Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро. Божанствени Златоуст каже: "Друга страст која живи у људима и, прирастајући нашим душама, више разједа наше срце него рђа гвожђе јесте оговарање, у којем је много зла, а једна корист - да је зло само по онога ко се њиме бави, јер оговарач томе кога оговара мало шкоди, а себе изједа тугом и јадиковањем због благовања ближњега и, мада радост суседову није умањио, себе је оговарањем сатро."  Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара. Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку. Оговарач има лукаво око које оговара добро. Оговарач као ненавидник свога спасења само наједно сабира пажњу на поругу онога кога оговара Ако ко оговарача назове демоном и зверју, неће сагрешити. Оговарачи су гори и од звери, јер оне нас нападају или зато што им је потребна храна или Јер смо их сами раздражили, а ови неретко и када им је добро учињено СВОЈИМ добротворима дају удео неправедних. Оговарач има само једну жељу, па макар и скончао у мукама и одлучен био. Око оговарача гаси се од туге, живи непрестано умирући, све сматра непријатељима, па и оне који нису ништа скривили.

Затварање у себе је супротно љубави. Љубав је одрицање од себе, од свог Ја. То је најтеже од свега. Човек је по природи егоистично биће, то је наша пала природа, то је најтеже надрасти. Човек је у сталној борби. Свети Оци кажу: "Ако не постанеш бољи, постаћеш гори". Благодат и труд су два стуба за човека. Љубав нас изводи из оквира простора и времена. По мери љубави према ближњем се потврђује наша љубав. Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту, ко има и лоше особине, ко је несавршен. Волећи човека, ми волимо и његове особине, не обрнуто. Не можемо рећи да некога волимо због његових особина, зато што је нешто урадио. Можемо само да га волимо као људско и Божије биће, а онда да због тога волимо и његове особине. Преко тог несавршеног бића ми можемо онда волети цело човечанство. Не волети апстрактну слику човечанства, већ конкретног човека, уз сва искушења, а то онда можемо само пренети и на шири план. Владета Јеротић

... Ева када је преступила заповест и када је прекршила, јер се није саветовала са праоцем Адамом. Када је змија предложила да прекрши, требала је да размисли, да се договори са мужем. Међутим она није сматрала то за потребно; заповест није послушала… Зато што је прекршила, Господ је дао власт мужу над женом. Јер кад Господ каже праматери Еви: зато што си послушала змију, зато ће од сада твоја воља бити под влашћу твога мужа. Дакле дошла је под власт мужевљеву. Да не буду разномишљеници, него да буде једномишље у браку. Јер то је сада нека подчињеност, али да буду једномишљени, једнаки. Е сад наше мајке крше ту заповест, јер својим поступком стварају пакао, тако и мужу и деци својој. И зато нема у породичном кругу јединства, бива пакао, нема слоге, нема једномишљења, нема ништа, због тога. Зато што је прекршај учињен. Муж каже једно, а она оде на друго. Ако јој примедбујеш она каже: а шта ћу, он је покварењак, пијаница и картарош. Ако би ти послушала заповест Господњу, што је Господ казао: да ће твоја воља бити под влашћу твога мужа i кад би за тебе реч твога мужа била светиња, слушала би, па ма какав да је. Господ је учинио да он буде тако, баш због твоје непослушности. Послушај заповест Господњу и Господ ће да окрене, и муж ће бити светог живота, и биће бољи од тебе. Али ето видите, наше мајке, нема ко да објасни им, по целој земаљској кугли тако, нема мира ни покоја у кући. Двоје њих само и нема мира, и ратују, муж и жена. Немају ни деце, да су деца па хајде ту, али њих двоје па не могу да се сложе. Једно у клин, друго у плочу и никако не иде. Старац Тадеј

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Старац Порфирије Кавсокаливит

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако, у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи. Свети Филарет Московски

Смрт је неумољива! Ни један богаташ богатством, ни среброљубиви новцем, нити јунак снагом, ни цар, ни војник не могу се искупити од смрти, и нико од њих не може понети са собом ништа што је зарадио. Наг се човек родио, наг и одлази. Само вера, добра дела, милостиња иду са њим у будући живот и нико неће помоћи: ни другови, нити ближњи. Севастијан Карагандински

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу. Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема. Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје. Свети Теофан Затворник

У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо - речи или књиге - без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим примером, љубављу и благошћу. Старац Порфирије Кавсокаливит

Разговор између Бога и Адама и Еве преноси нам драгоцен савет и учење о томе да Бог не напушта човека када овај прекрши Његове заповести. Он га неће одмах осудити, него ће му приступити. Али, како ће му приступити? Човек не чује Божије кораке, као што их је чуо Адам! Ја га, међутим, врло јасно чујем како ме прекорева: “Овде си рђаво поступио. Тамо ниси добро учинио. Зашто то радиш?” Бог се оглашава посредством наше савести: “Покај се, ти си људско биће!” Човек је непостојан. Лако пада, променљив је, несталан, склон је паду. Бог то зна јер нас је Он створио. Он је начинио човека. Међутим, Он нам је дао и благодат да се покајемо, дао нам је снагу да се подигнемо. Зашто то не учиниш? Кад те прекорева посредством твоје савести или те посредством Писма позива да се покајеш а ти то не учиниш, тада започиње осуда и кажњавање. старац Јефрем Аризонски

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији. Свети Макарије Оптински