Није то ради њих, већ ради нас! Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању. Треба се ослободити од тог зла, избацити га као да се ништа лоше није десило, опростити све. Управо због тога људи морају много да трпе у животу и у породици. Кад би човечански род дошао себи, кад би могао да се смири, на људски род би се излила велика Божанска Енергија. Људи су много оптерећени материјалном страном, то преклапа много тога доброг што постоји у њима. Бог је Живот и Енергија која се даје свакој ствари и свуда је присутан. А човечански род је међусобно повезан Енергијом, али људи то не могу да примете, нити да схвате. Ми уопште не схватамо да је наш живот у нашим ближњима.

Сав нас живот је дивна тајна, позната једино Богу. Сав нас живот се чудесно одвија по неком тајанственом плану, који не примећујемо и не разумемо. Увек и у свему постоји нека повезаност околности, али циљ те повезаности нам није познат. Ми не схватамо значење ове или оне околности, али у свему постоји дубоки смисао. Нема ничег случајног у нашем животу. 

Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини једноставности - то је радосно, целовито и ослобађајуће. ''Проблеми'', ''потешкоће'', ''копликације'' су тривијални изговори  човека који је усредсређен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као компликованом и намученом човеку!  

Реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће. Много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојим далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца. Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима? Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1).  

Човек може пратити свој напредак преко својих помисли. Ако кроз тебе непрестано пролазе нечисте помисли а ти их одбијаш и оне опет наилазе, онда знај да си зашао у сферу покајања и борбе. Ако понекад наилазе нечисте помисли и ти их одбацујеш, и ако понекад наилазе добре помисли, а и једне и друге обележиш бројевима од нуле до десет где су нечисте нула а добре десет, можеш на основу нумерисања доћи до оцене. Примера ради, кад видиш да су се лоше помисли смањиле а да су се добре умножиле знај да су нуле донекле ишчезле а повећале се десетке, што ће рећи да се твој просек побољшао. А кад лоше помисли престану да уопште наилазе и долазе само добре, знај да се догодило очишћење, да се твоје срце очистило и од пећине постало Витлејемска пећина.

Идите на Свету Литургију, шта год вам се дешава. На Литургији се свака човекова молитва прима! Зато што се на Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши! Донесите све ваше муке, туге, тешкоће, мољења, и све пренесите Господу и услишиће вас. Нешто пре, нешто касније, али све што је корисно за вас /што није противно вољи Божијој/ добићете. 

Не треба страховати од тога да се буде у мањини. Истина никада није била у већини. Ако “сви тако говоре”, мора да је то истина! Верник ваља да буде свестан илузорности, па и опасности ове уобичајене крилатице. Али он тога може постати свестан тек када постане довољно свестан истине коју му доноси живљена вера.

У речима “штите Царство Божије”, садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету: вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког "имати" треба прећи на "бити". Зар блажени сиромашни духом не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него они који су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву, тј. моћ поруке. Постати дух значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје унутрашњи садржај човеку.

Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари. Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај. Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра.

Човек не може стићи наједанпут до врлине љубави; он мора да израста док дође до те највеће врлине. Кад дођемо до ње, онда престаје све, онда више за праведника закона нема, он је надишао сваки закон, он чини више него што сваки закон може да учини. Дотле, морамо бити макар трпељиви у односу према другим људима, схватити и поштовати њега као другу личност и његово мишљење, уколико оно није на штету општу. Ту је држава да брани друштво од тих злочинаца којих је увек било и има.