Врлина бива по ономе што тражимо и што желимо. Отуда је врлина (αρετη) оно што је жељено (ερατη), односно достојно љубави или љубљено, када се промени редослед слова. Врлина је тако љубљена имовина за којом сви жуде (ερωαιν) или којом су сви занети (αιρουνται). По другима, врлина (αρετη) је од уздизати (αιρειν) и ка Небу слати душе. Василије Велики каже: "Ово је врлина - отклањање од зла и чињење добра". А Григорије Ниски каже:" Врлина је благо без господара, неспутано и слободно од сваке нужде; оно што је по нужди и што је наметнуто врлина бити не може. Врлина је мера измећу крајности у свакој ствари. Врлина не би могло бити оно чему недостаје дужна мера или што ту меру превршује. Када је, на пример, реч о мужеству, његов недостатак је кукавичлук, а сувишак дрскост." Ко је причастан истинској врлини, никоме другом до Богу је причастан, јер Он је свесавршена врлина. Василије Велики каже:" Једино је врлину од све имовине немогуће одузети и она остаје и за човековог живота и после његовог скончања." А Златоуст каже: "Једино врлина зна да ће са нама отићи. Једино она прелази у тамошњи живот. Непокорива је врлина и ништа је не може свладати - ни ропство, ни сужањство, ни сиромаштво, ни болест, нити највећи тиранин од свих - смрт. Врлина нам и тамо даје сигурност и тамо крај нас стоји. Врлина човека чини ангелом, а душу крилати за небо." Пелусиот каже:" Врлина је благо и потребно и корисно, и добро и долично, и целисходно и часно - потребно, јер ништа није потребније од исправног живљења; корисно, јер води блаженству; добро, јер часним чини оне који га имају; долично, јер их украшава; целисходно, јер њена пуноћа ослобаћа од мука, а часно, јер ништа није часније од њега". А Кирил Александријски каже:" По општем суду, врлина није тек било коме приступачна, већ је неприступачна и тешка." Златоуст каже: "Уста врлине су мудрост, расудност и знање духовних славопоја, а срце је опит Писама, чување тачних учења, човекољубље и честитост. Има она и ноге, и веште руке добрих дела, има и душу - благочашће, а и златне груди и од дијаманта јаче мужество." Кирил Александријски о врлини каже ово: "Тамо су кротост, смирење, тежња правди и језик који се одучио да говори напразно и тим пре оно што је грешно, него је чак правде и истине делатник, онамо где је вечно светла и пресавршена врлина." Божанствени Златоуст, тумачећи речи "нека шако засија светлост ваша", каже: "То значи - нека врлина буде силна, моћан нека је огањ и неисказана светлост, јер када је врлина толика, немогуће ју је сакрити, па макар је и безброј пута засенио онај чија је. (Беседа 15. на Матеја)

Врлино, којим речима да те похвалим, којим речима лепоту твоју да прославим, којим цвећем да украсим твоју љупкост и венцима да овенчам твоју силу, којим кистом икону твоју да осликам? Све је у теби чудесно, све је достојно дивљења, све великолепно, све племенито. Твоја је благодат - благодат небеска, твоја лепота лепота чудесна, а сила превасходна. Ти си силна сатрудница Божја која Господу садејствујеш у стварању Царства Божјег на земљи. У теби су благоговеније и лепота душе. У теби је телесно здравље. У теби је чистота духа. У теби су честитост и савршенство. Ти си благо добро и долично, и потребно и часно и пробитачно - добро, јер часним чиниш оне који га имају; долично, јер их украшаваш; потребно, јер ништа није потребније од исправног живљења, а корисно и пробитачно, јер је у теби блаженство и јер су сврха и конац врлине дивни и Божанствени и блажени. Заиста те ни злато ни на земљи ни под земљом није достојно, јер оно је вредно тек јер је човек тако одредио, а само по себи је обичан безвредни метал, док си ти по природи и вредна и часна и многодрагоцена, сишла си са неба и на небу пребиваш и обиталиште ти је тамо у становима светих. Ништа од тебе није слаће, ништа жуђеније. Ко тебе хвали, хвали Бога, јер ти си кћи Небеса. Снага је твоја непоразива и сила твоја непобедива. Ништа од невоља које те снађу не може да ослаби твоју постојаност, увек стојиш право као стуб на чврстом темељу и чиниш се вишом од свега. Ти се и у жалостима показујеш дивна, и у искушењима чиста, и у понижењу благородна, и у сиромаштву часна. Ти си људима највеће оружје у борби за добро и правду. Једино ти умеш добро управљати људима, а без тебе и твога заштитништва све тече и хита у пропаст. Једино ти човека привлачиш ка божанском и јављаш га светозарним подобијем Божјим. Једина ти као Божји тајноводац посвећујеш у божанске тајне своје пријатеље и приносиш Богу њихове молитве. Једино се тобом човек прибраја ангелима и са Богом разговара. Једино тобом постаје благоугодан Богу и једино тобом приступа неприступном Творцу свега, јер ти га као кћи Небеса очишћујеш, привлачиш ка сродном, дарујући душу сопственом благородношћу и славом, и ка божанском приводиш. Ти душу штедро дарујеш неизразивом насладом, коју осећају једино они који опште са Богом и чије се величанство ни речју ни умом не може представити. Ти и смртнима дајеш бесмртност и земнима нетрулежност. Твоји пријатељи и када умру остају бесмртни, и када пропадају телом непропадљиви остају духом, јер је твоја успомена непропадљива и несамртна. Блажени су који су те узљубили, блажени су од тебе узљубљени. Они су стигли до намераваног и жељеног краја за који су саздани. Тебе су опевали песници, Тебе су прославили философи, Тебе је почествовало човечанство свих векова. Ти си као чудесни кип украшен Божјим даровима, твоја лепота сведочи о твоме божанском пореклу и као божанствена бићеш вечнa.

Вера бива од проповеди и проповед - од речи Божије (уп. са Рим 10,17), каже Света књига. Вера бива од речи. Наша вера у Бога долази и јача у нама од свештеникове проповеди у цркви, од поука стараца, од читања светих књига и особито од речи и учења која слушамо и читамо свакодневно из Светог Јеванђеља. Али у Светом Писму слушамо да су неки Светитељи из Старог и Новог Завета посумњали у вери. Тако је посумњао Авраам. Јер када му је Господ рекао: Ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејског да ти дам земљу ову да је наследиш..., рекао је Авраам: Владико, Господе, по чему ћу познати да ћу је наследити?... Тада је Господ рекао Аврааму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, где ће те поробити и понижавати четири стотине година (Постање, 15, 7, 13). И провели су у ропству 430 година. Зато је упитао Мојсије: Зашто, Господе? Прошло је 400 година, испуниле су се године. И рекао је Господ: Године су се испуниле, али казна за грехе народа није. Дакле, уместо 400 година дао им је епитимију да буду у ропству 430 година. Због чега Мојсије није умро у земљи обећаној, него је умро на гори Нававу? Јер Мојсије, који је водио тај народ, беше најкроткији човек на земљи, како се каже у Бројевима: А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи (Бројеви 12,3). Због једне грешке није ушао у земљу обећану. Због једне грешке казнио га је Бог да не пређе Јордан: зато што је посумњао код Рафидинске стене. Јер Бог му је рекао: Узми штап, и сазови збор, ти и Арон брат твој, и проговорите стени пред њима, те ће вам дати воду; и извешћете воду из стене и напојићете збор и стоку његову. Дакле, узео је Мојсије штап пред Господом, како беше заповедио Господ. И сазвао је Мојсије, и Арон, збор код стене и рекао је збору: Слушајте одметници, хоћемо ли вам из ове стене извести воду? Затим је подигао Мојсије своју руку и ударио о стену својим штапом двапут, и изиђе вода многа, и пио је збор и стока његова. Тада је Господ рекао Мојсију и Арону: Што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам им дао (Бројеви 20,8-12). Због те сумње Мојсије није видео земљу обећану. Зашто је патио Свети старац Симеон 283 године, колико је протекло од фараона Птоломеја Филаделфијског до Христа? Зато што је посумњао. Није веровао да се Христос може родити од деве. И дао му је Бог епитимију да живи још 283 године, да би видео Рођенога од Дјеве. Тако је посумњао и Тома при Христовом Васкрсењу и требало је да га Христос некако прекори: Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше (уп. са Јн 20,29). Христос је тако поставио десето блаженство по Васкрсењу, да би укрепио веру оних који не виде али верују, као што смо ми и као што треба да буду сви хришћани до краја. Шта каже апостол Јаков? Двоједушан човек непостојан је у свима путевима својим (Јак 1,8). Двоједушан човек који вели: "Постоји ли Бог или не? Постоји ли пакао или не?" јесте као облак који сатана вода како жели, јер он не верује одлучно, чврсто, у постојање Божије. Због тога га сатана одводи било где. Да вам дам пример. Дошао је ту скоро неки старац и рекао: - Оче, на дан Светог Василија видео сам у кафани много света. Да ли ће сви они отићи у пакао? Ја верујем да неће отићи сви. Одговорио сам му: - Ти не верујеш, али Дух Свети нам казује у псалмима устима Светога пророка Давида: Јер ти ниси Бог који жели безакоње, ко је лукав неће се настанити код тебе; преступници закона неће се одржати пред твојим очима, омрзнуо си све који чине безакоње (Пс 5,4-5). Зар ти не верујеш да Бог није сарадник у нашим безакоњима? Шта каже Свето Писмо? - Што примаш мој завет устима својим, а ти си омрзнуо науку и моје речи бацио иза леђа? (Пс 49,17-18). И још каже у псалмима Поставићу твоје безакоње пред тебе и укорећу те. Христос је рекао: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14). Дакле, не чуди се што многи одлазе на игранку или што је мало оних који иду ка добру на тесном путу. Свака добра ствар је ретка. Дакле, не двоумите се у погледу Спаситељевих речи. Не буди у сумњи када је реч о испуњавању заповести Христове и уклањању од грехова. Ако Бог није поштедео Авраама и Мојсија због сумње, ако није поштедео Тому и друге који су сумњали, неће поштедети ни нас. Они су били Свети, и Бог их је казнио у овом животу, како се не би мучили у вечности. Колико данашњих хришћана сумња у Бога? Колико њих тражи доказа и каже: "Не верујем док не видим!" Колико њих не тражи да опипа Спаситељеве ране и ребро, тражећи доказе Божијег постојања. Вера долази од слушања, а не од пипања и гледања. Колико крштених хришћана не каже: "Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!" И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду. Ваистину велика је вера у Бога праћена добрим делима! А који пребивају у сумњи отпадају од праве апостолске вере у сваковрсне религијске секте и групације. Многи од сумњичавих саблажњавају се о Цркву коју је основао сам Христос; саблажњавају се о Богомајку, о Свети Крст, о Свете иконе и о свештенике; саблажњавају се о Светитеље и о поштовање које се овима указује. Саблажњавају се о Тајне које је установио Христос, о учења Светог Писма, које изврћу по своме уму, на своју осуду и обману многих. Стојмо, дакле, непоколебани у правој вери и радујмо се што смо синови двехиљадугодишње Цркве Христове. Неверници се одричу и ишту да виде Бога телесним очима; који су у сумњи желе да опипају ране Господње; слаби у вери траже чудеса; секте напуштају Цркву, изврћу верске догме и објављују друго Јеванђеље; поробљени страстима одлажу покајање; а ми, синови Васкрсења и синови Божији по благодати, останимо верни Њему до краја, знајући да ће се ко буде претрпео до краја спасти. Амин. 

Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средишту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наи|е. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога што Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.  Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узвоце у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на блихсњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни. Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом. Не може се оповргнути истина да се и у току дана могу видети звезде, али то је могуће из дубине која мора бити уска и окомита, недоступна за светлост сунца. Исто се дешава и са сваким од нас јер што је човек дубље у своме смирењу, то је њему лакше да види Небо. Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај затиме да сазнаш оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно шта је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо. Нека је слава Христу, Који нам се јавио у смирењу наше природе, да би нам показао узор смирења. Он се родио у пећини, да ми не бисмо тежили лепоти своје собе или своје келије, лежао је у јаслама да ми не би тражили меку постељу, био је повијен у пелене да бисмо волели просту одећу, дошао је као дете које још није умело да говори да бисмо ми били једноставни као деца, незлобиви и да свој језик не бисмо покретали на празнословље. Нека вас ове истине осене и нека осене и мене,за шта молим и ваше молитве. Оно што је горко не може се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки. Ако је наша душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила. 

Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај који је тражио молитву. Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узменирен због близине и делања сила које нису сродне души човека. Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни. Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ? Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа. Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: не знамо како да се помолимо. Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас. Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је потребно још много труда да уложи. Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико ад вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак ометати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу. То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем. Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу. "Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала". Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтило је њено кандило. 

Не бих имао смелости да кажем ближњем: желим да ме волиш, а опет, чини ми се да не бих ни рекао: не желим да ме волиш. У томе има нечега што одбија, нечега што отуђује и што срцу другог човека може нанети тежак ударац. Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни. Готово да и нема потребе да критикујемо човека од своје воље, једино ако он сам не да повод да му се каже истина. Тешко је осуђивати јер се у то веома лако умеша и самооправдавање. Поред тога, осуда може да начини непријатност другоме, који је пренео ту осуду, и зато би најбоље било да се помолимо Богу да Он научи свакога од нас да се на поступке ближњих гледа чистих очију, без осуде и без подозрења. Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне. Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети. Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их мирно посматрамо, као што посматрамо како ветар њише гране дрвећа, или како тече река. Међутим, очевидно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта радити? Треба се постепено учити томе да најпре осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, потом да се уздржавамо од осуде речима онда када се покрене помисао на то, а затим да зауставимо и саму помисао на осуду другога. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге. Немојте упорно избегавати људе јер међу њима има и Божјих људи. Требало би да се трудимо да и добра дела чинимо са дозом опрезности, да не би испред њих претходило неко наше мудровање и наша воља. Када смо у контакту са људима различитих вероисповести, требало би да слободно и смело изражавамо убеђеност у исправност православне вере. Али, када критикујемо заблуде и заблуделе, требало би да показујемо кротост, мир, снисходљивост и обазривост: ово су особине које су потребне исто колико и ревност. Не претварај у буру поветарац људских лакомислених речи. Има клевета које одводе човека у прогонство, које бацају у беду, тамницу, и то није лако. А зар није лакше да клевета, попут ветра, прохуји поред ваших ушију? Уђи у дом свој, и не слушај хук ветра. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни. Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Онај који гледа са подозрењем, тај лако може доћи до мржње према човеку. Онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно. Треба избегавати срџбу. Гњев не приближава човека правди Божјој. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити. Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако ца не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету. Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који исцељује.  Не судите, да вам се не суди, па и ако вам се чини да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак Господу може да стоји или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они казују о ономе шта је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње, ми сами себи наносимо велику рану. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих позитивно прихватате. У том случају бићете ређе у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. Како рече древни философ, не треба са узбуђивати ако вас магарац удари.

На све начине треба да се трудимо да сачувамо мир душевни и да се не узнемиравамо због увреда и жалости које нам други наносе. Зато свакако треба да се трудимо да обуздавамо гнев и, помоћу пажње, ум и срце да сачувамо од недоличних покрета. Због тога жалости и увреде које нам други наносе треба подносити хладнокрвно и научити се таквом расположењу духа да се то што нам други чине не дотиче не само нас, него ни других. Вежбање у томе може човековом срцу да прибави тишину и претвори га у обиталиште Самога Бога. Слику таквог безгневља ми видимо код Григорија Чудотворца, од кога је нека блудница на јавном месту тражила плату за грех који је он са њом тобоже починио. Он се на жену није нимало наљутио, него је кротко рекао неком свом пријатељу: "Дај јој цену коју тражи". Тек што је примила неправедну плату, жену је напао демон, а онда је Светитељ демона од ње одагнао молитвом. Ако не можемо да се не разбеснимо, то у крајњој линији треба да обуздамо језик, по Псалмопеснику: "Сметох се и не говорах" (Пс. 76, 5). У томе за образац може узети Светог Спиридона Тримитунтскога (Пролог - 12. децембар) и Светог Јефрема Сирина (28. јануар). Први је овако подносио жалост: када је по наређењу грчког цара улазио у дворац, неки од слугу, који су се налазили у палати, сматрајући га за просјака, наругао му се и није га пуштао унутра, а онда га је још и ударио по образу; Свети Спиридон, будући незлобив, по речи Господњој, окренуо му је на то и други (Мт. 5, 39). Преподобни Јефрем Сирин, постећи у пустињи, остао је без хране неспретношћу свога ученика, на следећи начин: ученик који му је носио храну, успут случајно разбије суд са храном; Преподобни, пак, видевши како се овај растужио, рекао му је: "Не жалости се, брате, јер ако храна није хтела да дође к нама, то ћемо ми поћи к њој"; и пошао је, сео поред разбијеног суда и, сакупљајући храну, појео је - тако је безгневан био! А на који се начин гнев побеђује, може се видети из житија Пајсија Великог (19. јуни), који је Господа Исуса Христа, када му се био јавио, молио да га ослободи гнева. Христос му је тада рекао: "Ако хоћеш да гнев и јарост уједно победиш, ништа не пожели, никога не мрзи и не понижавај!"  Да бисмо сачували мир душевни, треба да од себе одгонимо униније и да настојимо да имамо радостан дух а не жалостан дух, по речи Сираховој: "Печал многе уби и од ње нема користи!" (Сирах 30, 25) Када је човек у великој оскудици што се тиче ствари потребних телу, тешко је победити униније. Ово се, наравно, односи на слабе душе. За очување душевног мира треба такође на све начине избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем се чува мир душевни: када се човек налази у таквом настројењу, добија божанствена откривења. А да бисмо се избавили од осуђивања, треба на себе пазити и ни од кога не примати узгредне мисли и бити за све мртве. Ради сачувања душевног мира треба чешће улазити у себе и питати се: где сам ја? При томе треба пазити да телесна чула, особито чуло вида, служе унутарњем нашем човеку и не развлаче душу чулним предметима: јер, благодатне дарове примају само они који имају унутарње делање (молитвено стражење) и бдију над душама својим. Када се, пак, човек, стара да има срце смирено и да мисли чува у миру, тада све замке непријатељеве остају неделотворне, јер где је мир помисли, тамо почива Сам Бог. "У миру је", казано је, "место Његово". 

Бог је огањ који зaгрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца. Оци су написали, када су их питали: тражи Господа, али не испитуј где живи. Бога не називај Правичном Судијом, вели Преподобни Исаак, јер на твојим делима не види се Његова правосудност. Нека Га је Давид и називао Правосудним и Праведним, но Син Његов показао нам је да је Бог више - добар и милостив. Где је правичност суда Његовог, када смо ми били грешници а Христос је умро за нас (Исаак Сирин, слово 90). Где је Бог, тамо нема зла. Све што од Бога потиче, одише миром и корисно је души, и приводи човека смирењу и самоосуђивању. Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара! Што је човек савршенији пред Богом, то (верније) ходи Његовим трагом, а у светлости Истине Бог му јавља Лице Своје. Јер, праведници, у мери у којој улазе у сазрцање Бога, виде на овом свету Лик Његов као у огледалу, а тамо виде јављење Истине. Ако не знаш Бога, немогуће је да се у теби пробуди и љубав према Њему, и Бога не можеш љубити, ако Га не видиш. А виђење Бога долази од богопознања, јер сазрцање Бога не претходи богопознању. О делима Божијим не треба расуђивати пуна стомака, јер при пуном стомаку нема виђења тајни Божијих.

Све Божанствене стварности, оваплоћене у Богочовеку Христу, непрекидно лију из себе неизбројне и неизмериве Божанствене силе, неопходне људскоме бићу за спасење, за обожење, за охристивљење, за уцрковљење, за одуховљење, за отројичење, за обогочовечење, и називају се једном речју: благодат. Све те Божанске силе свестрано су Богочовечанских својстава и карактера. И тиме свим бићем у Богочовечанском телу Цркве, од њега и кроз њега. У Цркви је cвe Богочовечанско, јер је све Богочовеково. Нема ничег у Цркви што је ван категорије Богочовечијег и Богочовечног. Наше спасење = наше обогочовечење није ништа друго до наше непрекидно облагодаћење. У Цркви и Црквом благодат је безобални океан Божанских, Богочовечанских обогочовечујућих, охристовљујућих, отројичујућих сила, које некрекидно делају и делују у Богочовечанском организму Цркве. Богочовеком Христом, који је Црква, нама су дароване све Божанске силе које су потребне људима за живот и побожност у обадва света (ср.2.Пт. 1,3-4). Према Богочовеку, и као Личности и као Цркви, стоји човек са својом боголиком природом. Створен боголиким, човек поседује боголику слободу. Та слобода је огромних, неизмеривих размера. По својој слободној вољи човек може чак и Бога одбацити и ђавола пригрлити. И још: човек може постати и „бог по благодати”, али и ђаво пo слободном хтењу. Богомудро употребљена, слободна воља приводи човека Богу и сједињује са Богом; злоупотребљена, она приводи човека ђаволу и сједињује са ђаволом. Историја рода људског је речити сведок тога. Бог је зато и постао човек да као Богочовек, у Богочовечанској Личности Својој, покаже човеку и научи човека како може богомудро руковати својом слободном вољом, и из себе благодаћу изградити благодатног, христоликог човека, и до потпуности усавршити боголикост свога бића. А да би за постигнуће тога циља дао потребне Божанске силе човеку, Он је на Себи, Богочовеку, основао Цркву, са њеним светим тајнама и светим врлинама. Постајући „сутелесник” Богочовечанског тела, Цркве (Еф.3,6), помоћу светих тајни и светих врлина, човек и постиже Богом му постављени циљ: постаје „бог по благодати”. Сва се спасоносна мудрост и богомудрост човека Хришћанина састоји у томе да он сву своју слободну вољу добровољно потчињава Божанској вољи Господа Христа, по угледу на самог Господа Христа, који је у Својој Богочовечанској Личности Своју човечанску вољу добровољно потчињавао Својој Божанској вољи. Тај Богочовечански однос између воље Божанске и човечанске важи као најсавршенији закон и најнеопходније правило у Богочовечанском телу Христовом – Цркви: своју човечанску вољу добровољно потчињавати Божанској вољи Господа Христа, и тако помоћу благодати светих тајни и светих врлина осигурати себи спасење, обожење, обогочовечење и живот вечни у Царству љубави Христове. У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорођујући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат пo мери дара Христова (Еф.4,7). А Господ Христос одмерава благодат свакоме пo труду његовом (1.Kop.3,8): пo труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим Божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, даровима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: свакоме према његовој моћи (ср.Мт. 25,15). Међутим, од нашег личног труда и умножавања Божанских дарова Христових зависи место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се као једно и недељиво небоземно Богочовечанско биће протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова у њему, и утолико се више разливају пo њему, као по сутелеснику Христовом, Богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих, јер смо једно тело сви. Зато се и радује сваки даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.

По светосавској философији живота и света: и човек и друштво, и народ, и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу, али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима, и још мање – робовати њима. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. Што важи за народ, важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ појединца: оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост; постати ''свети народ'', ''Божји народ'' који својом историјом објављује божанске вредности и врлине. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу; и на томе неуморно радили најпре они сами, па за њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске врлине, свима: и управљачима народним и народу, - пише монах Теодосије у Животу Светога Саве. У томе, у томе је бесмртна слкава и непролазна величина Светих Немањића. Без еванђелских врлина, шта је народ? - Поворка ходећих лешева. А држава? – Институција за разарање народне душе и њених вечних вредности... Савест српског народа су светитељи, на челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима вековима једну молбу, један савет, један завет: нека вам свима, и убогима и богатима, и младима и старима, и писменима и неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима и радницима, и министрима и владикама, закон буду – еванђелске врлине! Буде ли тако, српски ће народ савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити, ништа, ништа, ништа!