Старче, да ли разни покрети и протести хришћана доносе неке резултате? У ово доба и само присуство хришћана је сведочење за веру. Неко, вероватно, својом молитвом може много допринети, али ће други искористити његово ћутање и рећи: "Тај и тај се уопште није успротивио што значи да је на нашој страни; слаже се са нама." Ако се бар неколицина не дигне против зла, то јест не разобличи оне који саблажњавају верне, биће још веће зло. Тако би верујући мало живнули, али би, исто тако, бар мало били заустављени сви они који се дижу против Цркве. Црква није њихов чамац па да праве излете са њим. Она јесте чамац али Христов. То су обични клеветници којима је важно да имају добру плату, луксузан аутомобил и да јуре са забаве на забаву... И онда хоће законом да уведу "грађански" брак, да озаконе побачаје... Шта ће учинити Бог, то је друго питање. И са овим богохулним филмовима покушавају да исмеју Христа. То чине да би на крају рекли: "Ето, такав је био Христос, сада ће доћи прави Месија." И онда ће представити свог "Месију". То им је циљ. rnСтарче, зло је у томе што им људи верују и тако се кваре ? Квари се онај ко је склон кварењу. Прихвата такве идеје јер хоће да оправда нешто што се не може оправдати како би повлађивао својој помисли. Свим тим хуљењем на Бога покушавају да оправдају владајући хаос у моралу. Превршили су сваку меру. Неки хришћани су од суда тражили да се филм "Последње искушење" забрани јер вређа верска осећања, а јавни тужилац је рекао: "Није то ништа." Такво светогрђе се још није видело. Побуна против тог филма је за нас било исповедање вере. Али у свим тим догађајима постоји и једно добро: раздваја се кукољ од пшенице, људи се просејавају као брашно кроз сито. Старче, постоје ли теме за које се треба бранити, било као појединац било као група, и друге за које се не треба бранити? На пример, кад су вас оптужили да сте јеретик ви сте се бранили, али друге оптужбе сте оћутали? Не кажем то ја, то кажу Свети Оци. Било која друга оптужба ми помаже у духовном расту, али јерес ме одваја од Христа.

Некад су у мојем завичају, у Фараси, говорили: "Ако имаш неки посао немој га остављати за сутра. Ако имаш добро јело остави га за сутра, могао би, можда, доћи неки гост." Данас размишљају овако: "Оставимо посао, можда ће сутра неко доћи да нам помогне. А јело .које имамо - поједимо га вечерас!" Већина људи данас се окреће око себе самих. Само на себе мисле. Претпоставимо да пада киша. Да буде провала, облака. Да видите, већина вас ће се узнемирити и почети да брине нпр. о простртом вешу којег треба склонити, То, свакако, није зло, али нико неће ићи даље. Веш иако покисне, опет ће се осушити. Али, мисли ли неко на људе који су тог тренутка напољу, у невољи? Сажалите ли се на њих и да ли се помолите за.њих? Или, кад севају муње, питање је да ли се пет-шест душа сети земљорадника на њиви, или оних који имају стаклене баште? Човек не мисли на другог човека, не излази из себе него се окреће само око себе. Али кад се окреће око самог себе онда себе има за једини центар, а не Христа. Налази се ван осовине која је Христос. Да би неко мислио на другога треба претходно да његов ум буде у Христу. Тек тада ће он мислити на ближњег, а потом и на животиње и на сву природу. Тек са Христом постаје отворен за поруке које Бог шаље, и само тада може помоћи другом. Ако његов ум није у Христу и његово срце није у подвигу, онда он неће волети Христа, а још мање ће волети ближњег, животиње и биљке. Овако како смо настројени нећемо успоставити однос са природом и околином. Ако нека птица испадне из гнезда онда ћете је нахранити, а ако не испадне нећете је се сетити. Ја гледам птице: кажем "треба сиротице да их нахраним"; и бацим им мало мрвица, а оставим им и воде. Видим болесне гране на дрвету и одмах их сечем да не би заразиле цело дрво. Или негде лупају врата, или прозор, мој ум је одмах тамо. Заборавићу на себе, чак и ако ми је нешто потребно, и гледаћу да се не разбију та врата, тај прозор, да не беде какве штете. Успут мислим и на себе - мислим на своје спасење. Јер ако неко саосећа са створењима и мисли на њих утолико ће више мислити на њиховог Творца! Ако човек тако не поступа, како ће се усагласити са Богом? А затим, кад излазите напоље Погледајте мало око себе. Може неко из непажње или из злобе - молим се да нико не почини никакво зло - да баци нешто запаљиво и изазове пожар; зато увек бар баците поглед. И та пажња припада духовном животу јер такав поглед (брига) јесте дело љубави. Ја погледам горе-доле кад излазим из келије, погледам на кров да видим осећа ли се мирис паљевине. Друга је Ствар ако имаш толико вере да молитвом угасиш пожар. У супротном, мораш својим деловањем да угасиш пожар. Или, када чујем пуцање, обратим пажњу да видим шта је: пуца ли неко? Или су можда војне вежбе? Да није експлозија? Мој ум зачас лети онамо, измолим једну бројаницу. Онај ко из љубави према другом запостави себе, такав ће пребивати у љубави Божијој и љубави свих људи. Али данашње поколење је поколење равнодушности. Већина су само за параду! Немој случајно да им кажеш, ако се нешто догоди, да притекну у помоћ. А ни параде више не желе! Некада су људи ишли на параде, слушали корачнице и маршеве и због тога били узбуђени. Сада не доживљавају ништа. Постоји нека равнодушност код нас Грка. Наравно, и други народи су у сличној ситуацији јер немају идеале. Видиш, Грци имају много недостатака, али имају и један дар од Бога, усрдност и јунаштво.

Тамо, где се окупљају добри људи, усељава се мир, братољубље и осећајност, а тамо где је раздор, и разврат, настају убиства и ратови. Ако волиш Бога - потврди то својим делима; ако волиш људе - потврди то својом целомудреношћу. Волети Бога и људе, значи служити онима које волиш. Ако не служиш, значи не волиш. Другог пута нема. Онај, који се смирује пред другим, дан за даном прераста своје мало "ја" и сусреће се са Христом; непослушни штити своје "ја" уз помоћ демона самоугађања и самољубља. Људи, који воле једни друге - не сматрају већ знају да се таква Љубав веома ретко среће.  

По светосавској философији живота и света: и човек и друштво, и народ, и држава имају се прилагођавати Цркви као вечном идеалу, али се Црква нипошто не сме прилагођавати њима, и још мање – робовати њима. Народ има праве вредности само у толико уколико живи еванђелским врлинама и оваплоћује у својој историји богочовечанске вредности. Што важи за народ, важи и за државу. Циљ народа као целине, исти је што и циљ појединца: оваплотити у себи еванђелску правду, љубав, светост; постати ''свети народ'', ''Божји народ'' који својом историјом објављује божанске вредности и врлине. Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу; и на томе неуморно радили најпре они сами, па за њима и са њима и сав српски народ. Свима закон беху еванђелске врлине, свима: и управљачима народним и народу, - пише монах Теодосије у Животу Светога Саве. У томе, у томе је бесмртна слкава и непролазна величина Светих Немањића. Без еванђелских врлина, шта је народ? - Поворка ходећих лешева. А држава? – Институција за разарање народне душе и њених вечних вредности... Савест српског народа су светитељи, на челу са Светим Савом. А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свима вековима једну молбу, један савет, један завет: нека вам свима, и убогима и богатима, и младима и старима, и писменима и неписменима, и свештеницима и учитељима, и војницима и радницима, и министрима и владикама, закон буду – еванђелске врлине! Буде ли тако, српски ће народ савладати све смрти у свима световима, и ништа му неће моћи наудити, ништа, ништа, ништа!

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост... Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица.

Благодат Божија увек помаже борцу, али то не значи да је борац увек у положају победника; понекад, звери не додирују праведнике, али никако није тачно да их никада не додирују. Оно што је битно није победа, или положај победника, већ пре труд тежње према Богу и оданост и посвећење Њему. Велики је Апостол Павле, али је он молио Господа много пута („три пута“ значе не једном, већ пуно пута) да се гласник Сатанин помери од њега, јер му је „пакостио“, чинећи неке врсте напада који су били тешки и противни његовом духу. Али Господ га оставља у таквој позицији: „Доста ти је Моја благодат“ (2 Кор. 12:7-9) – довољна је помоћ благодати и дарова који су му обезбеђени. Господ жели од Апостола тежњу, која очишћује његову душу. Оно што је битно је стање душе, тежња према Богу, а не став пробедника. „Сила се у слабости показује сасвим“ (2 Кор. 12:9). Иако се човек може наћи у немоћи, то уопште не значи да је он напуштен од Господа.  Господ Исус Христос, према погледу света, био је у невољи, али када Га је грешни свет сматрао потпуно уништеним, у стварности Он је био победник над смрћу и паклом. Господ нам није обећао положаје победника, као награду за праведност, већ нам је рекао: „У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Помоћ Божија је делотворна, када човек моли помоћ од Бога, познајући немоћ и грешност своје природе. Из тог разлога су смиреност и тежња према Богу основне врлине Хришћанина.

А млађи рече свом оцу, -Оче! Дај ми део имања што припада мени.- (Лука 15:12). Прича о блудном сину је најпоучнија лекција за младе. У блудном сину, видимо истински карактер безбрижне омладине: лакомислени, непромишљени, жељни независности, укратко, све што одликује већи део нечије омладине. Млађи син расте у кући родитеља и достиже адолесценцију, замишљајући да је његов живот у кући исувише ограничен. Мисли да је живот под правилима његовог оца и мајке био непријатан.  Жели да опонаша своје другове, који су себе предали бучним задовољствима света. Он је одлучио, „Ја сам наследник богатог имања. Зар не би било боље ако бих примио сада своје наследство? Могао бих другачије располагати својим имањем, него што мој отац то ради.“ Према томе, лакомислена омладина је већ под утицајем бљеска светских задовољстава и одлучује да одбаци јарам послушања и да се одвоји од родитељског дома. Данас су многи покренути сличним импулсима и ако не напусте родитељске домове, зар се они не одвајају од дома њиховог Небесног Оца, зар се не одвајају од послушања Светој Цркви? Христов јарам и Његове заповести изгледају тешко незрелим умовима. Они замишљају да није потпуно неопходно, следити оно што Бог и Црква Његова заповедају. Изгледа им, да они могу служити и Богу и свету у исто време.  Они говоре, „Ми смо већ довољно јаки да издржимо разарајућа искушења и привлачности. Можемо сами да се држимо истине и исправних учења. Дозволите нам да унапредимо наше умове многим врстама знања. Пустите нас да ојачамо нашу вољу усред искушења и замки. Кроз искуство наш разум ће бити убеђен у прљавштину греха!“  Такве жеље нису ништа боље од неразумно постављеног захтева млађег сина своме оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ Данас имамо лакомислену омладину која престаје да пази на заповести и савете Свете Цркве. Престају да проучавају Реч Божију и учења Светих Отаца и окрећу своју пажњу „мудрости“ лажних учитеља, на тај начин уништавајући боље делове својих живота.  Они одлазе у цркве све ређе или присуствују са мање пажње, растројени. Нема времена да се буде побожан и да се живи врлински, пошто су презаузети одласцима у биоскопе, одлажењу на журке, итд. Укратко, предају себе свету све више и више, сваки дан, док коначно не оду у далеку земљу. Шта је последица таквог одвајања од Свете Цркве? Иста као резултат одвајања блудног сина из очеве куће. Лакомислена омладина расипа своје сјајне енергије и таленте своје душе и тела врло брзо, уништавајући за овај живот и вечност, све добро што су урадили. У међувремену појављује се опака болест у земљи – празнина и незадовољство – неизоставна последица дивљих задовољстава. Појављује се жеђ за задовољством, која је још више појачана задовољавањем ниских страсти, које коначно постају неутољиве.  Често се дешава да несрећни љубитељ света, прибегава потери за оним што је ниско и срамно, са циљем да задовољи своје страсти, али још увек не долази себи, супротно блудном сину; он се не враћа путу спасења, већ употпуњује своју пропаст, и привремену и вечну! 

Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести. И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро. Протојереј Љубивоје Стојановић

Погрешно мисле неки, да Бог праведнике само на небу, у будућем вечном животу награђује. Јер Бог који је Господар и земаљских и небеских блага награђује побожне и честите људе и једним и другим благом па зато и каже: Имена мога ради добиће сто пута више и вечни живот наследиће. А да је и ово тумачење истинито сведочи Јеванђелист Марко кад каже: а примиће и сад у ово време сто пута више а на ономе свету живот вечни. Свети владика Николај

Овде смо странци, придошлице, гости. А странци немају мира у туђој земљи, на туђим пословима. Они, крећући се корак за кораком, иду напред и напред, како би што пре дошли до рођене домовине, то јест до дома Божијег, Царства Небеског. А ако се овде, у долини земаљских мука, у свету задовољстава успори, онда ће вече (то јест залазак дана) неприметно наступити и смрт ће затећи душу неспремном, без добрих дела, и неће бити времена да се учине иста. Севастијан Карагандински