Плод благодати Божије јесте да срце за свакога налази оправдање. Оно воли, оно је у стању да о човеку говори само добро и да се моли за њега. Оно не памти увреде ни нането зло. Јер немогуће је опростити, а не оправдати. То је психолошка чињеница. Срце је тако устројено. Не ум, не нервни систем, као што тврди наука, а нарочито психијатрија, него је срце на тај начин Богом устројено. То се зове хришћанско срце – оно правда и све ће учинити да нађе оправдање. И оно је спремно да воли, да се сместа помоли за човека и да му жели само добро. То је својство хришћанства, дејства благодати Духа Светог…

Потоп представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали.

Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се”, узвикује свети апостол Павле. Па још додаје: ”Не брините се ни за што”. А ја, сав у грчу због брига премногих и несигурности сталне, помишљам: Како да се радујемо, добри наш Апостоле, кад ми се чини да тако мало раз-лога радовању има? Куд год да се окренемо и кренемо, на коју год страну поглед да упремо, све нас од радости одвраћа. С које год стране, с набрајањем, да почнемо, све туга и невоља. Апостол нас зове да се радујемо у Господу а да се оставимо преварних радости због трица и крпица, па макар то биле куће големашке, брда и долине, јахте и лимузине. Све је то испразно; у томе праве радости нема. Заиста, зар нас толики несрећници около нас, који су то све стекли и награбили, не увјеравају у то? Има само једна радост, која човјека може испунити до краја, а то је радост коју само Бог подарити може. ”Јер Царство Божије није јело ни пиће - вели свети апостол Павле - него праведност и мир и радост у Духу Светоме”.  Да не помислимо да нас Апостол савјетује да сад ”све четири увис”, па да ”бригу на весеље” ударимо, и баш, стварно, ни о чему бригу не водимо. Далеко од тога. Није ни Апостол тако чинио. Него нам вели, кад све своје, слабашне, снаге упремо и сами учинимо што нам је чинити било, од себе урадимо што смо могли, онда да дођемо пред Господа с молбом, да Он наше тегобе и бремена наша преузме. ”Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас”, савјетује нас свети апостол Петар. Дакле, ”подај Господу пут свој, и уздај се у њега, он ће учинити”.  Ето, браћо и сестре, чусте како да вратимо радост и да нам се прену кости потрвене. Отресимо се непотребних мисли, брига и бремена, отпетљајмо срца своја од свега чиме смо их запетљали, распростримо пред Богом муке своје и повратићемо мир Божији који превазилази сваки ум. ”А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.” 

Дар опраштања је већи од дара исправљања кажњавањем. Немој због свега да стављаш примедбе - понешто и трпи, прећутавши, и гледај на то кроз прсте: Љубав све покрива и све трпи". Са свих страна смо окружени саблазнима, али може се живети међу грешним људима, а сам не грешити. Треба увек и свуда подржавати пламен душе, и онда ће бити лако издржати све увреде. Када имамо Христа у срцу, онда смо свиме задовољни: и неудобност је за нас као најбољи комфор, и глад је као ситост, и жалост - као радост! Душа људска је слободна сила, јер може да постане или добра или лоша у зависности од тога какво јој ти даш усмерење.

Једног поподнева, кад се враћао из Халкиде, пролазио је поред cркве Преподобног Јована. Побожно је ушао, запалио велику свећу и продужио ка главном храму, који се налази са леве стране. Крипти се приближио са страхопоштовањем и радошћу и затим клекнуо испред ње. Ту се неко време молио. Неки људи, који су такође дошли у светилиште, почели су да негодују због његовог оклевања. Старац је устао, целивао свете мошти и прешао у други део светилишта како не би сметао осталима. Стајао је тамо и с радошћу посматрао лобању преподобног. Међутим, приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања. Отац Јаков се зачудио, усредсредио пажњу и приметио да се то уистину догађа. Тада се одважио да запита преподобног: "Преподобни мој, зашто некима допушташ да те додирну уснама, некима пружаш своју руку, некима окрећеш главу да би је гледали, некима се осмехујеш а од неких одвраћаш главу?" Истог часа добио је одговор: "Знај, Јакове, да нису сви овде дошли да би ми изразили своје поштовање. Неки су дошли због истинске побожности, неки су дошли држећи руке на леђима а неки су овде из пуке радозналости." Отац Јаков удостојио се оваквог дара још неколико пута. Другим речима, виђао је да свете мошти заузимају или положај добродошлице или положај одбијања, што је зависило од унутрашњег стања особе која им је приступала.

Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу. 

Господ нам је заповедио: Волите непријатеље своје. Али како ћемо их волети када чине зло? Или како волети оне који гоне Цркву? Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ с неба и да све Самарјане погуби; али Господ им је милостиво рекао: Нисам дошао да погубим већ да спасем (Лк.9,54-56). Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су се удаљили од истине и иду у пропаст. Ето, то је љубав према непријатељима. Када је Јуда решио да преда Господа, Господ га је милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим.

Овде смо странци, придошлице, гости. А странци немају мира у туђој земљи, на туђим пословима. Они, крећући се корак за кораком, иду напред и напред, како би што пре дошли до рођене домовине, то јест до дома Божијег, Царства Небеског. А ако се овде, у долини земаљских мука, у свету задовољстава успори, онда ће вече (то јест залазак дана) неприметно наступити и смрт ће затећи душу неспремном, без добрих дела, и неће бити времена да се учине иста.

Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако, у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи. 

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.