Тако дакле, постарајмо се, братијо, да чувамо савест нашу док се налазимо у овом свету и не допустимо да нас изобличава у било којој ствари. Не газимо је ни у чему, чак ни у најмањем. Јер, знате да од малога долазимо до пренебрегавања и великога. Јер, неко [може] почети да говори: "Шта је [важно] ако кажем ту реч? Шта значи ако поједем мало? Шта ако погледам на ту ствар?" Од тога, дакле: "Шта је (важно) ово", или: "Шта је [важно] оно", човек прима злу и горку рану и почиње да пренебрегава и велике и тешке ствари, газећи своју савест. И тако, постепено напредујући, долази у опасност да упадне у крајњу неосетљивост.

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно".

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо,како се каже из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно".  

Злојезичије, језикобоље, језикобесије, језикоједије... Језикобол је страшна страст, неукротиво и смртоносно зло. Језикобол је слично изговору што точи горку воду, која када се пије огорчује срце, а када се излије на земљу спаљује растиње. Језикоболан  има неубуздан језик, пун горчине и лажи.  Његове речи затиру домове, погубљују душе и велика зла узрокују. Језикоболан је мрзак и од сувишка срца и његовога говоре уста његова.

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге. По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота. Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.

Смрт је неумољива! Ни један богаташ богатством, ни среброљубиви новцем, нити јунак снагом, ни цар, ни војник не могу се искупити од смрти, и нико од њих не може понети са собом ништа што је зарадио. Наг се човек родио, наг и одлази. Само вера, добра дела, милостиња иду са њим у будући живот и нико неће помоћи: ни другови, нити ближњи.

Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача ? Знаш ли да постоје борци за кушача ?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде”. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан. Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром “слову закона”, а “слово закона убија”. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи “ја” него “помисао ми каже” или “Оци кажу”, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете: изрекао си лаж! - шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да би сте ово чинили, треба да постанете свети.

За човека заиста верујућег у свакој прилици може да буде поука кад види људе који чине оно што је добро, што је по вољи Божијој - кад може он, од исте смо крви и тела и чак истог језика - зашто ми не можемо? Дакле, то нам је подстицај, да будемо онако као што ваља. Ако видимо људе који греше, који зло чине и ми то осуђујемо - шта ће тек бити ако ми то будемо чинили, на шта нас и упозорава ап. Павле. О томе и Св. Пахомије Велики поучава када каже: "Ако вас неко увреди, или вам нанесе неку пакост - ти кажи себи: ево пружа ми се прилика да добијем сребрни новац, ако се уздржим без гнева и ако му одговорим на миран начин. Ако поред тога увреда буде нешто крупнија и тежа - ти кажи себи: ево ми се пружа прилика да добијем златан новац - златну награду од Бога - тако да ћеш ти у сваком случају бити на добитку тамо где би други изгубио. За нас је, дабоме, и реч Господња, она прича о блудноме сину значајна, јер нам показује какву корист духовну ми можемо имати и од невоља и тешкоћа које нас снађу. Док је био у обиљу и с новцем који је од оца добио, он није мислио о суштини живота. Кад је изгубио све и почео да гладује, онда вели дође себи. Пре тога нисмо при себи него лутамо по свету. Дакле, ако смо мудри и у тешкоћама и невољама, можемо извући духовну корист.

Прво и најнужније дело за сваког хришћанина јесте стицање вечног спасења. У време нашег земног странствовања потребни су нам одећа, јело, пиће, обитавалиште, и друге сличне потребе; али спасење је нужније од свега: оно је толико неопходно, да је све привремено у поређењу са спасењем – ништа. Све има онај, ко је стекао спасење; ништа нема онај који није стекао спасење, иако би му сав свет припадао. (Мт. 16:26). "Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди" ? (Мт. 16:26). Спасење јесте једино на потребу! Спасење јесте онај добри део, који се неће одузети од душе, која га је стекла (Лк. 10:42).  Све материјално, што год имали, што год задобили у време нашег земног живота, све ћемо оставити у дан наше смрти: оставићемо у дан смрти, оставићемо заувек рођаке, другове, богатство, почасти, оставимо само тело наше. Вечно спасење или вечна пропаст, једино они, биће наше наслеђе, кренуће са нама у вечност, тамо ће задобити пуно развиће, дајући нам или бесконачно блаженство или бесконачну несрећу.  Најглавније дело, најглавнија брига за сваког хришћанина треба да буде дело спасења, брига о задобијању спасења. Онај који се брине о спасењу из таквог срдачног расположења спасиће се: зато што ће му Свемогући Бог благодаћу Својом помоћи да се спаси.