Деца умеју да се радују! Зато што су још непатворена - да се од деце учимо радости. Дете кад се роди, па и кад заплаче оно од радости заплаче, а кад престане да плаче онда је тек небо – зора свиће, оне сузице ко звезде испод очију. Ништа милије од таквог детета, кад га сусретнеш. Имајте то поштовање према животу! И имајте ту жеђ за животом, истинску, непатворену, дечју!  И где год одем – само су немачка деца овако усукана, не могу њима много... Јеврејчад, арапчад, американчад, рушчад, ииии, одмах препознају шта је радост... Да имамо ту радост дечју, да будемо деца – Будите као деца – говори Господ!  Да стекнемо ту простоту, да праштамо! Боже мој, колико човек један другога очепи, нанесе, увреди, ууууу, кад би све на томе стајали...  Није велика мудрост сагледати само своје грехе! Свети Антоније каже: „Проспи грехе преда се, као кофу прљаве воде и преко њих гледај Бога, не дај да ти греси затамне и заклоне Лице Божје, не знам колики да су!“  Дакле, радост живота значи вера жива, љубав истинита, нада, отвореност и примање дара Божјег како долази, од Бога. Е, то да нам буде животни став! 

Потпуна радост се не дешава у овом животу, јер овде видимо Бога као кроз затамњено стакло. А након смрти видећемо Господа лицем у лице. Али неће сви видети Господа на исти начин, већ по мери по којој можемо да га примимо. Чак ни сви Анђели не виде Господа на исти начин. Ипак, можемо рећи да онај који није осетио Христа у овом животу неће га видети после смрти. Способност да се осети Христос се постиже духовним радом на себи у овом животу.

Будимо спремни да учинимо више него што зло тражи, ако је у изгледу да ће се грешник поправити, да ће схватити. У сваком случају не будимо пасивни, него узмимо иницијативу у погледу добра. Колико је, дабоме, оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали ту реч Христову колико воле непријатеље своје, колико се труде да се и они покају, схвате да иду, срљају у пропаст. Нека Господ помогне да и међу нама буде истинољубље и да из љубави према ближњима волимо чак непријатеље своје у смислу да се молимо Богу, али и ми да указујемо својим животом, е да и они схвате да иду у пропаст духовну, у муку вечну, да се покају и спасу. 

Литургија је то да се снабдемо, да се напунимо, дођемо, и све своје бриге простремо... Кажу, оставимо сада бриге, нема краја бригама. И да дочекамо Цара који долази и причешћујемо се, недостојни, достојни, ко то може да измери... Милости Божјој предајмо се. Не значи то немар! Не значи то оно што кажу Грци: „Две се гурају пред причешће и каже једна, не брини тетка Катарина, само да се причестим, средићу те!“ - Ал и то је народно, знате! Ми смо као деца када смо ишли на причешће, шесторо нас било, па се гурамо да се пре причестимо – Али то је била велика радост!  Дакле, Црква је отворена, Дом Божји –То је Дом Божји! Да се сви радујемо! И да се радујемо животу као највећем дару. Замислите нисмо постојали и одједном Бог нас позвао у биће – Неопозиво нас позвао у биће! Дао нам нека упутства - И треба да имају упутства, али гледамо више у Њега у Његово Лице, и Њему се молимо, Њему се обраћамо... И с другима исто тако, као са браћом нашом...“ 

Моје једноставне речи су разумљиве и за петогодишње дете, али смисао целог живота је у њима. Научите да се борите са својим страстима јер је то веома битно па је чак и императивно. Најбољи водич за вас је Живот Светитеља. Свет је оставио ово штиво одавно, али немојте се угледати на свет јер ће вам читање Житија Светитеља донети велику утеху. Кроз Њихов пример научићете како да се борите са злим духовима и да победите. Нeка вам Господ помогне. 

Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не зна да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

Бог је огањ који загрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца. Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!

Велика је сила трпљења па зато нас она и спаја са Богом и води у вечни живот. Трпљење ублажава гњев и љутњу, укроћује језик, управља разумом, чува мир и поредак, утишава жеље, упитомљава наглост и суровост и умирује непријатељство. Трпљење чини богаташа милостивим а сиромаха благим и безопасним а у породици одржава љубав, слогу и верност. Трпљење чини да су људи у срећи смерни и кротки, у несрећи храбри и издржљиви а при нападима благи. Трпљење је здравица на којој лежи темељ наше, вере. И ако смо ради да у истини будемо синови Божији, а ми се угледајмо на Божије трпљење нас оваквих какви смо.

Грешна је душа која не зна за Господа, она се боји смрти и мисли да јој Господ неће опростити грехе. Но, то је зато што она не познаје Бога и Његову љубав према нама. А када би људи знали, тада ниједан човек не би очајавао, јер Господ не само да ће опростити, већ се и много радује обраћању грешника. Нека дође и смрт, ти само чврсто веруј да чим будеш тражио да ћеш и примити.

Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове. Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру.