Данашња Европа није више ни папска ни лутеранска. Она је изван тога и ван тога. Она је скроз земаљска и без жеље да се пење на небо ни са пасошем непогрешивог папе нити пак уз лествице памети протестантске. Уопште, одриче се путовања из овога света. Жели да остане ту. Жели да јој буде гроб где и колевка. Не зна за други свет. Не осећа озон небески... Ај, какав ужасан мрак! Брат брату зарива мач у груди мислећи непријатељ је. Одриче се отац сина и син оца. Вук је вуку вернији пријатељ него човек човеку. Ај, браћо моја, зар ви сви то не видите? Зар ви сви нисте осетили мрак и злочин антихришћанске Европе на својим леђима? Хоћете ли уз Европу или уз Христа? Уз смрт или уз живот. То двоје ставио је некад Мојсије пред свој народ. И ми стављамо пред вас. Знајте: Европа је смрт, Христос је живот. Изаберите живот да живи будете на век.

Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи. Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању. Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно. 

Када се душа свецело преда вољи Божијој, тада Сам Господ почиње њом да руководи, и душа се непосредно учи од Бога… Ипак, ретко се дешава, да Учитељ душе буде Сам Господ Својом благодаћу Духа Светог, и мало ко зна о томе. Само онај ко живи по вољи Божијој. Горди човек не жели да живи по вољи Божијој: он воли сам собом да управља; не схвата да човеку недостаје разум да би сам, без Бога, руководио собом. И ја, када сам живео у свету и када још нисам познао Господа и Његов Свети Дух, уздајући се у свој разум, нисам знао колико нас Господ воли; али када сам Духом Светим познао Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, моја душа се предала Богу. Од тада, све тужно што ми се дешава, прихватам и говорим: „Господ ме гледа; чега се бојим?“ Раније нисам могао тако да живим. 

Деца умеју да се радују! Зато што су још непатворена - да се од деце учимо радости. Дете кад се роди, па и кад заплаче оно од радости заплаче, а кад престане да плаче онда је тек небо – зора свиће, оне сузице ко звезде испод очију. Ништа милије од таквог детета, кад га сусретнеш. Имајте то поштовање према животу! И имајте ту жеђ за животом, истинску, непатворену, дечју!  И где год одем – само су немачка деца овако усукана, не могу њима много... Јеврејчад, арапчад, американчад, рушчад, ииии, одмах препознају шта је радост... Да имамо ту радост дечју, да будемо деца – Будите као деца – говори Господ!  Да стекнемо ту простоту, да праштамо! Боже мој, колико човек један другога очепи, нанесе, увреди, ууууу, кад би све на томе стајали...  Није велика мудрост сагледати само своје грехе! Свети Антоније каже: „Проспи грехе преда се, као кофу прљаве воде и преко њих гледај Бога, не дај да ти греси затамне и заклоне Лице Божје, не знам колики да су!“  Дакле, радост живота значи вера жива, љубав истинита, нада, отвореност и примање дара Божјег како долази, од Бога. Е, то да нам буде животни став! 

Потпуна радост се не дешава у овом животу, јер овде видимо Бога као кроз затамњено стакло. А након смрти видећемо Господа лицем у лице. Али неће сви видети Господа на исти начин, већ по мери по којој можемо да га примимо. Чак ни сви Анђели не виде Господа на исти начин. Ипак, можемо рећи да онај који није осетио Христа у овом животу неће га видети после смрти. Способност да се осети Христос се постиже духовним радом на себи у овом животу.

Будимо спремни да учинимо више него што зло тражи, ако је у изгледу да ће се грешник поправити, да ће схватити. У сваком случају не будимо пасивни, него узмимо иницијативу у погледу добра. Колико је, дабоме, оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали ту реч Христову колико воле непријатеље своје, колико се труде да се и они покају, схвате да иду, срљају у пропаст. Нека Господ помогне да и међу нама буде истинољубље и да из љубави према ближњима волимо чак непријатеље своје у смислу да се молимо Богу, али и ми да указујемо својим животом, е да и они схвате да иду у пропаст духовну, у муку вечну, да се покају и спасу. 

Литургија је то да се снабдемо, да се напунимо, дођемо, и све своје бриге простремо... Кажу, оставимо сада бриге, нема краја бригама. И да дочекамо Цара који долази и причешћујемо се, недостојни, достојни, ко то може да измери... Милости Божјој предајмо се. Не значи то немар! Не значи то оно што кажу Грци: „Две се гурају пред причешће и каже једна, не брини тетка Катарина, само да се причестим, средићу те!“ - Ал и то је народно, знате! Ми смо као деца када смо ишли на причешће, шесторо нас било, па се гурамо да се пре причестимо – Али то је била велика радост!  Дакле, Црква је отворена, Дом Божји –То је Дом Божји! Да се сви радујемо! И да се радујемо животу као највећем дару. Замислите нисмо постојали и одједном Бог нас позвао у биће – Неопозиво нас позвао у биће! Дао нам нека упутства - И треба да имају упутства, али гледамо више у Њега у Његово Лице, и Њему се молимо, Њему се обраћамо... И с другима исто тако, као са браћом нашом...“ 

Моје једноставне речи су разумљиве и за петогодишње дете, али смисао целог живота је у њима. Научите да се борите са својим страстима јер је то веома битно па је чак и императивно. Најбољи водич за вас је Живот Светитеља. Свет је оставио ово штиво одавно, али немојте се угледати на свет јер ће вам читање Житија Светитеља донети велику утеху. Кроз Њихов пример научићете како да се борите са злим духовима и да победите. Нeка вам Господ помогне. 

Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не зна да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

Бог је огањ који загрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца. Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!