Неправде никад не долазе од Бога, већ их Бог попушта на добро ономе на кога се попуштају. Заиста - на добро! Ово није проста фраза, већ сушта истина. Онај на кога наиђу треба да их истрпи. Баш та потреба да трпимо и код нас се појавила. И изволите да с миром у души трпите ма шта да вам се деси. То Бог жели од нас ради нашег добра. Сад се бринете о себи, и желите да сваку ситуацију преокренете тако да све буде онако како ви желите да буде. А пошто то не иде, мучите се и питате зашто ово није овако, а оно онако. Но када све препустите Господу и кад будете све прихватали као нешто што од Њега долази и што је добро за вас, нећете имати никакавих немира, већ ћете само посматрати унаоколо како бисте видели шта вам Господ шаље. Трудите се да угодите Богу, а не упињите да удовољите својим жељама. Добро проникните у ово што говорим, и потрудите се да постигнете овакво расположење. Обуците се у веру и трпљење. Свети Теофан Затворник

Пост који је био дат Адаму и Еви у Рају није се односио на количину хране, него на узимање са забрањеног дрвета. Каже: ''Слушај, од свих дрвета у Рају можеш да окушаш, сем од дрвета сазнања''. Дакле, још је у Рају Бог човеку поставио границу – пост. То је био један тест човекове слободе, а у исто време и тест поверења у Творца. Бог је, наиме, хтео да учини човека богом по благодати, како то свети Оци кажу, али никако на силу: Он је човеку дао све, али му је оставио простора за слободну вољу да испита себе као Богом саздану личност. Ми, сарадници Божији, сарадници Божије благодати, треба да се слободно одлучимо, будући да нас нико на то не присиљава, за оно што је Божије. Схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу ( Римљ. 13,8 ). Старац Порфирије Кавсокаливит

Деци која нису просвећена светим крштењем Господ даје у будућем животу спокојно место и удео у вечном животу у небеским насељима. Ова сведочанства пружају извесну утеху родитељима који се жалосте због посмртне судбине умрле деце непросвећене светим крштењем. Са друге стране, овакву смрт деце Бог допушта ни због чега другог, већ због грехова родитеља, и зато родитељи морају да принесу чистог срца покајање своје пред Богом због грехова, да исправе свој живот честим и усрдним молитвама у цркви и код куће, држањем постова, љубављу према ближњима, давањем милостиње. Старац Сава псково-печерски

Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: "Подај, Господи!" Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту. Св. Теофан Затворник

Дух Свети нас је ородио са Господом и знај, уколико осећаш у себи мир Божији и љубав према свима, твоја је душа слична Богу. Зато, братијо, свим силама чувајте мир Божији који вам је дат (као дар). А када вас неко увреди, ви га, макар приморавали себе, волите и Господ ће видети ваш труд и помоћи ће вам благодаћу Својом. Старац Силуан Атонски

Гнев је израз потајне мржње тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио. Плаховитост је (неконтролисано) распаљивање срца у невреме. Огорченост је отровно осећање, које се гнезди у души. Гнев је болесно стање и ругоба душе. Некотролисано кретање воденичног камена (гнева) може у трену да сатре и уништи жито душе и сав плод дотадашњег (духовног) подвига... Зато треба добро да пазимо. Као што тама нестаје када засија светлост, тако и светлост смирења потискује сваку таму огорчености и јарости. Свети Јован Лествичник

Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас лењост, сан, заборав и остало удаљује од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамњену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спуста двострука благодат Божија. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божија умножава. Патријарх Павле

Тело није непријатељ душе, нити је оно њена “мрачна такница”. Напротив, оно је, заједно са душом, позвано да се освећује и да слави Бога. Лепо је речено: “душа без тела – то је авет, а тело без душе – лешина”. Дакле цео човек мора да буде укључен у подвиг угађања Богу; циљ му је да исправи и да се кроз повратак оригиналном себи, бар мало приближи Богу. Међутим, да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву, он мора да нађе склад између душе и тела, мора да оствари симфонију у којој ће и душа и тело сазвучно да славе Бога. Схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој. Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости. Старац Пајсије Светогорац