Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Живимо у епохи козмичког празнословља (празних речи). Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празним речима" које се у коначном исходу увек показује као лаж.

''...Имао сам учитеља каратеа, Јапанца, Бог да му прости. Он нас је све занео оштрином, коју нам је проповедао. Говорио је: ''Буди пристојан и коректан, буди пажљив. Али ако ти неко дирне кожу, уђи му у кости, а ко ти дирне кости сатри га, да више не постоји.'' Видите, ту нема Христа. Ту нема љубави, жртве и оног савршеног што нам је Христос дао, приковавши себе на крст ради нас и давши нам улазак у Његово Небеско Царство. Где је крај томе? То је самоуништење, гледано на дуже стазе. Свака мржња је мач са две оштрице - једна сече напред, а друга назад. Такво страшно помрачење у мржњи је осетио свако од нас. Тада свог противника видите као кроз цев, заслепљени мржњом...а Христос нам је дао рецепт савршене љубави; ''Љубите ближњега свога као самога себе.''

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост “светло време поста”. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

Речник псовки прети да окупира сав уобичајени говор, онај најприроднији, опуштени којим се служимо у свакодневном животу. Многи млади, навикнути на крајње и свеопште вербално грубијанство у међусобном општењу, које се са свом тежином нечисти изливају из филмских и телевизијских клоака у њихове умове и капају на њихов језик, више ни не примећују да, уместо коришћења неспретних и тако наивних узречица и поштапалица, једноставно псују, много горе од најгорих разбојника. Зато им не преостаје ништа друго него да сваку реченицу пре него што је изусте очисте од тог лајања на звезде или бљувања из пакла. Савет мудрих је: Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, јер сте претходно изнервирани и узбуђени, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом, типа „опрости, Боже", „помози, Боже", „сачувај ме, Боже", «спаси, Боже» сузбијете демонску ерупцију и поништите пасји порив свога језика и срца, створених не да куну и скврнослове, него да величају Име Божије и прослављају истиниту љубав.

Човек мора да зна да се увуче у себе као корњача. Нема ниједне дужности за пробуђене људе, осим ове, тражити самога себе, постати чврст у себи, напипати властити пут који води унапред, куда год било да води. А то значи да никада нећеш упознати туђу душу, ако прво не знаш своју.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама. 

Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести. И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро. 

Доћи ће дани када ће Хришћани додавати и одузимати, и изопачиће књиге Светих Божански Пророка и Светих Отаца. Одбациће Свето Писмо и саставиће тропаре, химне, и књиге технолошки. Њихови умови ће бити расути, и постаће отуђени од свог Небесног Образа. Из овог разлог Свети Оци су храбрили монахе пустиње да записују Житија Отаца не на пергаменту, већ на папиру, јер ће их долазеће генерације мењати да одговарају њиховим укусима. Видиш дакле, да ће зло које долази бити ужасно. У тим временима љубав према Богу ће у многим душама охладнети и велика туга ће доћи на свет. Један народ ће се окретати од другог. Људи ће се селити са својих места. Владари ће бити збуњени. Свештенство ће се налазити у анархији, и монаси ће нагињати ка немару. Великодостојници Цркве ће сматрати бескорисним било шта што је у вези са спасењем, како својих душа, тако и стада која су им поверена, и презираће било какву бригу. Сви ће показивати ревност и енергију за било шта што је у вези стола за јело и својих стомака. Биће лењи у својим молитвама и повремено ће критиковати. Што се тиче живота и учења Светих Отаца, неће их интересовати да их опонашају, чак ни да чују за њих. Радије ће се жалити и говорити „да смо живели у њихово време, онда би се понашали тако. И епископи ће пропустити силу овога света, дајући одговоре на различите ствари само након узимања поклона са свих страна и саветујући, права неће бити штићена; они ће жалостиће удовице и мучиће сирочад.  Разврат ће захватити ове људе. Већина неће веровати у Бога; мрзеће један другог, прождирати се као звери. Крашће један од другога, биће пијанице и ходиће около као слепци. У тим временима, ко год буде спасио своју душу и буде подстицао друге да се спасу, биће назван великим у Царству Небеском.