Када се људи припитоме, припитоме се и дивље животиње, које онда признају човека за свог господара. У Рају, пре Адамовог и Евиног пада у грех, дивље звери су их са побожношћу лизале, а после њиховог пада почеле су да насрћу на њих да би их растргле. Када се човек врати у стање у коме се налазио пре пада у грех, животиње га поново признају за господара. Али данас можеш да видиш људе који су гори од дивљих звери, гори и од самих змија. Злоупотребљавају незаштићену децу, узимају им новац, а када се нађу у незгодној ситуацији сваљују на њих своју кривицу, зову полицију, затварају их и у психијатријске болнице. Зато и ја читам 147. Псалам, који је читао свети Арсеније Кападокијски, да би се укротиле дивље звери и да не наносе људима зло - али и за укроћење људи, да не чине зло другим људима и животињама. Старац Пајсије Светогорац

Реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће. Много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојим далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца. Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима? Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1). Свети Димитрије Ростовски

Смирене и кротке душе су омиљене Богу. Не љуте се кад их вређаш, оне су пуне доброте, пуне мира. Зато треба да се потрудимо и сами својим животом, на делу да покажемо пример ближњима, да се и они угледају на нас, да буду благи, мирни, добри, кротки, смирени. Духови под небом раде свој посао, они гледају да сваку душу преокрену према злу, то је њима циљ а људи су ти који треба да размисле каквим се животом баве овде на земљи, јер са карактерном особином прелазимо из овог земаљског живота у вечни. Карактерна особина треба да нам буде карактерна особина анђела и светих. Могуће је уз Божју помоћ да се преобразимо и да будемо добро.   

Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача ? Знаш ли да постоје борци за кушача ?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде”. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан. Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром “слову закона”, а “слово закона убија”. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи “ја” него “помисао ми каже” или “Оци кажу”, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи. Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац

Ево правила, заснованог на речи Божијој, за очување телесног здравља и достизања дуговечности: Да би се очувало телесно здравље и живело дуговечно, потребно је држати се следећег правила, толико истинитог колико су истините речи Божије: 1) Свим снагама треба избегавати гнев, нарочито велики, јер гнев разлива жуч по телу и, изазивајући бол у глави, шкоди здрављу и неприметно скраћује живот човека. Жустрина и јарост, по сведочанству речи Божије, скраћују дане. Стога ко се уздржава од гнева, тај не нарушава своје здравље и не одузима дане своме животу. 2) Здрав сан, вели се у речи Божијој, и умерен стомак продужавају животни век. Када је сан добар, тада је и здравље поуздано. Стога, умереност у коришћењу хране и пића може да очува и продужи живот човеку. Напротив, презасићеност храном и пићем ствара шкодљиве сокове, смета варењу хране, изазива болести које могу да скрате живот. Колера и трбобоља, уверава реч Божија, прате човека незаситог. Зато они који се пресићују или не знају мере у храни и пићу ретко дуго живе. " Јер од пресићености - уверава Писмо - многи умреше". Дакле, ко хоће да продужи свој живот, тај је дужан да љуби уздржање у храни и пићу. 3) Корисно је уздржавати се од претераног узимања хране, а још је корисније уздржавати се прекомерне употребе вина, јер оно смањује крепост, погодује појави епилептичних напада, једном речју, скраћује дане живота ономе ко не одолева вину (бива савладан вином). Речено је у Светом Писму: "Умножава пијанство помамност безумног на спотицање, умањује снагу и рањава је. Јер претеривање у вину многе погуби." Стога, ко се уздржава од вина, које скраћује живот тихом ватром, тај може да сачува угодно своје здравље и да продужи дане свога живота. 4) Ради достизања дубоке старости свакако треба избегавати недопустиве везе једног пола са другим, јер они који се предају овом пороку и сличним нечистотама противним седмој заповести, подлежу, поред опште раслабљености тела, разним болестима које скраћују живот. "Прељубочинац, из скудоумља, уверава Свето Писмо, - погибељ души својој спрема, а болести и развратност ће претрпети." 5) Неће нарушити јачину својих снага и неће осушити кости своје онај ко се стара, уздајући се на Бога, да нема у срцу жалости, јер жалост разједа срце и потпуно разара снагу човека. "Жалост доноси смрт" - тврди реч Божија. 6) Сам Господ обећава дуговечност свој деци која поштују и прослављају родитеље своје, нарочито духовне оце, која испуњавају све њихове свете жеље са детињом љубављу. Ево Његове речи: "Поштуј оца твога и матер твоју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи". Завршавам ово правило овим речима: имај страха Господњег, моли се Божијој Мајци, и Она ће ти помоћи да овладаш овим врлинама. Старац Сава псково-печески

Браћо моја, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: ,,Кад будемо видели Христа на небу као Бога, онда ћемо веровати“. Доцкан ће та вера бити, и узалудно то виђење. Ми треба, вером нашом, да видимо Христа као Бога у ономе пониженом, и попљуваном, и изубијаном, и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у оном ћутљивом осуђенику кога су Јевреји сматрали за ствар јефтину и непотребну и с којом су правили маскараде. То је вера која се цени на небесима. То је вера која се награђује васкрсењем и бесмрћем. То је вера која је однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветијих душа, најмоћнијих карактера, најиздржљивијих и најсветлијих умова. Владика Николај

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазрцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: “Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао” (2. Кор. 7,10). Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан. свети Јован Лествичник

Имајмо пред очима духовним ту бесконачну љубав Божију, Сина Божијега, који је ради нас грешника сишао у овај свет, родио се као човек, претрпео сва гоњења, страдања и напослетку крст и смрт, ради нас и нашег спасења, из љубави према нама. Љубављу према Њему и одговоримо, иако нисмо богати цареви који су му донели злато, ливан и смирну, принесимо му чиста срца и чисте душе, да би кад изађемо пред Њега, Он нас признао и познао као своје, и да би се, то увек понављам и себи и вама и свима који имају уши да чују, да би се преци наши узрадовали кад изађемо пред њих, познали нас и они као своје потомке и признали нас за своје најрођеније. Патријарх Павле

Моћи ћеш да се спасиш само онда, када стално будеш мислио на љубав. Али како? Овако: рећи ћеш људима, са којима си у расправи, да је дружење са њима прелепо, да је путовати са њима право задовољство, да су то добри људи и да ти је драго, што су поред тебе! Тада, чиме год да се бавиш, било да седиш за воланом или си код куће, увек ћеш чути глас љубави упућен свим тим људима. Ово увек имај на уму, настави да се мењаш, да се не би изгубио у овом свету" Архимандрит Андреј (Конанос)