Велика је сила трпљења па зато нас она и спаја са Богом и води у вечни живот. Трпљење ублажава гњев и љутњу, укроћује језик, управља разумом, чува мир и поредак, утишава жеље, упитомљава наглост и суровост и умирује непријатељство. Трпљење чини богаташа милостивим а сиромаха благим и безопасним а у породици одржава љубав, слогу и верност. Трпљење чини да су људи у срећи смерни и кротки, у несрећи храбри и издржљиви а при нападима благи. Трпљење је здравица на којој лежи темељ наше, вере. И ако смо ради да у истини будемо синови Божији, а ми се угледајмо на Божије трпљење нас оваквих какви смо.

Грешна је душа која не зна за Господа, она се боји смрти и мисли да јој Господ неће опростити грехе. Но, то је зато што она не познаје Бога и Његову љубав према нама. А када би људи знали, тада ниједан човек не би очајавао, јер Господ не само да ће опростити, већ се и много радује обраћању грешника. Нека дође и смрт, ти само чврсто веруј да чим будеш тражио да ћеш и примити.

Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове. Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру.

Нема анатеме за Бога! Сам себе можеш анатемисати, сам себе можеш издвојити из заједнице – и у томе је трагедија ђавола. Рај ће бити... нема више пакла, нема вечног пакла... Нема, Христос је укинуо пакао, разорио. Биће унутрашње стање пакла. Ако би мене Бог, вели старац Силуан светитељ, оваквога гордог, самољубивог метнуо у Рај за мене би Рај био пакао, ја бих рекао: Зашто овај испред мене?! Зашто ово?! Зашто оно?! Мени би све време сметало. Рај је, господо, исто тако, унутрашње стање општења с Богом. А пакао је прекид општења, прекид киноније. Раскол, секта то ради – прекида општење са заједницом Цркве.  

Лице човека који се труди духовно показује његов духовни прогрес. Једном сам видео лице Епископа у Цркви које ми је привукло пажњу. Његово лице је осликавало радост и његов аскетски начин живота. Са друге стране, лице човека који се не труди духовно показује његову тамну страну. Али, поготово је тужно када људи који су добри не воде рачуна о духовном животу и због тога пропадају.     

Пост је хришћанину потребан да разјасни мисао и пробуди и развије осећај и подвргне вољу добрим делима. Те три способности човека затамњујемо и гушимо преједањем, пијанством и животним бригама, због чега отпадамо од источника живота – Бога и упадамо у похлепу и сујету, изврћемо и скрнавимо у себи лик Божји.  

Зар не знаш да је Исус у сваком случају лек за сваку несрећу? То јест, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег, весник молитвенику, свима за све за спасење. Поверуј ми, чедо моје, ма од чега да страдамо, Христос је у свему једнини лекар душе и тела. Довољно је имати потпуно самоодрицање, савршену веру, и преданост Њему без колебања. 

У једној песми која се зове херувика – на пола Литургије, каже се: „...оставимо сада сваку животну бригу...“. Када дођемо на свету Литургију, онда заиста треба да испред врата црквених оставимо сваку животну бригу, и да се пренесемо умом и срцем на небеса, у Царство Божије, и да по речима Христовим, натоваримо сваку бригу на Христова леђа, јер Он сам то тражи од нас. Он је сам рекао: „...ходите који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити – угледајте се на мене јер сам ја кротак и смирен срцем...“ - То Бог тражи од нас када дођемо на свету Литургију, да све бриге пренесемо на Њега, Њему у руке да предамо срце своје, мисли своје и сав живот свој. И да са пуним поверењем то учинимо знајући да ће он најбоље знати шта да ради са нашим бригама, мукама и проблемима. Јер ми дођемо дотле да више не знамо ни шта ћемо ни куд ћемо, а ако узмемо у своје руке само упропастимо све. Запамтите то, када дођете на свету Литургију, све бриге своје узмите и кажите – Боже у руке Твоје све ово теби остављам, а Ти најбоље знаш шта ћеш са свим мојим проблемима и Ти их сам реши, јер си обећао да ћеш то учинити. И ако заиста са вером и са смирењем, са надом тако учинимо, Бог ће заиста решити све наше проблеме и муке и бриге и нас ће ослободити...

Људи су променљиви као ветар. Данас су за тебе, сутра су против тебе. Ко може ветар да заустави, и ко може свету угодити? Ако сваком гледаш да учиниш на вољу, сигурно ћеш себи учинити невољу. Јеванђеље каже: Премудрост простима. Будимо пред светом ништа, да бисмо пред Богом били ишта. Истина је вечна и ко се држи истине, истина ће и да га чува у његовом животу, јер је Господ сам рекао: "Ја сам Пут и Истина и Живот".  Исак Сирин каже у 10. веку: "Једва да се нађе нека племенита душа која искрено љуби Господа." Будимо искрени према Господу као према себи. Као што се и ми не можемо одрећи себе, тако се и Господ не може одрећи нас, јер смо ми Његова творевина. Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро. Не везујмо се за земљу, него се везујмо за Небо. Земља остаје, а Небо вечно траје и за вечни живот који не пролази, свако треба духом да се преобрази.

Тело није непријатељ душе , нити је оно њена ,,мрачна тамница ''. Напротив, оно је, заједно са душом, позвано да освећује и да слави Бога. Лепо је речено: Душа без тела - то је авет , а тело без душе - лешина. Дакле, цео човек мора да буде укључен у подвиг угађања Богу; циљ му је да се исправи и да се кроз повратак оригиналном себи, бар мало приближи Богу. Међутим, да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву, он мора да нађе склад између душе и тела, мора да оствари симфонију у којој ће и душа и тело сазвучно да славе Бога.