Бог је огањ који зaгрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца. Оци су написали, када су их питали: тражи Господа, али не испитуј где живи. Бога не називај Правичном Судијом, вели Преподобни Исаак, јер на твојим делима не види се Његова правосудност. Нека Га је Давид и називао Правосудним и Праведним, но Син Његов показао нам је да је Бог више - добар и милостив. Где је правичност суда Његовог, када смо ми били грешници а Христос је умро за нас (Исаак Сирин, слово 90). Где је Бог, тамо нема зла. Све што од Бога потиче, одише миром и корисно је души, и приводи човека смирењу и самоосуђивању. Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара! Што је човек савршенији пред Богом, то (верније) ходи Његовим трагом, а у светлости Истине Бог му јавља Лице Своје. Јер, праведници, у мери у којој улазе у сазрцање Бога, виде на овом свету Лик Његов као у огледалу, а тамо виде јављење Истине. Ако не знаш Бога, немогуће је да се у теби пробуди и љубав према Њему, и Бога не можеш љубити, ако Га не видиш. А виђење Бога долази од богопознања, јер сазрцање Бога не претходи богопознању. О делима Божијим не треба расуђивати пуна стомака, јер при пуном стомаку нема виђења тајни Божијих.

Црква је беспочетна, бескрајна, вечна, као што је и њен Оснивач, Тројични Бог, беспочетан, бескрајан, вечан. Црква је несаздана, као што је и Бог нестворен. Она је постојала пре свих векова, пре анђела, пре стварања света, пре "постања света"(Еф.1,4), како вели апостол Павле. Она је божанска установа и у њој "обитава сва пунота Божанства"(Кол.2,9). Она је Тајна над тајнама. Та Тајна је била неоткривена, а открива се "у последња времена" (1.Петр.1,20). Црква остаје непоколебива јер је укорењена у љубави Божјој и у Његовом великом Промислу. Вечну Цркву сачињавају три Лица Свете Тројице. У мисли и у љубави Тројичнога Бога, од искони су постојали и анђели и људи. Ми, људи, нисмо се родили сада: у свезнању Божјем постојимо пре свих векова.  Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу. Оваплоћењем Јединороднога Сина Божјег опет је људима откривен предвечни план Божји о спасењу човека. О томе Апостол пише: "И заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави" (1.Тим. 3,16). Речи апостола Павла јесу речи препуне смисла, божанствене, небеске речи. У бескрајној љубави Својој Бог нас је поново сјединио са Црквом Својом у Личности Христовој. Улазећи у несаздану Цркву, прилазимо Христу, улазимо у простор нестворене светлости. Другим речима, и ми, верни хришћани, призвани смо да постанемо несаздани по благодати, да постанемо заједничари бoжанских енергија, да уђемо у Тајну Божанства, да превазиђемо наш светски начин умовања, да умремо као стари човек (Кол.3,9 , Римљ.6.6 , Еф.4.22 ) и да постанемо обожени или убожени. Када живимо у Цркви, живимо Христом. Ово су веома истанчани духовни и богословски појмови. Само Дух Свети може да нас научи свему овоме.   

Све Божанствене стварности, оваплоћене у Богочовеку Христу, непрекидно лију из себе неизбројне и неизмериве Божанствене силе, неопходне људскоме бићу за спасење, за обожење, за охристивљење, за уцрковљење, за одуховљење, за отројичење, за обогочовечење, и називају се једном речју: благодат. Све те Божанске силе свестрано су Богочовечанских својстава и карактера. И тиме свим бићем у Богочовечанском телу Цркве, од њега и кроз њега. У Цркви је cвe Богочовечанско, јер је све Богочовеково. Нема ничег у Цркви што је ван категорије Богочовечијег и Богочовечног. Наше спасење = наше обогочовечење није ништа друго до наше непрекидно облагодаћење. У Цркви и Црквом благодат је безобални океан Божанских, Богочовечанских обогочовечујућих, охристовљујућих, отројичујућих сила, које некрекидно делају и делују у Богочовечанском организму Цркве. Богочовеком Христом, који је Црква, нама су дароване све Божанске силе које су потребне људима за живот и побожност у обадва света (ср.2.Пт. 1,3-4). Према Богочовеку, и као Личности и као Цркви, стоји човек са својом боголиком природом. Створен боголиким, човек поседује боголику слободу. Та слобода је огромних, неизмеривих размера. По својој слободној вољи човек може чак и Бога одбацити и ђавола пригрлити. И још: човек може постати и „бог по благодати”, али и ђаво пo слободном хтењу. Богомудро употребљена, слободна воља приводи човека Богу и сједињује са Богом; злоупотребљена, она приводи човека ђаволу и сједињује са ђаволом. Историја рода људског је речити сведок тога. Бог је зато и постао човек да као Богочовек, у Богочовечанској Личности Својој, покаже човеку и научи човека како може богомудро руковати својом слободном вољом, и из себе благодаћу изградити благодатног, христоликог човека, и до потпуности усавршити боголикост свога бића. А да би за постигнуће тога циља дао потребне Божанске силе човеку, Он је на Себи, Богочовеку, основао Цркву, са њеним светим тајнама и светим врлинама. Постајући „сутелесник” Богочовечанског тела, Цркве (Еф.3,6), помоћу светих тајни и светих врлина, човек и постиже Богом му постављени циљ: постаје „бог по благодати”. Сва се спасоносна мудрост и богомудрост човека Хришћанина састоји у томе да он сву своју слободну вољу добровољно потчињава Божанској вољи Господа Христа, по угледу на самог Господа Христа, који је у Својој Богочовечанској Личности Своју човечанску вољу добровољно потчињавао Својој Божанској вољи. Тај Богочовечански однос између воље Божанске и човечанске важи као најсавршенији закон и најнеопходније правило у Богочовечанском телу Христовом – Цркви: своју човечанску вољу добровољно потчињавати Божанској вољи Господа Христа, и тако помоћу благодати светих тајни и светих врлина осигурати себи спасење, обожење, обогочовечење и живот вечни у Царству љубави Христове. У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорођујући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат пo мери дара Христова (Еф.4,7). А Господ Христос одмерава благодат свакоме пo труду његовом (1.Kop.3,8): пo труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим Божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, даровима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: свакоме према његовој моћи (ср.Мт. 25,15). Међутим, од нашег личног труда и умножавања Божанских дарова Христових зависи место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се као једно и недељиво небоземно Богочовечанско биће протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова у њему, и утолико се више разливају пo њему, као по сутелеснику Христовом, Богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих, јер смо једно тело сви. Зато се и радује сваки даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.

По светосавској философији живота и света: и човек и друштво, и народ, и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу, али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима, и још мање – робовати њима. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. Што важи за народ, важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ појединца: оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост; постати ''свети народ'', ''Божји народ'' који својом историјом објављује божанске вредности и врлине. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу; и на томе неуморно радили најпре они сами, па за њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске врлине, свима: и управљачима народним и народу, - пише монах Теодосије у Животу Светога Саве. У томе, у томе је бесмртна слкава и непролазна величина Светих Немањића. Без еванђелских врлина, шта је народ? - Поворка ходећих лешева. А држава? – Институција за разарање народне душе и њених вечних вредности... Савест српског народа су светитељи, на челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима вековима једну молбу, један савет, један завет: нека вам свима, и убогима и богатима, и младима и старима, и писменима и неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима и радницима, и министрима и владикама, закон буду – еванђелске врлине! Буде ли тако, српски ће народ савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити, ништа, ништа, ништа!   

Када увидиш да многи жудно траже своју срећу у чулним добрима и чулним задовољствима, у благостању (уживању), у раскоши и сматрају то за мудрост, када схватиш да многи ради своје земаљске среће користе сваку лаж и сваку обману, да заступају мржњу, осветољубивост и друге страсти, а одрицање од уживања у чулним задовољствима сматрају за глупост, тада треба да добро урежеш у срце своје и говориш, као што су учили апостоли: "Ми хришћани треба да живимо по закону Христовом (Гал. 6,2), а закон Христов захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), одбацимо лаж и говоримо истину (Еф. 4,25), да сваку освету препустимо Господу Богу који је рекао: "Моја је освета, а ћу вратити" (Рим. 12,19). Уопште, упркос свим представљеним лошим примерима, ти се одмах угледај на Исуса Христа, Који има пуно право да тражи од нас да следимо Његов пример, а затим се угледај на милионе људи који су подражавали Његов живот, постали свети и достојни сваког нашег подражавања. Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању, чиме су се одликовали свети или истинити хришћани, који су се непрестано старали да живе и живели су не по правилима света, него по учењу Исуса Христа. 

Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна. Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје. Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим. Безверство пустоши душу, чупајући све Божанско семе из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ - како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје. Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секта, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена? Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник. Кад не мрзиш пшеницу израслу и изђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала, - како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља али без пламена? Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити. Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој! Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим. 

У Јеванђељу је за сваки дан предвиђено да се чита једно зачало. То је поука коју света Црква даје чедима својим; потребно је проучавати га (свако зачало) с пажњом! Изјутра, када је душа слободна од било каквих спољашњих утисака, са молитвом Господу да вам подари моћ разумевања, продирите свом својом пажњом у ову ризницу судова Божијих и пазите шта ће кроз њу вама рећи ово, рекло би се, мртво слово, а заправо - увек живи Господ. Неки људи записују мисли које им реч Божија производи у срцу, као што огњило избија искрице из кремена, верујући да су то поуке које им преноси њихов анђео чувар. И заиста је тако. У часу тескобе такве мисли представљаће насушни хлеб за душу. Онај ко не пропушта да записује такве мисли чини исто оно што чини човек који чува новац за црне дане. Један старац својевремено је исписао све зидове своје келије таквим мислима. У манастиру Светог Саве код Јерусалима постоји много рукописних зборника светоотачких изрека. Све су оне, може се слободно рећи, оваквог порекла. Ви сте већ имали прилике да их читате. Погледајте, на пример, друго поглавље из Маргарита. Чак и да нема наслова, могли бисте претпоставити да су се сви ови искази појавили у души за време читања светоотачких списа, одакле су неки од њих пренети од речи до речи, а неки пут су изражени сопственим речима. У једанаестом поглављу, које припада перујереја Божијег Леонтија, сабране су мисли које се рађају у души приликом читања речи Божије. Свако може поступати на овај начин. А како то чинити? Потребно је само поставити ово себи за правило, и све ће поћи само од себе.  

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији  

Пре свега мора да постоји вера, а затим долази љубав. Човек мора да верује, да би почео да воли. Не може да заволи нешто ако у то не верује. Зато, да бисмо заволели Бога, треба да верујемо у Њега. У складу са вером, коју човек има, су и нада и љубав и жртвовање за Бога и за ближњега. Топла вера у Бога рађа топлу љубав према Богу и према подобију Божијем, нашем сабрату, човеку. А од преливене наше љубави - која не може да стане у наше срце, па се прелива - напајају се и јадне животиње. Верујмо много, волимо много. Ако је наша вера млака, и наша љубав ће бити млака. Ако је наша вера топла, биће и наша љубав топла. Наша вера треба да буде усрдна а одатле почиње усрдна борба. И уколико се неко усрдно бори (подвизава), утолико расте вера, расте и љубав. У тој .усрдној борби много помаже да човек размишља о доброчинствима Божијим. Онај до има усрдност, не размишља о томе да ли постоји, или не.постоји рај, него се бори јер верује у Бога и воли Га. Са друге стране, онај ко нема усрдности почиње да размишља: "А зашто да се борим? Питам се да ли уопште постоји рај? Да ли постоји Суд?" А када је неко незахвалан, што год да чиниш за њега биће незахвалан. Усрдан човек и за време искушења славослови Бога, и мало по мало долази до тога да непрестано благодари Богу, а онда долази до преумљења његове душе и он се непрестано радује. А онај други може и да нема искушења, него само 'благослове', па ипак никада није задовољан. После љубави према Богу долази жртвовање. А када постоји жртвовање без размишљања о сопственој користи, онда човек почиње да има Божанске доживљаје. Значи, да се жртвујем ни због чега другог, већ за Бога Који је Творац свеколике Твари и дарује нас толиким благословима. Видиш, идолопоклоници, који су обоготворили природне појаве, па су се клањали сунцу, или рекама, стигли су до тога да се жртвују за ту своју веру. Ако су се, дакле, жртвовали за Створење, колико пре ми треба да се жртвујемо за Створитеља! Људи не верују и зато се не жртвују. Сва равнодушност потиче од тога. Један псује светиње, други верује напола и пати. Да би се неко радовао истински, духовно, треба да верује и да воли.

Старче, да ли разни покрети и протести хришћана доносе неке резултате? У ово доба и само присуство хришћана је сведочење за веру. Неко, вероватно, својом молитвом може много допринети, али ће други искористити његово ћутање и рећи: "Тај и тај се уопште није успротивио што значи да је на нашој страни; слаже се са нама." Ако се бар неколицина не дигне против зла, то јест не разобличи оне који саблажњавају верне, биће још веће зло. Тако би верујући мало живнули, али би, исто тако, бар мало били заустављени сви они који се дижу против Цркве. Црква није њихов чамац па да праве излете са њим. Она јесте чамац али Христов. То су обични клеветници којима је важно да имају добру плату, луксузан аутомобил и да јуре са забаве на забаву... И онда хоће законом да уведу "грађански" брак, да озаконе побачаје... Шта ће учинити Бог, то је друго питање. И са овим богохулним филмовима покушавају да исмеју Христа. То чине да би на крају рекли: "Ето, такав је био Христос, сада ће доћи прави Месија." И онда ће представити свог "Месију". То им је циљ. rnСтарче, зло је у томе што им људи верују и тако се кваре ? Квари се онај ко је склон кварењу. Прихвата такве идеје јер хоће да оправда нешто што се не може оправдати како би повлађивао својој помисли. Свим тим хуљењем на Бога покушавају да оправдају владајући хаос у моралу. Превршили су сваку меру. Неки хришћани су од суда тражили да се филм "Последње искушење" забрани јер вређа верска осећања, а јавни тужилац је рекао: "Није то ништа." Такво светогрђе се још није видело. Побуна против тог филма је за нас било исповедање вере. Али у свим тим догађајима постоји и једно добро: раздваја се кукољ од пшенице, људи се просејавају као брашно кроз сито. Старче, постоје ли теме за које се треба бранити, било као појединац било као група, и друге за које се не треба бранити? На пример, кад су вас оптужили да сте јеретик ви сте се бранили, али друге оптужбе сте оћутали? Не кажем то ја, то кажу Свети Оци. Било која друга оптужба ми помаже у духовном расту, али јерес ме одваја од Христа.