Кад  год је неко гладног нахранио или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је некога за опроштај замолио или неком опростио, кад год је неко неког утешио или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... Учинио је царство Божје опипљивим и реалним.

Док сам запалио две свеће за преминуле, негде око поноћи, имао сам ово сташно виђење. Видео сам њиву пшенице, која је тек почела да клија и лево од ње једно стрмо, стеновито, неравно и необрађено земљиште које се тресло од заглушујуће буке неколико хиљада језивих срцепарајућих крикова који би сломили и најтврдокорније срце. Док сам патио слушајући те срцепарајуће гласове не могавши да објасним ово виђење, чуо сам један глас да ми говори: "Њива са посејаном пшеницом која још није сазрела је гробље са душама мртвих који ће васкрснути. А оно земљиште поред, уздрмано потресним криковима, је место где су душе абортиране деце.

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот". Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Са годинама и старошћу, неминовно се у човека усељавају песимизам и депресија, очајање и доживљај апсурда, са убрзаним саморазарањем услед попуштања, најпре духовно-душевне, а онда и физичке, пре свега имунолошке одбране. Давање смисла овој, до краја несхватљивој борби између живота и смрти (никад се не бих усудио да кажем нагона смрти), не само да продужава живот и ствара услове за уравнотежену, па и мудру старост и често мирније и безболније умирање, већ испуњава човека љубављу према животу и људима, проширује његову личност и зрачи истинском жељом да пружи другим људима помоћ. Живот се онда завршава као зрео плод који падне са гране живота, не да иструли већ да послужи као семе новом животу.  

Када се људи припитоме, припитоме се и дивље животиње, које онда признају човека за свог господара. У Рају, пре Адамовог и Евиног пада у грех, дивље звери су их са побожношћу лизале, а после њиховог пада почеле су да насрћу на њих да би их растргле. Када се човек врати у стање у коме се налазио пре пада у грех, животиње га поново признају за господара. Али данас можеш да видиш људе који су гори од дивљих звери, гори и од самих змија. Злоупотребљавају незаштићену децу, узимају им новац, а када се нађу у незгодној ситуацији сваљују на њих своју кривицу, зову полицију, затварају их и у психијатријске болнице. Зато и ја читам 147. Псалам, који је читао свети Арсеније Кападокијски, да би се укротиле дивље звери и да не наносе људима зло - али и за укроћење људи, да не чине зло другим људима и животињама.

Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу и тек тада ће моћи да осушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци. 

Немој се загледати у лепоту лица људског већ му гледај душу. Намазано лице је безгласни тужилац унутрашњих порока. Не гледај на женска лица (а жена на мушка), избегавај сећање на њих - одгони и одсецај одмах сваку нечисту помисао, чим се појави у души твојој. Избегавај непристојне шале, разговоре, не читај књиге у којима се описује нечиста љубав. Непристојно је да жена испољава мушку нарав, свако друго правило осим стида је неприхватљиво за добру жену.

Ништа нема драгоценије од молитве у животу човечијем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мат.7,19).

Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

Сав нас живот је дивна тајна, позната једино Богу. Сав нас живот се чудесно одвија по неком тајанственом плану, који не примећујемо и не разумемо. Увек и у свему постоји нека повезаност околности, али циљ те повезаности нам није познат. Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу.