Људска мисао има непојамно велику моћ – у стању је да учини многа добра, али и да уништи другог човека. Страховите моћи своје мисли човек најчешће уопште није свестан. Неслоге у породици, свађе, болести и свакакве невоље, нарочито крупније, које снађу неку породицу, последица су рђавих мисли њених чланова. Први и једини услов за промену рђаве породичне климе јесте промена мисли њених водећих чланова. Почните свесно да шаљете добре мисли, мисли љубави и добрих жеља ономе ко вам је мрзак, ко вас је увредио, ко вас не воли. На сопственом примеру моћи ћете да се уверите у снагу добрих мисли. Престаните да мислите зло о свом шефу или другу на послу, преокрените зле мисли у добре и видећете промену понашања ваших дотадашњих ”непријатеља”. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о неком проблему, он таквим мислима ствара немир не само себи, већ и целој својој породици – сви у кући могу бити утучени, без мира и утехе. Он као домаћин, треба да зрачи добротом, која се из њега преноси на све остале у кући. Ми људи смо такав мислени апарат. Сва природа је тајанствена, од биљке до птице и човека, јер је Бог у свему присутан. Он по мало размиче завесу тајанства ономе ко га истински љуби, а то је најчешће човек чиста срца. Бог је несхватљива енергија и човек носи у себи ту несхватљиву енергију.

Оно што ми можемо да урадимо јесте да се поправимо од данас. Да сваки од нас обећа пред Христом који страда и који бива вођен на распеће, пред гробом оца Јустина: "Господе! Мајко Божија! Свети архангеле Гаврило! Свети оче Јустине! Од данас обећавам да гријех мој који имам у себи, био он тајни или јавни, ја ћу од данас да прекинем са њиме”! А колико гријехова имамо у себи!  Онај који је маловјеран нека обећа данас: "Од данас, Господе, нећу више дозволити да дух маловјерја овлада мојом душом, јер хоћу да и ја будем благовјесник твога спасења”.  Онај који има у себи зависти – а ко од нас нема зависти у себи? – нека обећа: "Господе, нећу више завист имати у себи. Завист је брата убила. Завист је братоубилачка. Завист је она која данас убија мој народ, нећу ја тај зли, опаки дух демонски да више носим у себи”.  Онај који има гордости у себи, а сви имамо сваки на свој начин гордост, данас нека обећа: "Од данас, Господе, гледајући Твоје дуготрпљење и Твоје смирење и Твоје служење, јер си дошао не да Ти служе, него да служиш и живот свој полажеш за ближње своје, данас ћу се потрудити да и ја служим, да не тражим да ми служе него да служим и да се жртвујем за ближње своје”.  Онога међу нама који није вјенчан, а можда има таквих , од данас нека обећа Богу: "Под хитно идем послије Васкрса да се вјенчам, нећу да живим у прљавштини блуда и нечистоте, него хоћу да примим вијенце Божије на себе, да освештам заједнички живот мој са мужем, са женом, да и дјеца која се рађају из нашег брака, буду из благословеног коријена”.  Онај који живи у некој прељуби – да не да Бог! – од данас пред Богом нека стане и нека се закуне: "Нећу, Господе, више страстима нижим од себе да робујем, хоћу само теби да служим”; нека данас обећа да прељуба у срцу његовом неће се зачети, а поготово на дјело изаћи. Онај који живи у блуду био млађи или старији нека се закуне на овом светом гробу, и за овај свети празник: "Господе, Мајко Божија, Ти која си светиња девичанства и чистоте, хоћу да припадам твоме друштву и твојој заједници, да и ја носим то девичанство и ту чистоту у себи и у својој души”; и нека обећа, нек се закуне данас овдје, на овом светом гробу да више неће дозволити да га блуд одводи на њиве гријеха и на њиве глади које трују и које убијају чистоту и тијела и душе и из којих се рађају многи остали гријеси и многе остале несреће.  Онај који је властољубив, било муж или жена, нека данас обећа: "Нећу више властољубљем да трујем своју душу”. Онај који је спреман чешће пута да падне у очајање, да обећа Господу: "Нећу, Господе, да будем у друштву Јуде издајника, који се раскаја и који паде у очајање и изгуби наду у тебе живога Бога. Нећу са њим да будем, него ћу да будем са пророцима твојим, са апостолима твојим, са мајком твојом, хоћу да будем са мојим оцем Јустином, са исповједником свеправославним Тихоном, Патријархом Руским. Хоћу са њима да будем, ако су они могли и смогли у много тежим приликама да издрже да претрпе да не изгубе свој образ и не падну у очајање хоћу и ја њиховим молитвама да се у томе утврдим”.  И тако редом нека сваки погледа своју душу, и нека сваки погледа свој живот, и нека стане пред лице Пресвете Дјеве и пред лице Господа Дуготрпјељивог, пред његов часни крст и нека сваки од нас измјери свој живот, свој и спољашњи живот и дјела своја, али првјенствено свој унутрашњи живот, своје срце, своју душу, нека измјери том светом мјером данашњих Благовјести и свих светих Божијих људи које данас прослављамо и мјером Часног Крста који обухвата собом и небо, и земљу, и ширине, и дубине, и висине, и у свјетлости Часног Крста, у свјетлости Благовјести Божије, у свјетлости лица тих светих Божијих људи обасјаних Христовом свјетлошћу да измеримо свој живот и што год има у нама нечисто и прљаво што је одступило од Бога, што нас загађује, што нас одваја од заповјести Божијих, што нас отуђује једне од других. Да се потрудимо сваки макар по један гријех свој, од данас нека пред Богом обећа да ће искоријенити и то ће бити најбољи, најмоћнији, најснажнији наш отпор.

...Због чега нам је Бог дао заповести? Зар није ради нашег исправљања? Поштујући заповести Божије, радимо на врлинама и тако задобијамо душевно здравље. Вредна је она врлина која се задобија слободно, без принуде. Потребно је да човек осети потребу за врлином и у наставку да се подвизава да је задобије. Бог нема потребу да ми творимо Његову вољу, али ми имамо потребу јер се на тај начин ослобађамо нашег старог човека. Када се човек стара да твори вољу Божију, онда се и приближава Богу и тада, не тражећи, задобија божанску благодат: узима воду директно са извора.  Може неко да је по природи, претпоставимо, једноставан, миран, кротак. Ово су, међутим, природни дарови које му је дао Бог и неопходно је да их негује, да их усавршава својим подвигом, и задобиће духовне дарове, дарове Духа Светога. Промишљеност је дар, али, рецимо, ти немаш овај дар, али имаш неки други. Негујући тај дар који имаш, тј. усавршавајући га, поред њега задобијаш и промишљеност и друге врлине, и тако допуњаваш врлине које ти недостају. Када се неко подвизава нпр. у уздржању, истовремено негује и ћутање, пажњу, молитву, промишљеност... Све врлине, као и све страсти, зависе од човековог делања. Ако човек ради на врлинама, оне се развијају, а страсти гуше. Ако гаји страсти, оне се развијају, а врлине гуше. Да би човек напредовао, потребно је да спозна страсти које има и да крене да се бори са њима. Такође, да спозна и дарове које му је дао Бог и да их увећава. Ако их смирено увећава, брзо се духовно богати. Ако се подвизава духовно, постаје добар, ако је равнодушан, постаје лош. Бог ће од свакога од нас тражити одговор да ли смо удвостручили таланат који нам је дао. Ако је неком дао пет таланата, потребно је да их увећа у десет, деветка за њега није одлична оцена. Ако неко из усрдности, а не из егоизма, један таланат повећа на десет, ово не само да дирне Бога, већ и људе са каменим срцем.  У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их. Нпр. гледам неког ко је врло радан. Радујем се и покушавам да га подражавам. Видим да други има знатижељу. Не осуђујем брата, али истражујем себе да видим да можда и ја немам знатижељу. Ако видим да је имам, покушавам да је одсечем. Ако, међутим, видим само своје врлине, а код других слабости, док своје слабости не видим или их оправдавам, и кажем: "Бољи сам и од овога и од онога и од овога...!" – готово, утопио сам се! ...  Некада се може десити да неко мисли да има неку врлину, просто је научио неке њене спољашње карактеристике и тако се понаша да би изгледао врлински. Ово, међутим, није права врлина и не може да остане овако: проћи ће кроз решето и онда ће да се појави стварно стање. Једно је да се неко подвизава да не прича да не би рањавао ближње и да тако мало-помало задобије врлину ћутања, а друго да не прича да би се показао као неко ко има врлину ћутања. Може да ћути, али са помислима да непрекидно празнослови и да унутар себе има хрпу страсти. 

Слободна воља свих разумних бића, била је кушана и до сада се искушава, док се не потврди у доброти. Јер без искушења, доброта није чврста. Сваки Хришћанин је потчињен некој врсти испитивања: неко сиромаштвом, неко болестима, неко различитим нечистим мислима, неки пак неком врстом несреће или понижења, док су неки збуњеношћу. Ова испитивања јачају човекову веру, наду и љубав према Богу, то јест, показују тежње особе, њене привржености, било да он тежи ка жалостима, или је још увек прилепљен за земаљске ствари. На тај начин, човек-Хришћанин, сам може видети у ком се стању налази, какво је његово расположење и принудно смирити себе. Јер без смирености, као што сви Богомудри Свети Оци једногласно потврђују, сва дела су некорисна. Чак је и слободна воља Анђела била кушана. Ако Небески житељи не могу избећи испитивање, онда још више мора бити испитивана, слободна воља оних, који живе на земљи. 

А млађи рече свом оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ (Лука 15:12). Прича о блудном сину је најпоучнија лекција за младе. У блудном сину, видимо истински карактер безбрижне омладине: лакомислени, непромишљени, жељни независности, укратко, све што одликује већи део нечије омладине. Млађи син расте у кући родитеља и достиже адолесценцију, замишљајући да је његов живот у кући исувише ограничен. Мисли да је живот под правилима његовог оца и мајке био непријатан.  Жели да опонаша своје другове, који су себе предали бучним задовољствима света. Он је одлучио, „Ја сам наследник богатог имања. Зар не би било боље ако бих примио сада своје наследство? Могао бих другачије располагати својим имањем, него што мој отац то ради.“ Према томе, лакомислена омладина је већ под утицајем бљеска светских задовољстава и одлучује да одбаци јарам послушања и да се одвоји од родитељског дома. Данас су многи покренути сличним импулсима и ако не напусте родитељске домове, зар се они не одвајају од дома њиховог Небесног Оца, зар се не одвајају од послушања Светој Цркви? Христов јарам и Његове заповести изгледају тешко незрелим умовима. Они замишљају да није потпуно неопходно, следити оно што Бог и Црква Његова заповедају. Изгледа им, да они могу служити и Богу и свету у исто време.  Они говоре, „Ми смо већ довољно јаки да издржимо разарајућа искушења и привлачности. Можемо сами да се држимо истине и исправних учења. Дозволите нам да унапредимо наше умове многим врстама знања. Пустите нас да ојачамо нашу вољу усред искушења и замки. Кроз искуство наш разум ће бити убеђен у прљавштину греха!“  Такве жеље нису ништа боље од неразумно постављеног захтева млађег сина своме оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ Данас имамо лакомислену омладину која престаје да пази на заповести и савете Свете Цркве. Престају да проучавају Реч Божију и учења Светих Отаца и окрећу своју пажњу „мудрости“ лажних учитеља, на тај начин уништавајући боље делове својих живота. Они одлазе у цркве све ређе или присуствују са мање пажње, растројени. Нема времена да се буде побожан и да се живи врлински, пошто су презаузети одласцима у биоскопе, одлажењу на журке, итд. Укратко, предају себе свету све више и више, сваки дан, док коначно не оду у далеку земљу. Шта је последица таквог одвајања од Свете Цркве? Иста као резултат одвајања блудног сина из очеве куће. Лакомислена омладина расипа своје сјајне енергије и таленте своје душе и тела врло брзо, уништавајући за овај живот и вечност, све добро што су урадили. У међувремену појављује се опака болест у земљи – празнина и незадовољство – неизоставна последица дивљих задовољстава. Појављује се жеђ за задовољством, која је још више појачана задовољавањем ниских страсти, које коначно постају неутољиве.  Често се дешава да несрећни љубитељ света, прибегава потери за оним што је ниско и срамно, са циљем да задовољи своје страсти, али још увек не долази себи, супротно блудном сину; он се не враћа путу спасења, већ употпуњује своју пропаст, и привремену и вечну! 

Благодат Божија увек помаже борцу, али то не значи да је борац увек у положају победника; понекад, звери не додирују праведнике, али никако није тачно да их никада не додирују. Оно што је битно није победа, или положај победника, већ пре труд тежње према Богу и оданост и посвећење Њему.  Велики је Апостол Павле, али је он молио Господа много пута („три пута“ значе не једном, већ пуно пута) да се гласник Сатанин помери од њега, јер му је „пакостио“, чинећи неке врсте напада који су били тешки и противни његовом духу. Али Господ га оставља у таквој позицији: „Доста ти је Моја благодат“ (2 Кор. 12:7-9) – довољна је помоћ благодати и дарова који су му обезбеђени. Господ жели од Апостола тежњу, која очишћује његову душу. Оно што је битно је стање душе, тежња према Богу, а не став пробедника. „Сила се у слабости показује сасвим“ (2 Кор. 12:9). Иако се човек може наћи у немоћи, то уопште не значи да је он напуштен од Господа.  Господ Исус Христос, према погледу света, био је у невољи, али када Га је грешни свет сматрао потпуно уништеним, у стварности Он је био победник над смрћу и паклом. Господ нам није обећао положаје победника, као награду за праведност, већ нам је рекао: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Помоћ Божија је делотворна, када човек моли помоћ од Бога, познајући немоћ и грешност своје природе. Из тог разлога су смиреност и тежња према Богу основне врлине Хришћанина. 

Труди се да дођеш до детиње простоте у обраћању и са људима и у молитви Богу. Једноставност је највеће благо и највећа врлина човекова. Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован и савршено добар. И нека је твоја душа слободна од подвојености на добро и зло. За време домаћих и саборних молитава против лукавства ђаволског и расејаности мисли опомињи себе на једноставност истине и говори себи: просто, тј. ја верујем у све тражено простотом срца, и молим све просто; а твоја, непријатељу мој лукавства, твоје хуле, подлости, уображења одбацујем. Ђаво се обично усељава у нас кроз једну лажљиву помисао и мисао лажну и грешну жељу, а затим делује у нама и онеспокојава нас: тако је он прост. Нe усељава ли се Господ Бог духова у нас кроз једну мисао и љубав истинску и свету, и са нама обитава, и у нама делује и бива за нас све? Према томе, моли се без сумње, просто, тј. у простоти срца, без сумње; као што је лако да се мисли, тако треба да буде лако и да се моли. Благодарим Теби, Господе, Владико и Судијо мој, јер ме учиш да се просто молим Теби и слушаш мене, који вапијем Теби, и од грехова мојих и невоља мојих спасаваш ме и на пространом месту поставио си ноге моје. Призвао сам Те у лукавству греха мога речима црквене молитве: Господе Боже наш, покајањем опроштај људима дарујеш... и само што сам је завршио, мир и лакоћа настанили су се у мојој души.

Охладнелост у вери догађа се када човек живи не по заповестима Еванђеља, већ по својим страстима, када се ограничава само испуњавањем обреда и заборавља на очишћење свог срца од греха. Када мисли да се само напором ума може достићи тајна вере, а не подвигом целокупног живота, посебно молитвом и покајањем. Свети Оци су говорили да се благодат враћа путем којим је отишла. Неопходно је уз помоћ духовног руководитеља схватити зашто се охладила вера, које неправилности је човек допустио. Вера просвећује ум кроз догмате, срце кроз храмовно богослужење, учешће у тајнама и домаћој молитви; она снажи вољу кроз испуњење еванђелских заповести. Неретко охлађење наступа због скраћивања, а затим и напуштања неопходних молитви. Зато свети Теофан Затворник поучава: "окружи се правилима". У та правила улазе јутарње и вечерње молитве, читање Еванђеља и апостолских посланица, такође и Псалтира. Најбоље је да правило не саставља сам човек, већ да се руководи саветима духовног оца или парохијског свештеника код кога се исповеда. Треба знати да у човековом животу постоје периоди охладнелости, некакве богоостављености, које допушта Промисао, да би човек памтио да само својим силама, без благодати, не може да учини ништа осим греха. То је лекција смирења коју човек треба да памти цео живот. Постоји још један узрок такве охладнелости: на почетку духовног пута благодат делује особито јавно и снажно у људској души, буквално као да је носи на крилима. Али затим, по мери духовног узрастања, благодат као да одступа, да се човек не би олењио, да би у духовном животу све више учествовала његова воља. У таквим неизбежним периодима, човек не треба да упада у чамотињу (униније) већ да настави да се моли и да посећује храм.

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.

Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде” Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан. Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром “слову закона”, а “слово закона убија”. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи “ја” него “помисао ми каже” или “Оци кажу”, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.