Чаша Христова пружа на земљи причесницима својим учешће у благодатном царству Христовом, на Небу за њих припрема пријестоле вјечне славе. Сви смо ми без оправдања пред Чашом Христовом: нико се не може жалити на њу, одбијати је; зато што ју је Онај Који је заповједио да се она окуша Сам, прије свих, попио.     Дрво познања добра и зла! Убило си у рају родоначелнике наше, преластивши их прелестима чулне насладе и прелестима разума. Христос, искупитељ погинувших, донио је на земљу, нама, павшим и изгнаним, Своју спаситељну Чашу. Горчином те Чаше истребљује се у срцу преступна, смртноносна греховна наслада: смирењем, које обилно из ње точи, умртвљује се горди плотски разум: ономе који је са вјером и трпљењем пије, враћа се живот вјечни који нам је одузет и који нам се одузима окушањем забрањеног плода.     Чашу Христову, чашу спасења примићу!     Чаша се прима када хришћанин подноси патње земаљске са мудрошћу смирења, позајмљеном из Јеванђеља.     Свети Петар са исуканим ножем крену да заштити Богочовјека окруженог злотворима; али, кротки над кроткима, Господ Исус, рече Петру: задјени нож у ножнице: чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?     И ти, када те окруже напасти, говори, на утјеху и окрјепљење душе своје; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?     Горка је Чаша: само од погледа на њу губе се сви људски обзири. А ти замјени обзире вјером, и испиј храбро горку Чашу; њу теби нуди Отац свеблаги и премудри.     Нису фарисеји, Кајафа, или Јуда спремили њу, нити је Пилат и његови војници дају! чашу коју Ми даде Отац - зар да је не пијем?     Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници хегемона. Сви они припремили су себи неминовну погибију злодјелима својим: немој барем ти себи спремати погибију - исто толико неминовну - својим злопамтилом, жељењем и маштарењем о освети, негодовањем против непријатеља твојих.     Отац небески је свеомгућ, свевидећ; Он види твоје патње, и да је нашао да је потребно и корисно отклонити од тебе Чашу - неизоставно би то учинио.     Господ је - а то свједоче и Писмо и Црквена Историја - у многим случајевима попуштао скрби љубљеним Својим, и у многим случајевима је отклањао скрби од љубљених Својих, у складу са непостижним судбама Својим.     Када се пред тобом појави Чаша - не гледај на људе који ти је дају: вазнеси поглед твој ка Небу и реци; чашу коју ми даде Отац - зар да је не пијем?     Чашу спасења ћу да примим. Не могу да одбијем Чашу - залог небеских, вјечних блага. Апостол ме Христов на трпљење упућује; многим скрбима, говори он, нам слиједи ући у царство Божије. Зар да одбијем Чашу - средство за достизање, за развијање у себи тог царства! Примићу Чашу - дар Божији.     Чаша је Христова - дар Божији. Дарова вам се, писао је велики Павле Филипљанима, Христа ради, не само у Њега да вјерујете, него и да страдате за Њега.     Ти примаш Чашу - наизглед из руку човјечијих. Шта се тебе тиче - да ли ти људи поступају праведно или незаконито? Твоје је да поступаш праведно, по обавези сљедбеника Исусова; твоје је да са благодарењем Богу, са живом вјером примиш Чашу и да је храбро, до дна, испијеш.     Када примаш Чашу из руку човјечијих, сјети се да је она - Чаша не само Невиног, него и Свесветог. Сјетивши се тога, понови за себе и за теби сличне страдалнике-грешнике ријечи блаженог и благоразумног разбојника, које је овај изговорио будући разапет надесно од разапетог Богочовјека; "ми... достојно по дјелима нашим примисмо... Помени ме, Господе, када дођеш у царство Своје.     Потом, обраћајући се људима, реци им (а ако нису у стању да разумију и приме ријечи твоје, онда, не бацајући бисере смирења пред ноге оних који их не могу оцјенити, реци мишљу и срцем); "благословени ви, оруђа правде и милости Божије, благословени од сада па до вијека!"     Само тако ћеш испунити заповијест Јеванђеља, која говори; Љубите непријатеље ваше, благословите оне који вас проклињу.     Помоли се за њих Господу, да за скрби и увреде теби нанешене они буду награђени и пролазним и вјечним наградама, да им се оно што су над тобом извршили припише на суду Христовом као да је вршено да би водило до добродјетељи.     Чак и ако твоје срце неће тако да поступа, присиљавај га; зато што само они који присиљавају своје срце на испуњавање Јеванђеоских заповијести могу наслиједити Небо.     Ако нећеш тако да поступаш, то значи да нећеш да будеш сљедбеник Господа Исуса Христа. Помно се удуби у себе, и загледај се; да ниси случајно нашао неког другог учитеља, да му се ниси потчинио? Учитељ мржње је ђаво.     Ужасан је злочин вријеђање, малтретирање ближњих: најужаснији злочин је убиство. Али онај који мрзи својег гонитеља, клеветника, издајника, убицу, памти им зло, свети им се - тога је гријех врло близу њиховом гријеху. Узалуд се сам себи и другима представља као праведник. Сваки који мрзи брата својега, човјекоубица јесте, вазвијестио је љубљени ученик Христов.     Жива вјера у Христа упућује да се прими Чаша Христова; а Чаша Христова улијева у срца причесника својих наду у Христа: нада у Христа даје срцу снагу и утјеху.     Каква је то мука, каква је то адска мука - жалити се, роптати на с висине предодређену Чашу. Грешни су пред Богом ропот, немање трпљења, малодушност, а посебно очајање - све су то дегенерисана чеда преступничког невјерја. Грешан је ропот на ближње када су они оруђа наших страдања; тим је грешнији наш ропот ако се Чаша спушта према нама право са Неба, из деснице Божије.     Ко пије Чашу са благодарењем Богу, са благосиљањем ближњих; тај је стигао у свештени покој, у благодатни мир Христов, од сада се он већ наслађује у духовном рају Божијем.     Сама по себи, привремена, пролазна страдања не значе ништа; ми им придајемо значај по мјери наше привезаности за земљу и све што је тљено, по мјери наше хладноће према Христу и вјечности.     Трпиш горчину и одвратни укус љекарских смјеса: трпиш мучно резање и пржење обољелих дијелова тијела: трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајно лежање у болничкој соби: трпиш све то - да би вратио изгубљено здравље тијелу које ће, након што буде залијечено, неизоставно опет обољети, неминовно умријети и разложити се. Потрпи онда и горчину Чаше Христове, која пружа исцјељење и вјечно блаженство души твојој.     Ако ти се Чаша чини неиздржива, смртоносна - тиме те она обличава; називаш се Христовим, а Христов ниси.     За истините сљедбенике Христове Чаша Христова - то је чаша радости. Тако, свети апостоли, након што бијаху бијени пред збором стараца јудејских, иђаху, радујући се пред лицем читавог збора, јер се за име Господа Исуса удостојише бешчашће примити.     Чу праведни Јов горке вијести. Вијест за вијешћу долазила је да удари у његово тврдо срце. Посљедња је вијест била најтежа; поражени бијаху сви синови и све кћери његове насилном, изненадном, љутом смрћу. Од силне туге подера своје хаљине праведни Јов, посу главу пепелом, од дејства у њему живеће покорне вјере паде на земљу, поклони се Господу и рече; наг изиђох из утробе матере моје, наг ћу и да одем тамо; Господ даде, Господ и узе. Како се Господу изволи, тако и би; буди име Господње благословено во вјеки!     Повјери се, у простоти срца, Ономе код Којег су и длаке на глави твојој пребројане; Он зна које размјере мора бити дата теби цјелитељна Чаша.     Гледај често на Исуса; Он је пред убицама Својим као безгласни агњец пред онима који га стрижу: Он је предан смрти као невино јагње за клање. Не скидај са Њега очију својих - и твоја страдања ће се растворити, распршити, небеском, духовном сладошћу: ранама Исусовим исцјелиће се ране срца твојега.     "Зауставите се!" рече Господ онима који су хтјели да Га заштите у врту Гетсиманском, а ономе који дође да Га ухапси исцијели одрезано уво.     Или ти се чини, успротиви се Господ ономе ко покуша да оружјем одврати од Њега Чашу, да не могу сада измолити Оца Мојега, да Ми пошаље више од дванаест легиона анђела?.     У вријеме напасти не тражи помоћи човјечије: не траћи драгоцјено вријеме, не троши снаге душе своје на тражење те немоћне помоћи. Очекуј помоћ од Бога; по једном Његовом замаху, у своје вријеме, доћи ће људи и помоћи ти.     Ћутао је Господ пред Пилатом и Иродом, није изговорио никакво оправдање. И ти опонашај такво свето и мудро ћутање, када видиш да ти суде непријатељи твоји са намјером да те неминовно осуде, да ти суде само да би маском суда прикрили своју злу намјеру.     Било да дође са претходницом и најавом, са постепеним гомилањем густих тамних облака, било да дође изненада, ношена слијепим вихором - јавиће се пред тобом Чаша; говори тада о њој Богу; "да буде воља Твоја".     Ти си ученик, сљедбеник и слуга Исусов. Исус је рекао; ако ли ко Мени служи, Мене да слиједи, и ондје гдје Ја будем, ту и слуга Мој да буде. А Исус је земаљски живот провео у страдањима; Он је био гоњен од рођења до гроба: од самих пелена Његових, злоба Му је спремала смрт насилну. Чак ни када је достигла циљ се није заситила; само памћење о Њему она се труди да искоријени са лица земље.     Стазом привремених страдања у блажену вјечност су по Господовом трагу прошли сви изабраници Његови. Немогуће је нама, пребивајући у плотским насладама, пребивати заједно са тиме и у стању духовном. Управо због тога Господ непрестано даје вазљубљеним Својим Чашу Своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свијет и способност да живе животом Духа. Рече преподобни Исаак Сирин; "човјек о којем се посебно брине Бог познаје се по томе што му се непрестано шаљу скрби, патње и туге.     Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у пучину скрби; то је гордо уздање у самог себе. Али када скрби дођу саме од себе - немој да их се препаднеш, немој да мислиш да су оне дошле случајно, стицајем околности. Не, оне су попуштене непостижним Промислом Божијим. Пун вјере и њоме рођених храбрости и великодушности, пливај неустрашиво кроз мрак и завијајућу буру према тихом пристаништу вјечности; тобом невидљиво руководи Сам Исус.     Благочестивим дубоким размишљањем изучи молитву Господњу, коју је Он приносио Оцу у врту Гетсиманском у многотешке часове који су претходили Његовом страдању и крсној смрти. Том молитвом дочекуј и побјеђуј сваку скрб. Оче Мој, молио се Спаситељ, ако је могуће, нека мимо Мене прође Чаша ова; али не како Ја хоћу, него како Ти хоћеш нека буде.     Моли се Богу да се удаље од тебе напасти, и у исто вријеме одричи се своје воље, као воље греховне, воље слијепе; предавај себе, душу своје и тијело, своју животну ситуацију, садашњу и будућу, предај срцу блиске ближње твоје вољи Божијој, свесветој и премудрој.     Бдите и молите се, да не упаднете у напаст; дух је бодар, али је плот немоћна. Када те окруже скрби, треба да учесташ молитве, да би привукао ка себи нарочиту благодат Божију. Само уз помоћ нарочите благодати можемо ломити све привремене и пролазне недаће.     Добивши с висине дар трпљења, помно бди над собом, да би сачувао, задржао при себи благодат Божију. Иначе ће се гријех неминовно поткрасти у душу или тијело, и отјераће од нас благодат Божију.     Ако пак по немарности пустиш у себе гријех, посебно онај којем је склона немоћна плот наша, који скрнави и тијело и душу; благодат ће да одступи од тебе, оставиће те самог, обнаженог. Тада ће скрб, попуштена ради твојега спасења и усавршења, сурово навалити на тебе, сатријеће те тугом, уцвијељеношћу, очајањем, као онога ко дрђи дар Божији без дужног благоговенија према дару. Пожури тада да искреним и одлучним покајањем вратиш срцу чистоту, а чистотом дар трпљења; зато што он, као дар Духа Светога, почива само у чистим.     Свети мученици су пјевали радосну пјесму усред зажарене пећи, ходајући по ексерима, по оштрицама мачева, сједећи у котловима са врелом водом или уљем. Тако ће и твоје срце, када молитвом привуче благодатну утјеху, чувајући је код себе будношћу према себи, пјевати, усред несрећа и јада љутих, радосну пјесму хвале и благодарења Богу.     Ум, очишћен Чашом Христовом, постаје гледалац духовних виђења; он почиње да види свеобухватајући, за плотске умове невидљив Промисао Божији, да види закон тљења у свему што је тљено, види свима блиску, необухватну вјечност, види Бога у великим дјелима Његовим - у стварању и препороду свијета. Живот земаљски за њега ће изгледати као брзопролазно скитање, његови догађаји - као сновиђења, блага његова - као краткотрајне илузије за очи, као краткотрајна, погубна прелест за ум и срце.     Какав је плод привремених и пролазних скрби, шта оне доносе за вјечност? Када је светом апостолу Јовану било показано Небо, један од небеских становника га је, показујући на безбројни скуп свјетлоносних бјелоризаца који пред пријестолом Божијим празнују своје спасење и блаженство; ови обучени у бијеле ризе, ко су, и одакле дођоше? - И рекох му, говори Јован Богослов; Господе, ти знаш. Тада становник неба рече Богослву; ови су они који дођоше од скрби великих и испраше ризе своје, и убијелише ризе своје у крви Агњецовој. Тога ради су пред пријестолом Божијим и служе Му дан и ноћ у храму Његовом; Онај Који сједа на пријесто уселиће се у њих. Неће више огладњети, нити ожедњети, неће више на њих пасти сунце нити икаква друга жега; јер ће их Агњец Који стоји насред пријестола пасти, и упутиће их на источнике живе воде, и отраће Бог сваку сузу са очију њихових.     Отуђење од Бога, вјечна мука у аду, вјечно општење са ђаволима и ђаволиким људима, пламен, студен, мрак пакла - ето шта је достојно да се назове скрбљу! То је тачно - скрб велика, ужасна, неиздржива.     Великој вјечној скрби приводе земаљска наслађивања.     Од те скрби нас чува, спасава Чаша Христова, када је онај који је пије - пије са благодарењем Богу, са славословљем свеблагог Бога, Који човјеку у горкој Чаши пролазних скрби даје бескрајну, вјечну Своју милост.

"И не уведи нас у искушење", Господе. Да ли нас Господ овим учи да се молимо да уопште не будемо кушани? Не, јер речено је: "Сваку радост имајте, браћо моја када бивате кушани" (Јаковљ. 1, 2). Пасти у искушење може да значи и утопити се у искушењу. Јер је искушење слично некој реци, преко које је тешко прећи. Зато неки, не утопивши се у реци искушења, препливају исту као искусни пливачи, не предајући јој се. А други нису такви, већ улазе у реку искушења и утопе се. Као, на пример, Јуда, који је упао у искушење среброљубља, и није препливао пучину (тог искушења), већ се удавио и телесно и духовно. Петар је, пак, упао у искушење одрицања од Христа, али упавши у њега није се удавио у њему, већ је храбро препливао пучину и избавио се од искушења. Ево како други човек (псалмопевац Давид) који је дошао до савршенства Светих благодари за избављење од искушења: "Ти си вас окушао Боже, претопио си нас, као сребро што се претапа. Увео си нас у мрежу, метнуо си бреме на леђа наша. Дао си нас у јарам човеку, уђосмо у огањ и у воду; али си нас извео у одмор" (Пс. 66, 1012). Видиш ли са каквом смелошћу говоре они који су победили искушења и који нису посустали. Речено је: "Извео си нас у одмор". Ући у душевни мир (одмор) значи избавити се од искушења.

Није добро допадати се свим људима, јер је написано:  „Тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6, 26)“. Пророци су умирали за истину, док су лажни пророци говорили да би се допали људима и да би их људи заволели. И ти, који желиш да говориш сагласно истини, мисли пре на то да умреш за њу, него да пружаш задовољство људима и да те они воле.  Ево, ја пишем онако како то схватам; ви пак поступајте тако да бисте задобили (духовни) мир. Ипак, мени се чини да ако будете тежили ка томе да људима пружите задовољство, пашћете под њихову осуду због одсуства побожности (пред истином) код вас. Но, ако будете ревнитељи истине, они ће вас испрва можда мало растужити, али ће потом ипак да вам се диве и да хвале вашу божанску ревност.

Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Пс. 42, 5 1.  Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Тада осећамо оно што се у данашње време назива депресија. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самој побожности. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова „жалост која је по Богу“ је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

У давна времена, пре постојања јеврејског народа, живео је изузетан, добар и за данашње појмове несхватљиво побожан човек Авраам. Авраам је био први верник у једнога Бога. Сви остали многобошци били су заварани од демона, јер нико није веровао у једног Бога, већ у многе богове, који су, уствари, били демони. И сад, Бог је приступио Аврааму и рекао услов; “Ако верујеш у Мене, мораш напустити свој град, своје богове и да пођеш за Мојим, Божијим гласом, куда ти Ја наредим“ (Пост. 12,1) То је било преко потребно да би се Авраам одвојио од обичаја свог многобожачког, паганског рода и да би показао потпуну послушност и преданост Богу. Бог је обећао Аврааму да ће од његовог семена направити велики народ, ког ће бити толико пуно као што је звезда на небу. Обећање је дошло у време када Авраам уопште није имао деце, а и био је у годинама. Али та чињеница није утицала на Аврамов став апсолутног поверења у Божија обећања. Веровао је у то обећање свим својим срцем. Тако сви питају зашто је баш јеврејски народ једини изабрани народ. Па, није био изабран народ, јер тај народ у време Авраама није ни постојао, него је настао од Авраама. Дакле, био је изабран један човек – Авраам, једна личност, па је од њега Бог створио читав јеврејски народ. Можда је Бог пришао и неком кинезу, црнцу, индијанцу или другом човеку из Авраамовог окружења, али нико није хтео да остави своје богове и своје родно место и да сасвим промени веру и начин живота. Зато је Авраам пример првог човека верника у једнога Бога, јер су до тада људи веровали само у мноштво богова, који нису били ништа друго до демони. И ми, хришћани, смо синови и кћери Авраама, његови наследници…

Молитва је, у ствари, наш разговор са Богом, са нашим Оцем небеским. Има у Јеванђељу да је Христос, Син Божји, одлазио насамо и молио се. У ствари, то је разговор Његов, Сина, са Оцем. Молитва је, дакле, и наш разговор са нашим Оцем небеским. Бог нама у Светом писму говори, а ми треба у молитви Њему да одговарамо. Свети Василије Велики каже да постоје три ступња духовног узрастања. Први ступањ је ступањ роба. Роб зна да његова судбина зависи од господара којем припада, да овај има право да га бије, убије, прода и њега, и жену и децу, све, зато извршава вољу његову. На духовном плану то је хришћанин који из страха од пакла извршава вољу Божију. Он схвата да се не исплати ако и хиљаду година живи у греху, па да после целу бесмртност буде у мукама. Други ступањ је ступањ најамника. То је слободан човек који за свој рад прима плату. Ради онолико колико му се плати. На духовном плану то је хришћанин који жели да у рају буде на што вишем нивоу. Нису сви онде једнаки. Онај који је честит и добар, он напредује бесконачно, све ближе и ближе Богу, али никад не стигавши до Њега, јер је Бог бесконачан. Али је све ближе и ближе. А Бог је, дабоме, и наш живот, и наше блаженство, и све. Трећи ступањ је ступањ сина, или ћерке. Син врши вољу очеву, не из страха од казне да ће га отац убити, он није роб; не из жеље да му отац плати, он није најамник, него из жеље да отац буде задовољан. На духовном плану то је онај хришћанин који врши вољу Божју из љубави према Богу, да Бог буде задовољан. Док прва два мисле на себе, један да не буде кажњен, други да му све буде плаћено, овај мисли о Богу. Е, то је прави хришћанин. Али, нико не може доћи на тај ступањ док не пређе ова два. Колико ће се ко задржати на ком ступњу, зависи од сваког човека посебно.

Зашто патиш због разних догађаја и јадикујеш више него што је потребно? Ми се не налазимо изван Божијег промисла, да би нас руководио пуки случај. Према томе, све што нам се дешава, дешава се са Божијим знањем, тако да се неће десити ништа што превазилази нашу снагу! Нека се угуше у бригама они, који не верују у Божији промисао. Ми, међутим, који верујемо да је Бог свуда присутан и да не постоји ни једно створење, које би било изван Његовог провиђења и промишљања, нисмо оправдани кад бринемо више него што је неопходно, јер таквим поступком показујемо недостатак вере и просветљења. Блажен је човек који се узда у Бога, јер је као лавић без страха. (приче Сол. 28, 1) Ако је Бог Онај који то допушта, НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА, ГОСПОДЕ! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би саветник? (Римљ. 11, 34) Ко је у стању да испита вољу Господњу? Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Матеј, 18, 3), односно ући ћете у Царство кроз веру и незлобивост.

Господ се, браћо моја, родио од жене, да би жену благословио, јер је жена и примила прво проклетство у рају, вргнула свет и одвела га у геену, али је опет жена родила и Христа и примила благослов. Христос се родио од жене верене, како би благословио брак, јер веривање је почетак брака, а теби је показао пример како прстен који прво даје човек жени треба да је златан и да има да га стави на свој прст жена чиста као то злато. Е, онда, жено, твоје је да га примиш и ставиш на свој прст и да више волиш да изгубиш живот пре него да погазиш част мужа свога. Тако и ти, жено, шаљеш своме човеку један сребрни прстен да му тиме јавиш: "Ако си ти, човече, јак као сребро, онда прими и стави овај прстен на свој прст и буди готов да положиш и живот и главу за своју жену." То је смисао веривања. Радујте се и веселите, брачници, по хиљаду пута за бројна добра која вам сведобри Бог даде. Он вам даде и благословени брак. А плачите због нечастивих и безверних, јер уз све зло које имају, имају и презрени брак. Какав треба да буде благословени, хришћански брак, а како изгледа презрени, односно проклети, није моје да знам и учим. Моје је да знам своје монашко да бих се спасао. Недолично је да калуђер поучава о браку. Али, опет, и од недоличног извлачимо добит. Оно што бих ја да ти кажем, дете моје, требало је да ти кажу твоји отац и мати. Али пошто ни они не знају да ти то кажу, ја ћу ти дати тек наговештај, а ти даље тражи сам да сазнаш остатак. Чуј ме, чедо. Када хоћеш да се ожениш, тражи прво жену да није од твога рода, јер то забрањује црквени закон. Друго, нека има страх Божји у души. И треће, нека је украшена стидом. Узео си жену сироту, узео си робињу. Узео ли си богату, ти си постао роб, узео си штап за главу своју. Прво вам је да се исповедите и венчате у цркви. А како треба да се венчате? Нека свештеник узме кума, женика, невесту и неколико људи да одслужи Литургију, нека стави венце, два прстена и две свеће. Нека оду у цркву. Нека стави човека здесна, а жену слева, уђе у олтар да запали две свеће и окачи венце пред Часну Трпезу, да стави на њу два прстена тако да један гледа унутра, а други напоље, јер показује да када се заручник окреће и гледа заручницу, окреће лице са друге стране. Тако и заручница са жеником5. И када заврши Литургију, нека свештеник узме налоњ, стави на њега свето Еванђеље, прстење и венце и да стави женика и невесту једно крај другог. И нека узме кадионицу и две упаљене свеће да окади женика крстообразно три пута. Кадионица означава Владичицу, Богородицу. Угаљ је у тамјану а не изгара. Тако је и Владичица Богородица примила Христа и није сагорела, него се и просветила. Тамјан означава Свесвети Дух, поклопац на кадионици покров Светога Духа, три ланца Свету Тројицу, звончићи учење Светих Апостола. И тако кади свештеник женика и поучава га говорећи му: "Ја се овоме клањам, а ти ако желиш и ако си православни Хришћанин, клањај се и ти." Тако се и свештеник и женик сагињу и клањају. То означава кадионица. И пита свештеник женика: "Хоћеш ли Марију за жену?" А ако он каже: "Хоћу", даје му свећу. Тако пита и невесту: "Хоћеш ли ти, Марија, Јована за мужа?" Ако га хоће, она не говори, него само климне главом, а ако не и ако се то збива без њене воље, она каже: "Нећу га." И ако каже да га неће, свештеник не сме да их венча, иначе ће погинути. А ако је по обостраној жељи, е, онда нека их венча. После венчања нека их причести Светим Тајнама. Ако имају неку забрану, нека их причести из општег путира. Онда их узме појући и када их доведе кући, свештеник се моли, благосиља трпезу и одлази. Када прођу три дана, онда да се спојите. И да чувате недељу и празнике са благородношћу, као Хришћани. Није Бог дао жену за блуд, него за рађање деце. И да не спавате на једној постељи недељом и празницима, јер нас ђаво гурне у искушење. А ти, човече, да бежиш од туђе жене као од змије. И не само од туђе, него и од своје када је време. Ако твоја жена има оно што је уобичајено за жене или је затруднела, треба да се чуваш, или ако је родила и није испунила четрдесет дана, није се очистила. А ако хоћеш да се спојиш са својом женом, узми пример: питај ратара да видиш колико пута годишње сеје њиву. Једном, па је остави како је, па онда жање. А после опет, када хоће, поново сеје. Тако и ти, брате мој. Спојио си се са женом својом, занела је? Иди док не роди, док не испуни четрдесет дана и очисти се, а онда још сеј. И тако направи четрдесеторо, педесеторо деце. Хтео сам да ти кажем једну реч, али је постидно, па ћете ме осудити. Зар не видите животиње како се спајају док женка не зачне и спајају се поново тек када роди? А ми људи не стидимо се да будемо гори и од животиња. А, шта, ти ни то не можеш, тешко ти је? Учини друго. Смири се и реци да си недостојан, грешан и гори од животиња. Осуди себе самога и тако ће се Бог смиловати да те спасе. А да чиниш грех, да се хвалишеш, да говориш да си свет, може ли то бити? Саветујем вас као своју духовну децу. Рекох вам да је неумесно да вам ја то говорим, али шта опет да чиним? Гледајући свој род у каквом се стању налази, забринух се и рекох вам ово да бар неке користи имате И нека муж буде као цар, а жена као везир, односно муж као глава, а жена као тело, јер тада Бог благосиља мужа и жену и њихову децу и ништа се за вас не хвата, ни магије, ни чарања, ништа. Тако ћете и овде добро проживети и отићи и у рај да се у векове радујете. А власт да се растављате немате и једино вас смрт и блуд могу раздвојити. А ако ли се догоди да жена падне са другим или муж са другом женом, дужни су да оду архијереју да их растави. Али и онај о кога се жена огрешила, а он се не растави од ње, има плату за своју душу. Зар постоји начин да се твоја жена курва са другим, а ти да јој опростиш? Постоји. И шта је то? Ти, дете моје, одеш у туђину, у њиву, а жена ти падне са другим. Дођеш кући. И шта треба да ради твоја жена? Треба да узме секиру и даску, да ти учини метанију и каже: "Узми ову секиру и даску и учини ми милост. Стави ме на ово и исецкај ме у комаде, баци ме псима да ме поједу, кад нисам достојна да ти гледам лице, јер погазих част твоју и од Христове кћери постадох кћи ђаволова." И шта кажеш, дете, кида ти се срце да је убијеш и хоћеш да јој опростиш? Ја верујем да ћеш рећи: "Нека ти је просто, али да не чиниш то други пут." А када да се растанеш од ње? Када дођеш из туђине и сазнаш за зло од свога суседа, онда из нужде хиташ да се раставиш од ње. Тако ће и Господ сутра о Другом Доласку, ако нас нађе неисповеђене, непокајане, неисправљене, морати да нас пошаље у пакао. А ако ли нас затекне покајане, сажалиће нам се и увести нас у рај да се у векове радујемо. А проклет је брак у ком се узме жена од свога рода, што закон забрањује, или се удари у бубњеве и дипле, игру и песму, шенлучење, кићење и друге ђавоље работе. Онда је брак проклет, рађају се деца слепа, нема, глува, кљаста, несрећна, месечаре и док их гледате, родитељи, срце вам се кида, Бог вам узима живот пре времена и уводи вас у пакао. И немојте да правите свадбу недељом, него у неки други дан у седмици. Није да то закон забрањује, али због беспоретка који влада, а још уз то недостајете и са Литургије. А Литургија треба да буде посебна за женика и невесту.

Бог, браћо моја, има много имена. Прво име Бога нашега је љубав. Света Тројица је Отац, Син и Свети Дух, једна природа, једна слава, једно царство, један Бог. Ми пре свега треба да љубимо Бога, браћо моја, јер нам даде оволику земљу на којој живе хиљаде људи, даде нам биље, изворе, реке, море, рибе, ваздух, ноћ и дан, сунце и месец. Створио нас је људима, а не животињама. Учинио нас је благочастивим Хришћанима, а не јеретицима. И питам вас сада, браћо, да ми кажете кога хоћете, Бога или ђавола? - Бога хоћемо. - Добро, право то кажете, децо моја благоразумна, да ме саклони ваша молитва, али да видимо прво каква је та љубав. Љубав треба да је верна, да је савршена и ни у чему недостатна. Ваља нам то схватити по нама самима. Ти, брате мој Хришћанине, имаш једно дете. Ја те поштујем и кажем да ти је дете добро, али га бијем, презирем, узимам му хлеб и једем га. Шта кажеш, је ли то љубав? Ја бих рекао да није. Као што љубимо својега Бога, треба да љубимо и брата, јер то је оно што је и природно - мимо природе је да га не љубимо. Треба да љубимо свога брата јер имамо једну Веру, једно Крштење, истим се Пречистим Тајнама причешћујемо, у један рај се надамо, једну главу имамо - Христа нашега. Браћо, љубав има два својства, два дара. Једно укрепљује човека у добру, а друго га раслабљује за зло. Ако ја имам хлеба да једем и да пијем, а ти немаш, љубав ми каже: "Не једи га сам, него дај и своме брату." Имам хаљине, а ти не. Љубав ми вели: "Дај једну брату своме." Отварам уста да те осудим, да те слажем, али љубав ми умртвљује језик и затвара уста. Пружам руку да отмем твоје, но ме љубав не пушта. Видите ли, браћо, какви су дарови љубави?

Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако и ђаво настоји да доведе човека до очајања. Душа узвишена и стамена не очајава у несрећама, ма какве да су оне. Наш живот је као неки дом искушења и мука, али ми нећемо одступити од Господа, док Он не нареди нашим мучитељима да нас оставе и не будемо оживљени сопственим трпљењем и стаменим бестрашћем. Издајник Јуда био је малодушан и неискусан у борби и због тога је непријатељ, видећи његово очајање, навалио на њега и натерао га да се обеси. Али, апостол Петар, камен-станац, када је пао у грех, будући искусан у борби, није очајавао и није изгубио присебност духа, него је пролио горке сузе из срца пуног жара, и непријатељ, када је Петрове сузе (покајања) угледао, као да му је огањ очи опржио, побегао је далеко од њега са болним криком. Дакле, браћо, учи Преподобни Антиох, када нас буде спопало очајање, не покоримо му се, него укрепљујући се и ограђујући светлошћу вере, са великом одважношћу, рецимо лукавом духу: "Шта је нама до тебе, од Бога отуђени бегунче са небеса и слуго лукави?! Ти нам ништа не смеш учинити. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, и пред Њим ћемо се и оправдати. А ти, погубниче, удаљи се од нас! Укрепљивани Часним Његовим Крстом, ми газимо твоју змијску главу!" (Ант., Слово 27).