Када се срце разблажи, тада је лако управљати њиме; тада оно бива спремно на све и постаје савитљивим као свила; тада, што год му будеш рекао - све ће учинити. Реци му: "плачи" - заплакаће; реци: "исповеди грехе" - исповедиће; реци му: "престани грешити!" - оно ће одговорити: "престаћу, престаћу". Тада остаје да се учини још једно над њим: довести га до огледала речи Божије или Божанских заповести и принудити га да се огледне у њему. Оно ће се одмах одразити у овом огледалу са свим својим мрљама, ожиљцима и ранама, то јест са свим гресима, великим и малим; ту ће оно угледати и гордост, и охолост, и блуд, и частољубље, и парадерство, и сластољубље, и увреде, и гнев, и завист, - речју, све чиме је оно грешно пред Богом. Св. Теофана Затворник

Сви који имају наду у Бога, иду ка Њему и просвећују се сијањем вечне светлости. Ако човек уопште нема никакве бриге о себи ради љубави према Богу и ради дела врлине, знајући да се Бог брине о њему, онда има истинску и мудру наду. А ако се човек сам брине о својим потребама и Богу се обраћа молитвом и почиње да се нада у Његову помоћ само онда кад га притисну неизбежне невоље, те када види да нема сопствене силе ни средства да их одбије, онда је његова нада узалудна и лажна. Истинска нада тражи једино Царство Божије, будући уверена да ће јој све земаљско, што је потребно за временски живот, бити дано. Срце не може имати мира све док не стекне ту наду. Она га умирује и у њега улива радост. О тој нади су најсветија и најдостојнија уста рекла: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити» (Мт.11,28), тј. онај који се у мене нада, утешиће се од труда и страха. У Јеванђељу од Луке речено је Симеону: «И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњег» (Лк.2,26).Он није покопао своју наду, него је чекао жељеног Спаситеља света. Примивши Га радосно на руке своје, он је рекао: «Сада ме отпушташ, Владико, да одем у жељено Царство Твоје, јер сам добио своју наду – Христа Господњег». Свети Серафим Саровски

По слабости својој ми грешимо, по милости Својој Господ опрашта, али кајање зависи од нас. Истина, слаби смо људи па се враћамо на старе грехе, али ту је покајање, ту је свемоћни еванђелски васкрситељ, који те може васкрснути свакога дана и сваке ноћи. У томе се и састоји покајање: скршити своју гордост, бацити себе на колена, самлети себе у ступи самоосуде, самопрезира, самомучења. Покајање и јесте мржња на грехе, борба са гресима до њиховог потпуног уништења благодатном помоћу човекољубивог Спаситеља. Јустин Ћелијски

Велики точак спорије се окреће но стиже мали точак који се брже окреће. Што већи точак то спорије окретање и мање ларме; што мањи точак то брже окретање и више ларме. Ово важи како за ствари тако и за људе. Највећи точак у души човечијој јесте Бог. Његов се обим не види, нити се Његов ход чује од множине и ларме малих точкова. Но, кад се сви мали точкови у души утишају, душа се тек онда види у неизмерном божанском точку, којим је обухваћено небо и земља. И при тој изненадној и реткој визији душа осећа неисказану радост. Владика Николај

Сиромашан је духом човек који свим бићем осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње убог, да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који је једини богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да ни једна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако се не хране Богом, не обесмрте Богом. Сиромашан је духом човек који свим бићем својим осећа да је сав људски дух његов – крајње сиромашан према свебогатом Духу Божјем, и сва мисао људска његова – крајње сиромашна према свебогатој мисли Божјој, и сав људски живот његов – крајње сиромашан према свебогатом животу Божјем, те се он непрекидно труди и мучи да свој дух допуни и усаврши Духом Божјим, да своју мисао усаврши доврши Богом, да свој живот испуни и обесмрти Богом. Ава Јустин Ћелијски

Кад се човек окрене лицем Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст. Ко се одсудно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити, што не би водило његовом потпуном разорењу, и телесном и душевном. Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати. Владика Николај

Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави кроз које долазимо до велике Љубави – Христа. Цвећe, на пример, има своју благодат, учи нас својим мирисима, својом величанственошћу. Говори нам о љубави Божијој. Расипа своје мирисе, своју лепоту и на грешнике и на праведнике. Старац Порфирије Кавсокаливит

Тешко је човеку без вере кад умире и оставља ближње и богатство, и тешко неверујућој родбини када губи блиског човека, на кога су полагали сву своју земаљску срећу. Господ скрушава њихове наде, а они не разумеју произвољење Божије. Међу верујућима, иако ближњи плачу за покојником, то је суздржано, и тугују, али умерено. Све је растворено молитвом и надом на Божију помоћ. Верујући умире мирно, као да спава, и по смрти на његовом лицу остаје запечаћен последњи пољубац Анђела Чувара. Севастијан Карагандински

Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст. Ко се одсутно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити, што не би водило његовом потпуном разорењу и телесном и душевном. Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао сам у себи, поузданијег него што му га сав свет може дати. Владика Николај

Људска природа не може да мирно поднесе зло у себи: она или подивља од њега или полуди. Зар пaкост није подивљалост душе? Јер напада, уједа, сатире као звер. А злоба, а злопамћење, а злорађење, а завист, а мржња, а срдња – нису ли то све саме дивље звери у нашој души, које најпре растржу нас, па онда људе око нас? Гнев, зар гнев није лудило душе? А јарост, а похота, а среброљубље, а властољубље, а славољубље, а сластољубље, - није ли то читав чопор лудила у души људској? А усред нас, подивљалих и полуделих од разних грехова и страсти, Он – Јагње Божје, увек кротак и смирен. Ава Јустин Ћелијски