Идите на Свету Литургију, шта год вам се дешава. На Литургији се свака човекова молитва прима! Зато што се на Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши! Донесите све ваше муке, туге, тешкоће, мољења, и све пренесите Господу и услишиће вас. Нешто пре, нешто касније, али све што је корисно за вас /што није противно вољи Божијој/ добићете.
Не треба страховати од тога да се буде у мањини. Истина никада није била у већини. Ако “сви тако говоре”, мора да је то истина! Верник ваља да буде свестан илузорности, па и опасности ове уобичајене крилатице. Али он тога може постати свестан тек када постане довољно свестан истине коју му доноси живљена вера.
У речима “штите Царство Божије”, садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету: вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког "имати" треба прећи на "бити". Зар блажени сиромашни духом не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него они који су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву, тј. моћ поруке. Постати дух значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје унутрашњи садржај човеку.
Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари. Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај. Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра.
Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње, онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле, морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је држава да брани друштво од тих злочинаца којих је увек било и има.
Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Али многи застрањују у нешто друго. За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају "религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: "Ми смо грешни и недостојни", а чим изађу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон
Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабозачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.
Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25. 000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:”Сине мој, дај ми срце своје”. Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој. Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св.Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: “Држите се благословене вере ваших предака – ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.”
Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини једноставности - то је радосно, целовито и ослобађајуће. ''Проблеми'', ''потешкоће'', ''компликације'' су тривијални изговори човека који је усредсређен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као компликованом и намученом човеку!
Света тајна крштења је основни дар човечанству нашег Искупитеља. Тајна крштења уништава првородни грех, то јест ону моралну грешку наше природе која прелази природним рађањем с предака на потомке и која онемогућава човека да се морално развија и усавршава у добру. Некрштена деца треба да буду третирана исто као и мртворођена. Не треба им давати хришћанска имена, нити их помињати на црквеним богослужењима; њихова судбина је иста као и оних мртворођених, то јест они неће бити кажњени, јер још нису због младости могли да почине неки грех, али ни пуног блаженства неће бити удостојени, јер нису очишћени од првородног греха. Велики је грех родитеља ако њиховом кривицом, нарочито због немара, деца умиру некрштена. Ако у близини нема свештеника, а новорођенче је слабо и може се очекивати смрт, онда нека неко од присутних православних хришћана изврши крштење - било мирјанин или монах.