Нека буде воља Божија! Нека се и над вама изврши Његова блага воља. Верујте и дубоко у срцу држите да се ништа не догађа без Бога, чак ни најмања ситница. Све је код Њега прорачунато. Наша је дужност да све окрећемо на спасење душе и да из свега за себе извлачимо душевну корист. У томе је сва наша мудрост. А да устроји самога себе - још никоме није успело! Све је као паучина. Плете и плете убоги човек а ветар дуне и све разнесе. Када пак Господ изатка, онда је то постојано. Танко, али чврсто као уже. Блажена је душа која почива на рукама Божијим! Она се под кровом Господњим умирује као дете на мајчиним рукама. Тешко је ово разумети, а још теже осетити. Нека Вам Господ помогне! Онај што са болом припада ка Богу не бива заборављен.  

Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа. 

Свет се налази у стању дремежа, греховног сна, спава. Бог га буди ратовима, поморима, пожарима, бурама рушилачким, земљотресима, поплавама, неродним годинама... Авај! Не чује он глас Божји! Људи почивају на одру лењости и заслепљености, а о спасењу су и заборавили да размишљају. Немају кад: треба се жалити, спавати, судити друге, а других има доста, па се нема времена за размишљање о својој души и вечности!  

Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње, онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле, морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је држава да брани друштво од тих злочинаца којих је увек било и има''.

Бог нас је створио самовласне. Свако размишља о ономе о чему хоће: могу да размишљамо будалаштинама, а могу и о блаженству светих; то је као када на столу имаш пет јела, па кажеш: ''Ово ћу узети, а ово нећу!'' Могу да почнем и да прекинем та размишљања кад год хоћу, то је умна сила коју нам је Бог усадио. Али, отуда и одговорност.

Снагу је дао Бог јакоме, да помаже нејакоме и брани немоћнога, богатство богатоме, да сиромах подржава и чини дела милосрђа, мудрост мудроме, да неуке учи и неразумне упућује. Ко ове дарове Божје на зло употребљава, брзо ће их изгубити. Да ли ће ко тражити доказе и примере за ово? Ја бих вам знао набројати пуно снажних мишица, које су гњечиле и притискивале слабе и нејаке, па су се осушиле и оболеле. Знам вам набројати масу богаташа, који не само нису помагали сиромахе, него су и испред гладна човека отимали с муком стечену му кору хлеба, из тора најхуђег сиромаха одгонили последњу овчицу, из купљене куће изгонили напоље усред зиме сироту бедницу са много ситне деце а просјаке и худнике одгонили са свога прага, па су неки од тих богаташа дочекали да се под старост потуцају по туђим праговима просећи милостињу, а неке је опет стигла казна Божја тек на синовима или унуцима, који су због грехова својих безумних родитеља морали патити и презирање целога света трпети.

Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико од вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак сметати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу.

Обратимо свој поглед ка небу – тамо, где се вазнео Христос. Света Црква нас свагда призива, а посебно нас на овај дан подсећа да су тамо, где је отишао Господ, вечне обитељи праведних. Тамо је радост непрестаног созерцавања лица Божијег! Тамо је вечни живот! Господ се на дан Вазнесења растао од Својих ученика за дуг период – до Свог Другог доласка. Господ је, међутим, вазневши се на небо, оставио Својој Цркви драгоцено духовно наслеђе – Свој благослов. Док се вазносио, Господ је благосиљао ученике и није престајао да их благосиља све док Га није сакрио облак. Тај свеутврђујући и свеосвештавајући Божији благослов остао је заувек урезан у памћење ученика. Њега су свети апостоли и проповедници хришћанства проносили по читавом свету. То осећамо и ми. Требало би, драги моји, да знамо и да запамтимо, да је тај благослов свагда жив и делотворан, да је свагда испуњен благодатном силом, да свагда са собом носи дар Божији, да наше душе и срца свагда вазноси ка Богу. У том благослову је наша радост и извор наше снаге. Амин. архимандрит Јован Крестјанкин

Накада је на Светој Гори живео један монах који се подвизивао у Кареји. Свакодневно се опијао и постао је узрок саблажњавања ходочасника. Једног дана је умро и неки верници су осећајући олакшање отишли код старца Пајсија да му пренесу са посебном радошћу да је коначно решен овај велики проблем. Отац Пајсије им је одговорио да зна за смрт монаха, јер је видео цео легион анђела који су дошли да му преузму душу. Ходочасници су се чудили и негодовали, а неки од њих су покушавали да објасне старцу Пајсију о коме је реч, мислећи да их старац није разумео. Старац Пајсије им је испричао: “Овај монах је рођен у Малој Азији, непосредно пре погрома становништва, када су Турци отимали сву мушку децу. Да би га сачували, родитељи су га носили са собом на жетву, а да не би плакао сипали би му мало ракије у млеко после чега би спавао. Зато је растући постао алкохоличар. После савета многих лекара да не треба да се жени и ствара породицу, дошао је на Свету Гору и постао монах. Тамо је нашао једног старца и рекао му да је алкохоличар. Старац му је саветовао да чини метаније и молитве, и да преклиње Богородицу да му помогне да смањи пиће за једну чашицу. После годину дана је успео уз подвизивање и покајање да смањи пиће са 20 чашица колико је пио дневно, на 19 чашица. Наставио је подвиг и током више година је постигао да пије 2-3 чашице дневно, од којих би се ипак опет опијао.” Годинама су га сви сматрали монахом алкохоличаром који саблажњава ходочаснике, али је Бог у њему видео борца подвижника, истрајног у борби да смањи своју страст.  

Свет се налази у стању дремежа, греховног сна, спава. Бог га буди ратовима, поморима, пожарима, бурама рушилачким, земљотресима, поплавама, неродним годинама… Авај! Не чује он глас Божји! Људи почивају на одру лењости и заслепљености, а о спасењу су и заборавили да размишљају. Немају кад: треба се жалити, спавати, судити друге, а других има доста, па се нема времена за размишљање о својој души и вечности! У току свог земаљског живота људи све траже осим Христа Животодавца, отуд су и препуштени разним страстима: неверју, маловерју, себичности, зависти, мржњи, частољубивости, задовољствима у јелу и пићу и другим страстима. Тек пред крај свог живота траже Христа у Причешћу, и то због вапијуће нужде, и то због обичаја који други прихватају. Старац Сава (Псковски)