Нема анатеме за Бога! Сам себе можеш анатемисати, сам себе можеш издвојити из заједнице – и у томе је трагедија ђавола. Рај ће бити... нема више пакла, нема вечног пакла... Нема, Христос је укинуо пакао, разорио. Биће унутрашње стање пакла. Ако би мене Бог, вели старац Силуан светитељ, оваквога гордог, самољубивог метнуо у Рај за мене би Рај био пакао, ја бих рекао: Зашто овај испред мене?! Зашто ово?! Зашто оно?! Мени би све време сметало. Рај је, господо, исто тако, унутрашње стање општења с Богом. А пакао је прекид општења, прекид киноније. Раскол, секта то ради – прекида општење са заједницом Цркве.  

Лице човека који се труди духовно показује његов духовни прогрес. Једном сам видео лице Епископа у Цркви које ми је привукло пажњу. Његово лице је осликавало радост и његов аскетски начин живота. Са друге стране, лице човека који се не труди духовно показује његову тамну страну. Али, поготово је тужно када људи који су добри не воде рачуна о духовном животу и због тога пропадају.     

Пост је хришћанину потребан да разјасни мисао и пробуди и развије осећај и подвргне вољу добрим делима. Те три способности човека затамњујемо и гушимо преједањем, пијанством и животним бригама, због чега отпадамо од источника живота – Бога и упадамо у похлепу и сујету, изврћемо и скрнавимо у себи лик Божји.  

Зар не знаш да је Исус у сваком случају лек за сваку несрећу? То јест, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег, весник молитвенику, свима за све за спасење. Поверуј ми, чедо моје, ма од чега да страдамо, Христос је у свему једнини лекар душе и тела. Довољно је имати потпуно самоодрицање, савршену веру, и преданост Њему без колебања. 

У једној песми која се зове херувика – на пола Литургије, каже се: „...оставимо сада сваку животну бригу...“. Када дођемо на свету Литургију, онда заиста треба да испред врата црквених оставимо сваку животну бригу, и да се пренесемо умом и срцем на небеса, у Царство Божије, и да по речима Христовим, натоваримо сваку бригу на Христова леђа, јер Он сам то тражи од нас. Он је сам рекао: „...ходите који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити – угледајте се на мене јер сам ја кротак и смирен срцем...“ - То Бог тражи од нас када дођемо на свету Литургију, да све бриге пренесемо на Њега, Њему у руке да предамо срце своје, мисли своје и сав живот свој. И да са пуним поверењем то учинимо знајући да ће он најбоље знати шта да ради са нашим бригама, мукама и проблемима. Јер ми дођемо дотле да више не знамо ни шта ћемо ни куд ћемо, а ако узмемо у своје руке само упропастимо све. Запамтите то, када дођете на свету Литургију, све бриге своје узмите и кажите – Боже у руке Твоје све ово теби остављам, а Ти најбоље знаш шта ћеш са свим мојим проблемима и Ти их сам реши, јер си обећао да ћеш то учинити. И ако заиста са вером и са смирењем, са надом тако учинимо, Бог ће заиста решити све наше проблеме и муке и бриге и нас ће ослободити...

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот".  Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Тело није непријатељ душе , нити је оно њена ,,мрачна тамница ''. Напротив, оно је, заједно са душом, позвано да освећује и да слави Бога. Лепо је речено: Душа без тела - то је авет , а тело без душе - лешина. Дакле, цео човек мора да буде укључен у подвиг угађања Богу; циљ му је да се исправи и да се кроз повратак оригиналном себи, бар мало приближи Богу. Међутим, да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву, он мора да нађе склад између душе и тела, мора да оствари симфонију у којој ће и душа и тело сазвучно да славе Бога.   

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.

Један од Светих отаца цркве: "Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцијељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцјељује, то се спасава." Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле, ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац, ту силу и снагу. Не просто људску него божанску снагу и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог, човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе, људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си, све ти је слободно, али ти није све на корист. Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." 

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)