вријеђање, малтретирање ближњих: најужаснији злочин је убиство. Али онај који мрзи својег гонитеља, клеветника, издајника, убицу, памти им зло, свети им се - тога је гријех врло близу њиховом гријеху. Узалуд се сам себи и другима представља као праведник. Сваки који мрзи брата својега, човјекоубица јесте, вазвијестио је љубљени ученик Христов.     Жива вјера у Христа упућује да се прими Чаша Христова; а Чаша Христова улијева у срца причесника својих наду у Христа: нада у Христа даје срцу снагу и утјеху.     Каква је то мука, каква је то адска мука - жалити се, роптати на с висине предодређену Чашу. Грешни су пред Богом ропот, немање трпљења, малодушност, а посебно очајање - све су то дегенерисана чеда преступничког невјерја. Грешан је ропот на ближње када су они оруђа наших страдања; тим је грешнији наш ропот ако се Чаша спушта према нама право са Неба, из деснице Божије.     Ко пије Чашу са благодарењем Богу, са благосиљањем ближњих; тај је стигао у свештени покој, у благодатни мир Христов, од сада се он већ наслађује у духовном рају Божијем.     Сама по себи, привремена, пролазна страдања не значе ништа; ми им придајемо значај по мјери наше привезаности за земљу и све што је тљено, по мјери наше хладноће према Христу и вјечности.     Трпиш горчину и одвратни укус љекарских смјеса: трпиш мучно резање и пржење обољелих дијелова тијела: трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајно лежање у болничкој соби: трпиш све то - да би вратио изгубљено здравље тијелу које ће, након што буде залијечено, неизоставно опет обољети, неминовно умријети и разложити се. Потрпи онда и горчину Чаше Христове, која пружа исцјељење и вјечно блаженство души твојој.     Ако ти се Чаша чини неиздржива, смртоносна - тиме те она обличава; називаш се Христовим, а Христов ниси.     За истините сљедбенике Христове Чаша Христова - то је чаша радости. Тако, свети апостоли, након што бијаху бијени пред збором стараца јудејских, иђаху, радујући се пред лицем читавог збора, јер се за име Господа Исуса удостојише бешчашће примити.     Чу праведни Јов горке вијести. Вијест за вијешћу долазила је да удари у његово тврдо срце. Посљедња је вијест била најтежа; поражени бијаху сви синови и све кћери његове насилном, изненадном, љутом смрћу. Од силне туге подера своје хаљине праведни Јов, посу главу пепелом, од дејства у њему живеће покорне вјере паде на земљу, поклони се Господу и рече; наг изиђох из утробе матере моје, наг ћу и да одем тамо; Господ даде, Господ и узе. Како се Господу изволи, тако и би; буди име Господње благословено во вјеки!     Повјери се, у простоти срца, Ономе код Којег су и длаке на глави твојој пребројане; Он зна које размјере мора бити дата теби цјелитељна Чаша.     Гледај често на Исуса; Он је пред убицама Својим као безгласни агњец пред онима који га стрижу: Он је предан смрти као невино јагње за клање. Не скидај са Њега очију својих - и твоја страдања ће се растворити, распршити, небеском, духовном сладошћу: ранама Исусовим исцјелиће се ране срца твојега.     "Зауставите се!" рече Господ онима који су хтјели да Га заштите у врту Гетсиманском, а ономе који дође да Га ухапси исцијели одрезано уво.     Или ти се чини, успротиви се Господ ономе ко покуша да оружјем одврати од Њега Чашу, да не могу сада измолити Оца Мојега, да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?.     У вријеме напасти не тражи помоћи човјечије: не траћи драгоцјено вријеме, не троши снаге душе своје на тражење те немоћне помоћи. Очекуј помоћ од Бога; по једном Његовом замаху, у своје вријеме, доћи ће људи и помоћи ти.     Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти опонашај такво свето и мудро ћутање, када видиш да ти суде непријатељи твоји са намјером да те неминовно осуде, да ти суде само да би маском суда прикрили своју злу намјеру.     Било да дође са претходницом и најавом, са постепеним гомилањем густих тамних облака, било да дође изненада, ношена слијепим вихором - јавиће се пред тобом Чаша; говори тада о њој Богу; "да буде воља Твоја".     Ти си ученик, сљедбеник и слуга Исусов. Исус је рекао; ако ли ко Мени служи, Мене да слиједи, и ондје гдје Ја будем, ту и слуга Мој да буде. А Исус је земаљски живот провео у страдањима; Он је био гоњен од рођења до гроба: од самих пелена Његових, злоба Му је спремала смрт насилну. Чак ни када је достигла циљ се није заситила; само памћење о Њему она се труди да искоријени са лица земље.     Стазом привремених страдања у блажену вјечност су по Господовом трагу прошли сви изабраници Његови. Немогуће је нама, пребивајући у плотским насладама, пребивати заједно са тиме и у стању духовном. Управо због тога Господ непрестано даје вазљубљеним Својим Чашу Своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свијет и способност да живе животом Духа. Рече преподобни Исаак Сирин; "човјек о којем се посебно брине Бог познаје се по томе што му се непрестано шаљу скрби, патње и туге.     Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у пучину скрби; то је гордо уздање у самог себе. Али када скрби дођу саме од себе - немој да их се препаднеш, немој да мислиш да су оне дошле случајно, стицајем околности. Не, оне су попуштене непостижним Промислом Божијим. Пун вјере и њоме рођених храбрости и великодушности, пливај неустрашиво кроз мрак и завијајућу буру према тихом пристаништу вјечности; тобом невидљиво руководи Сам Исус.     Благочестивим дубоким размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у врту Гетсиманском у многотешке часове који су претходили Његовом страдању и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побјеђуј сваку скрб. Оче Мој, молио се Спаситељ, ако је могуће, нека мимо Мене прође Чаша ова; али не како Ја хоћу, него како Ти хоћеш нека буде.     Моли се Богу да се удаље од тебе напасти, и у исто вријеме одричи се своје воље, као воље греховне, воље слијепе; предавај себе, душу своје и тијело, своју животну ситуацију, садашњу и будућу, предај срцу блиске ближње твоје вољи Божијој, свесветој и премудрој.     Бдите и молите се, да не упаднете у напаст; дух је бодар, али је плот немоћна. Када те окруже скрби, треба да учесташ молитве, да би привукао ка себи нарочиту благодат Божију. Само уз помоћ нарочите благодати можемо ломити све привремене и пролазне недаће.     Добивши с висине дар трпљења, помно бди над собом, да би сачувао, задржао при себи благодат Божију. Иначе ће се гријех неминовно поткрасти у душу или тијело, и отјераће од нас благодат Божију.     Ако пак по немарности пустиш у себе гријех, посебно онај којем је склона немоћна плот наша, који скрнави и тијело и душу; благодат ће да одступи од тебе, оставиће те самог, обнаженог. Тада ће скрб, попуштена ради твојега спасења и усавршења, сурово навалити на тебе, сатријеће те тугом, уцвијељеношћу, очајањем, као онога ко дрђи дар Божији без дужног благоговенија према дару. Пожури тада да искреним и одлучним покајањем вратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења; зато што он, као дар Духа Светога, почива само у чистим.     Свети мученици су пјевали радосну пјесму усред зажарене пећи, ходајући по ексерима, по оштрицама мачева, сједећи у котловима са врелом водом или уљем. Тако ће и твоје срце, када молитвом привуче благодатну утјеху, чувајући је код себе будношћу према себи, пјевати, усред несрећа и јада љутих, радосну пјесму хвале и благодарења Богу.     Ум, очишћен Чашом Христовом, постаје гледалац духовних виђења; он почиње да види свеобухватајући, за плотске умове невидљив Промисао Божији, да види закон тљења у свему што је тљено, види свима блиску, необухватну вјечност, види Бога у великим дјелима Његовим - у стварању и препороду свијета. Живот земаљски за њега ће изгледати као брзопролазно скитање, његови догађаји - као сновиђења, блага његова - као краткотрајне илузије за очи, као краткотрајна, погубна прелест за ум и срце.     Какав је плод привремених и пролазних скрби, шта оне доносе за вјечност? Када је светом апостолу Јовану било показано Небо, један од небеских становника га је, показујући на безбројни скуп свјетлоносних бјелоризаца који пред пријестолом Божијим празнују своје спасење и блаженство; ови обучени у бијеле ризе, ко су, и одакле дођоше? - И рекох му, говори Јован Богослов; Господе, ти знаш. Тада становник неба рече Богослву; ови су они који дођоше од скрби великих и испраше ризе своје, и убијелише ризе своје у крви Агњецовој. Тога ради су пред пријестолом Божијим и служе Му дан и ноћ у храму Његовом; Онај Који сједа на пријесто уселиће се у њих. Неће више огладњети, нити ожедњети, неће више на њих пасти сунце нити икаква друга жега; јер ће их Агњец Који стоји насред пријестола пасти, и упутиће их на источнике живе воде, и отраће Бог сваку сузу са очију њихових.     Отуђење од Бога, вјечна мука у аду, вјечно општење са ђаволима и ђаволиким људима, пламен, студен, мрак пакла - ето шта је достојно да се назове скрбљу! То је тачно - скрб велика, ужасна, неиздржива.     Великој вјечној скрби приводе земаљска наслађивања.     Од те скрби нас чува, спасава Чаша Христова, када је онај који је пије - пије са благодарењем Богу, са славословљем свеблагог Бога, Који човјеку у горкој Чаши пролазних скрби даје бескрајну, вјечну Своју милост.

"И не уведи нас у искушење", Господе. Да ли нас Господ овим учи да се молимо да уопште не будемо кушани? Не, јер речено је: "Сваку радост имајте, браћо моја када бивате кушани" (Јаковљ. 1, 2). Пасти у искушење може да значи и утопити се у искушењу. Јер је искушење слично некој реци, преко које је тешко прећи. Зато неки, не утопивши се у реци искушења, препливају исту као искусни пливачи, не предајући јој се. А други нису такви, већ улазе у реку искушења и утопе се. Као, на пример, Јуда, који је упао у искушење среброљубља, и није препливао пучину (тог искушења), већ се удавио и телесно и духовно. Петар је, пак, упао у искушење одрицања од Христа, али упавши у њега није се удавио у њему, већ је храбро препливао пучину и избавио се од искушења. Ево како други човек (псалмопевац Давид) који је дошао до савршенства Светих благодари за избављење од искушења: "Ти си вас окушао Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу, метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам човеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео у одмор" (Пс. 66, 1012). Видиш ли са каквом смелошћу говоре они који су победили искушења и који нису посустали. Речено је: "Извео си нас у одмор". Ући у душевни мир (одмор) значи избавити се од искушења.

Није добро допадати се свим људима, јер је написано:  „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6, 26)“. Пророци су умирали за истину, док су лажни пророци говорили да би се допали људима и да би их људи заволели. И ти, који желиш да говориш сагласно истини, мисли пре на то да умреш за њу, него да пружаш задовољство људима и да те они воле.  Ево, ја пишем онако како то схватам; ви пак поступајте тако да бисте задобили (духовни) мир. Ипак, мени се чини да ако будете тежили ка томе да људима пружите задовољство, пашћете под њихову осуду због одсуства побожности (пред истином) код вас. Но, ако будете ревнитељи истине, они ће вас испрва можда мало растужити, али ће потом ипак да вам се диве и да хвале вашу божанску ревност.

Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5 1.  Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Тада осећамо оно што се у данашње време назива депресија. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самој побожности. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова „жалост која је по Богу“ је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

У давна времена, пре постојања јеврејског народа, живео је изузетан, добар и за данашње појмове несхватљиво побожан човек Авраам. Авраам је био први верник у једнога Бога. Сви остали многобошци били су заварани од демона, јер нико није веровао у једног Бога, већ у многе богове, који су, уствари, били демони. И сад, Бог је приступио Аврааму и рекао услов; “Ако верујеш у Мене, мораш напустити свој град, своје богове и да пођеш за Мојим, Божијим гласом, куда ти Ја наредим“ (Пост. 12,1) То је било преко потребно да би се Авраам одвојио од обичаја свог многобожачког, паганског рода и да би показао потпуну послушност и преданост Богу. Бог је обећао Аврааму да ће од његовог семена направити велики народ, ког ће бити толико пуно као што је звезда на небу. Обећање је дошло у време када Авраам уопште није имао деце, а и био је у годинама. Али та чињеница није утицала на Аврамов став апсолутног поверења у Божија обећања. Веровао је у то обећање свим својим срцем. Тако сви питају зашто је баш јеврејски народ једини изабрани народ. Па, није био изабран народ, јер тај народ у време Авраама није ни постојао, него је настао од Авраама. Дакле, био је изабран један човек – Авраам, једна личност, па је од њега Бог створио читав јеврејски народ. Можда је Бог пришао и неком кинезу, црнцу, индијанцу или другом човеку из Авраамовог окружења, али нико није хтео да остави своје богове и своје родно место и да сасвим промени веру и начин живота. Зато је Авраам пример првог човека верника у једнога Бога, јер су до тада људи веровали само у мноштво богова, који нису били ништа друго до демони. И ми, хришћани, смо синови и кћери Авраама, његови наследници…

Молитва је, у ствари, наш разговор са Богом, са нашим Оцем небеским. Има у Јеванђељу да је Христос, Син Божји, одлазио насамо и молио се. У ствари, то је разговор Његов, Сина, са Оцем. Молитва је, дакле, и наш разговор са нашим Оцем небеским. Бог нама у Светом писму говори, а ми треба у молитви Њему да одговарамо. Свети Василије Велики каже да постоје три ступња духовног узрастања. Први ступањ је ступањ роба. Роб зна да његова судбина зависи од господара којем припада, да овај има право да га бије, убије, прода и њега, и жену и децу, све, зато извршава вољу његову. На духовном плану то је хришћанин који из страха од пакла извршава вољу Божију. Он схвата да се не исплати ако и хиљаду година живи у греху, па да после целу бесмртност буде у мукама. Други ступањ је ступањ најамника. То је слободан човек који за свој рад прима плату. Ради онолико колико му се плати. На духовном плану то је хришћанин који жели да у рају буде на што вишем нивоу. Нису сви онде једнаки. Онај који је честит и добар, он напредује бесконачно, све ближе и ближе Богу, али никад не стигавши до Њега, јер је Бог бесконачан. Али је све ближе и ближе. А Бог је, дабоме, и наш живот, и наше блаженство, и све. Трећи ступањ је ступањ сина, или ћерке. Син врши вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити, он није роб; не из жеље да му отац плати, он није најамник, него из жеље да отац буде задовољан. На духовном плану то је онај хришћанин који врши вољу Божју из љубави према Богу, да Бог буде задовољан. Док прва два мисле на себе, један да не буде кажњен, други да му све буде плаћено, овај мисли о Богу. Е, то је прави хришћанин. Али, нико не може доћи на тај ступањ док не пређе ова два. Колико ће се ко задржати на ком ступњу, зависи од сваког човека посебно.