Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25. 000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:”Сине мој, дај ми срце своје”. Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој. Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св.Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: “Држите се благословене вере ваших предака – ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.”

Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини једноставности - то је радосно, целовито и ослобађајуће. ''Проблеми'', ''потешкоће'', ''компликације'' су тривијални изговори  човека који је усредсређен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као компликованом и намученом човеку!

Света тајна крштења је основни дар човечанству нашег Искупитеља. Тајна крштења уништава првородни грех, то јест ону моралну грешку наше природе која прелази природним рађањем с предака на потомке и која онемогућава човека да се морално развија и усавршава у добру. Некрштена деца треба да буду третирана исто као и мртворођена. Не треба им давати хришћанска имена, нити их помињати на црквеним богослужењима; њихова судбина је иста као и оних мртворођених, то јест они неће бити кажњени, јер још нису због младости могли да почине неки грех, али ни пуног блаженства неће бити удостојени, јер нису очишћени од првородног греха. Велики је грех родитеља ако њиховом кривицом, нарочито због немара, деца умиру некрштена. Ако у близини нема свештеника, а новорођенче је слабо и може се очекивати смрт, онда нека неко од присутних православних хришћана изврши крштење - било мирјанин или монах.

Једно само не заборављајте: не верујте свом срцу! Оно је лукаво и први је наш издајник. Њега је потребно узети у руке и без жалости гњечити и бити зато што је, као жедан сунђер, упијало у себе сваку успутну нечистоту, и цедити ради тога, да би се исцедила из њега сва нечистота.

Веруј у Господа и љуби га! Чувај себе од нечистих по-мисли и од телесних задовољстава, као што је написано у Причама - не претоваруј стомак (Прич.24,15). Избегавај сујету, непрестано се моли, читај Псалме пре и после спавања, изучавај заповести које су ти дате у Светом Писму, држи на уму примере светитеља, да би душа твоја, памтећи заповести, могла да се угледа на њихову ревност. Нарочито гледај да испуниш апостолски савет: Сунце да не зађе у гневу вашему (Еф.4,26). Сматрај да је то речено уопште за сваку заповест, тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху. Јер је и добро и неопходно да нас не осуде, ни сунце за дневну погрешку, ни месец за ноћне грехе, па чак ни за рђаве помисли.

Буди лаган, реци све грехе Богу. Све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се. Бог све већ зна о теби. Он је већ одлучио шта ти је потребно, каква је твоја судбина и какав је твој животни пут. Због чега се узнемиравати, страдати, главу разбијати? Никако. Треба живети овако: како буде, биће - како Бог да.   

Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт.  

Духовне жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).  Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу.  Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују. Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.  

У срцу човековом се дешава час приближавање Богу, час удаљавање од Њега. Са њима заједно иду или спокојство и радост или смућење, страх и тескоба, или живот или духовна смрт. Приближавање бива већином у тузи, од које пас нико не може избавити осим Господ, коме се обраћамо свим срцем. На тај начин му се срцем приближавамо. Удаљавање, пак, бива у довољству и изобиљу земаљских добара, која надимају нашег телесног, старог човека. Уколико је, дакле, жудан богатства, славе и угледа и уколико их постигне, човек губи веру из срца и заборавља Бога, Судију и Наградодавца, као и бесмртност своје душе и свој дуг да свим срцем воли Бога и свакога човека као самог себе.

Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: "Не радите ништа", него - "Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен". Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда - труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе? Не брините се!