Зашто треба слушати Цркву а не једнога човека који мисли против цркве, ма он био назват и највећим мислиоцем? Зато што је цркву основао Господ Исус Христос, и зато што цркву надахњујући руководи Дух Божји Свети. Зато још што црква означава државу светих, градину питомих воћака. Ако један устаје против државе светих, значи да је он несвети, те зашто њега слушати? "Црква је ограда," говори премудри Златоуст; "ако си унутра, вук не улази; ако ли изађеш, зверови ће те ухватити... Не удаљуј се од цркве: ништа силније од цркве нема. Црква ти је нада, црква спасење. Од небеса је она виша, од камена тврђа, од земље шира; никад не стари, увек се подмлађује." Владика Николај

Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога. Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, – и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладноћу. Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме. Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропћемо, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повијемо. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу. Преподобни Пајсије Светогорац

Узнемирава вас судбина деце. Шта да радите? То је данас готово опште питање свих родитеља. Атмосфера је злослутна, крајње злослутна. И нема начина да се у несрећи помогне, осим молитвом, али њено прихватање спречава помућеност вере. Добро би било кад бисте могли да подстакнете децу да вам кажу шта их доводи у недоумицу и удаљава од вере; или да некако извучете од њих шта им је то запосело главу и срце. Тада би било могуће неприметно их навести на то да схвате погрешност онога што су недавно чули и исправност онога што им је одавно познато. Чини ми се да родитеље нико не спречава да са стране приступе невољи која прети њиховој деци. Можда Господ благослови њихов подухват! Свети Теофан Затворник

Ко носи у себи царство Божије тај ће га неосетно и на друге преносити. Људе ће привлачити наш мир и топлина. Чак није потребно ни говорити људима о овоме, небо ће зрачити из нас и кад ћутимо или кад говоримо најобичније ствари. Колико се душа постепено смирује, толико јој се откривају тајне небеске... и онда добија слободу, мир, радост и утеху. Нема више страха. Отац Тадеј

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима. Свети Јефрем Сирин

У сваком човеку постоји искра Божија. Не гушимо ту искру својим земаљским страстима: жељом за "веселим" животом, умишљеном срећом, "проводом"," задовољствима". Као што богиње изједају лепоту лица, тако утроба изједа сву лепоту душе. И човекова душа остаје празна, све више и више тоне у дубину порока. Претварајући свој живот у јурњаву за зарадом, човек оставља пут служења добру и правди Божијој и полази путем безбожности и безакоња. Старац Сава Псково-Печерски

Да ли можемо да исправимо свој живот, да ли можемо неке зле и ружне навике да оставимо, да ли можемо у себи да победимо старога човека греха, у којем су укорењене земаљске навике или било шта друго што нас одваја од Бога? То је браћо и сестре, подвиг наш. То непрестано треба да имамо на уму и да се исправљамо и поправљамо како бисмо спасоносно свој животни крст носили на Голготу Христову, где нас чека распети, али и васкрсли Господ – Победитељ смрти. Епископ далматински Фотије

У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо - речи или књиге - без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу. Старац Порфирије Кавсокаливит

„Шта је срећа? Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима.“ О. Александар Шмеман

Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка,па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац,ту силу и снагу. Не просто људску,него божанску снагу, и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог,човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех,да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе,људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си,све ти је слободно,али ти није све на корист.Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." Митрополит др Амфилохије