Највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност. Протојереј Љубивоје Стојановић

Људи могу да уче ко је Бог од оних који живе по заповестима. Што више човек живи по заповестима Христовим, то више људи око њега могу да уче ко је Бог. Нама је потребна икона; за нас, Бог је апстракција. Ми нисмо чак ни као Кајин да би могли да попричамо са Њим, да га видимо; за нас је Бог апстракција. А онда, читајући у списима о неким стварима, ми замишљамо те ствари. Док не видимо некога ко конкретно живи, у различитим временима живота, по тзв заповестима, ми остајемо са нашим имагинацијама и неминовно лутамо. О. Рафаил Ноица

Познајем три крста. Један крст који спасава , и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог са десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог са леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника са десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин. Блажени Августин

Победа над гневом једна је од највећих победа Христовог војника. Ми се обично гневимо или на оне које желимо да повратимо од греха, или на клеветнике своје. Али заборављамо при том, да је гнев смртни грех, и да желећи друге да спасемо себе губимо, по речима светог Макарија. Гнев против непријатеља обично је скопчан с другим једним опаким осећањем, на име осветољубљем. Свети Евпсихије толико је био победио страст гнева у себи, да је пред смрт од свог великог имања један део дао сиромасима а други део својим клеветницима, због којих је мучен и убијен. Он је сматрао своје клеветнике за своје добротворе. Свети Златоуст пише: „обрежимо крила гневу, и зло се неће дићи високо. Гнев је, вели, болест опака, која може погубити душе наше... Гнев је страшни огањ, што све прождире... Кад би разгневљен човек могао видети себе у тренутку гнева свога, то он не би више потребовао никаквих других савета (да се не гневи) – зато што ништа нема непријатније од лица раздраженог." Авва Амон је за себе исповедио: „ја сам провео 14 година у Скиту молећи Бога и дан и ноћ, да ми дарује победу над гневом." Свети Николај Србски

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога. Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. Патријарх српски Павле

Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео! Свети Серафим Саровски

Православни хришћани су дужни непоколебљиво пребивати у Православљу, чувати једномисленост и нелицемерну љубав једни са другима, чувати чистоту душе и тела, чувати се злих и нечистих жеља, са умереношћу узимати храну и пиће и више од свега украшавати се - смирењем, не остављати гостољубивост, уклањати се од спорова и ни за шта сматрати почасти и славу земаљског живота, већ уместо тога очекивати плату од Бога – насладу небеским добрима. Преподобни Сергије Радоњешки

Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Старац Порфирије Кавсокаливит

Ти си побожан човек. И желиш да натераш своје блиске људе да буду исто тако дубоко верујући и побожни људи као и ти. Мислиш да ћеш тако успети нешто? Само ће бити штете. Принуђивање изазива отпор код људи. Ти говориш човеку „учини то“, а он не жели јер си му то ти рекао. У њему се подиже талас отпора и он ће игнорисати твоје речи. Међутим, ако ближњи примети да и ти сам чиниш нешто, онда ће можда и он почети да чини нешто. Човек те посматра и размишља: „Ако он то чини и ја ћу“. Старац Порфирије Кавсокаливит

Колико је хришћана који говоре: верујем у Бога, а заправо не верују? Колико је уста која неме када у друштву треба заштити славу Божју и свете Његове на које хуле синови овога века и неме пред њима? Други ћуте када треба подржати разговор о Богу или када треба зауставити какву непристојност, дрскост. Многи говоре: верујем у Бога, а ако се деси да наиђе невоља, напаст, искушење, постају малодушни, клону, понекад ропћу, и где се дела сва вера? Ту би требало показати преданост вољи Божјој, рећи: како Господ изволи, тако а би: нека је благословено име Господње. Иначе, по свој прилици, у Бога верују само у срећи, а у несрећи Га одбацују. свети Јован Кронштатски