Дух Свети нас је ородио са Господом и знај, уколико осећаш у себи мир Божији и љубав према свима, твоја је душа слична Богу. Зато, братијо, свим силама чувајте мир Божији који вам је дат (као дар). А када вас неко увреди, ви га, макар приморавали себе, волите и Господ ће видети ваш труд и помоћи ће вам благодаћу Својом. Старац Силуан Атонски

Истинска и мудра нада огледа се у томе да човек нимало не брине за себе, и то из љубави према Богу и ради дела добродетељи (врлине), знајући да о њему брине Бог. Ако, пак, човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, не видећи у сопственим снагама средство кадро да их одврати, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна. Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано. Док ту наду не стекне, срце наше неће моћи да има мира ни покоја. Тек та нада умириће га и у њега улити радост. О њој су управо поклоњења достојна и пресвета Уста рекла: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити!" То значи да ће уморни и натоварени наду своју положити на Господа и да ће тако наћи олакшање у труду и страху своме. Свети Сарафим Саровски

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима. Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1. Кор. 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи је онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега и Он је никада неће оставити.

Ти који држиш до побожности сигурно ћеш чути, можда и често, од својих домаћих највише, да си тежак, неподношљив човек. Видећеш велико нерасположење према теби, непријатељство због твоје побожности, иако твоји непријатељи неће рећи да управо због твоје побожности ратују против тебе. Немој се због тога смућивати и падати у очајање, јер ђаво може заиста да увелича до огромних размера неке твоје слабости којих се ниси још ослободио као човек, али сети се Спаситељевих речи: "И непријатељи човјеку постаће домаћи његови" (Матеј. 10,36), и мане своје исправљај, а побожности се држи чврсто. Гледај на себе беспристрасно. Заиста, да ниси тежак по карактеру, нарочито за своје домаће? Можда си мрачан, груб, затворен, неразговорљив? Рашири своје срце за отвореност према људима и љубазност, али не и за повлађивање. Буди кротак, нераздражљив. Буди стрпљив. Само мирна и кротка разобличења уразумљују људе. Сурова више љуте, него што доносе корист.

Тело није непријатељ душе, нити је оно њена “мрачна такница”. Напротив, оно је, заједно са душом, позвано да се освећује и да слави Бога. Лепо је речено: “душа без тела – то је авет, а тело без душе – лешина”. Даклем цео човек мора да буде укључен у подвиг угађања Богу; циљ му је да исправи и да се кроз повратак оригиналном себи, бар мало приближи Богу. Међутим, да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву, он мора да нађе склад између душе и тела, мора да оствари симфонију у којој ће и душа и тело сазвучно да славе Бога.

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима. Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1. Кор. 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи је онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега и Он је никада неће оставити.  

Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро. Божанствени Златоуст каже: "Друга страст која живи у људима и, прирастајући нашим душама, више разједа наше срце него рђа гвожђе јесте оговарање, у којем је много зла, а једна корист - да је зло само по онога ко се њиме бави, јер оговарач томе кога оговара мало шкоди, а себе изједа тугом и јадиковањем због благовања ближњега и, мада радост суседову није умањио, себе је оговарањем сатро."  Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара. Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку. Оговарач има лукаво око које оговара добро. Оговарач као ненавидник свога спасења само наједно сабира пажњу на поругу онога кога оговара Ако ко оговарача назове демоном и зверју, неће сагрешити. Оговарачи су гори и од звери, јер оне нас нападају или зато што им је потребна храна или Јер смо их сами раздражили, а ови неретко и када им је добро учињено СВОЈИМ добротворима дају удео неправедних. Оговарач има само једну жељу, па макар и скончао у мукама и одлучен био. Око оговарача гаси се од туге, живи непрестано умирући, све сматра непријатељима, па и оне који нису ништа скривили.

Затварање у себе је супротно љубави. Љубав је одрицање од себе, од свог Ја. То је најтеже од свега. Човек је по природи егоистично биће, то је наша пала природа, то је најтеже надрасти. Човек је у сталној борби. Свети Оци кажу: "Ако не постанеш бољи, постаћеш гори". Благодат и труд су два стуба за човека. Љубав нас изводи из оквира простора и времена. По мери љубави према ближњем се потврђује наша љубав. Лако је волети човечанство, али треба волети оног ко је стално ту, ко има и лоше особине, ко је несавршен. Волећи човека, ми волимо и његове особине, не обрнуто. Не можемо рећи да некога волимо због његових особина, зато што је нешто урадио. Можемо само да га волимо као људско и Божије биће, а онда да због тога волимо и његове особине. Преко тог несавршеног бића ми можемо онда волети цело човечанство. Не волети апстрактну слику човечанства, већ конкретног човека, уз сва искушења, а то онда можемо само пренети и на шири план. Владета Јеротић

... Ева када је преступила заповест и када је прекршила, јер се није саветовала са праоцем Адамом. Када је змија предложила да прекрши, требала је да размисли, да се договори са мужем. Међутим она није сматрала то за потребно; заповест није послушала… Зато што је прекршила, Господ је дао власт мужу над женом. Јер кад Господ каже праматери Еви: зато што си послушала змију, зато ће од сада твоја воља бити под влашћу твога мужа. Дакле дошла је под власт мужевљеву. Да не буду разномишљеници, него да буде једномишље у браку. Јер то је сада нека подчињеност, али да буду једномишљени, једнаки. Е сад наше мајке крше ту заповест, јер својим поступком стварају пакао, тако и мужу и деци својој. И зато нема у породичном кругу јединства, бива пакао, нема слоге, нема једномишљења, нема ништа, због тога. Зато што је прекршај учињен. Муж каже једно, а она оде на друго. Ако јој примедбујеш она каже: а шта ћу, он је покварењак, пијаница и картарош. Ако би ти послушала заповест Господњу, што је Господ казао: да ће твоја воља бити под влашћу твога мужа i кад би за тебе реч твога мужа била светиња, слушала би, па ма какав да је. Господ је учинио да он буде тако, баш због твоје непослушности. Послушај заповест Господњу и Господ ће да окрене, и муж ће бити светог живота, и биће бољи од тебе. Али ето видите, наше мајке, нема ко да објасни им, по целој земаљској кугли тако, нема мира ни покоја у кући. Двоје њих само и нема мира, и ратују, муж и жена. Немају ни деце, да су деца па хајде ту, али њих двоје па не могу да се сложе. Једно у клин, друго у плочу и никако не иде. Старац Тадеј

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Старац Порфирије Кавсокаливит