Протојереј Максим КозловДобра жена је пре свега она која ствара дом у који муж жели да се врати. Важно је да у свему томе буде испољавање хришћанске љубави, да жена хоће да учини дом таквим да обрадује душу мужа и да се она радује његовој радости.

Добра жена је пре свега она која ствара дом у који муж жели да се врати. Важно је да у свему томе буде испољавање хришћанске љубави, да жена хоће да учини дом таквим да обрадује душу мужа и да се она радује његовој радости.

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу. Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.  Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје. ---------------------------------------------

Ево како ћеш знати да ли си жртва неправде, других људи, зависти, околности или било чега.. Ако си права жртва имаћеш радост, велику и непомутиву радост и мир у себи. Ако се гушиш у "неправди" коју ти људи и живот наносе, упамти добро, ти јеси жртва- али жртва свога карактера, своје сујете, самољубља и саможивости. Права жртва се не осећа као жртва, не осећа да је она та која трпи неправду. Жртва свога карактера и егоизма осећа увек бол, њу увек нешто повређује. Повредљивост је параметар великог "ега". Престанимо да себе заробљавамо самообманом да ми страдамо на правди Бога ! Умишљене жртве никад неће имати радост живота!"

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно".

Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: "Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта ако погледам на ту ствар?" Од тога, дакле: "Шта је (важно) ово", или: "Шта је [важно] оно", човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо,како се каже из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно".  

Злојезичије, језикобоље, језикобесије, језикоједије... Језикобол је страшна страст, неукротиво и смртоносно зло. Језикобол је слично изговору што точи горку воду, која када се пије огорчује срце, а када се излије на земљу спаљује растиње. Језикоболан  има неубуздан језик, пун горчине и лажи.  Његове речи затиру домове, погубљују душе и велика зла узрокују. Језикоболан је мрзак и од сувишка срца и његовога говоре уста његова.

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге. По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота. Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.

Смрт је неумољива! Ни један богаташ богатством, ни среброљубиви новцем, нити јунак снагом, ни цар, ни војник не могу се искупити од смрти, и нико од њих не може понети са собом ништа што је зарадио. Наг се човек родио, наг и одлази. Само вера, добра дела, милостиња иду са њим у будући живот и нико неће помоћи: ни другови, нити ближњи.