Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.

Један од Светих отаца цркве: "Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцијељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцјељује, то се спасава." Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле, ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац, ту силу и снагу. Не просто људску него божанску снагу и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог, човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе, људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си, све ти је слободно, али ти није све на корист. Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." 

Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)

Од љубави божанске рађа се света смелост (дерзновеније). Тако је шачица Апостола, раније малодушних, после силаска на њих Духа Светога, испуњена храброшћу пошла у духовну борбу против целокупног света. И скоро сви они су удостојени мученичког краја. Прекрасне речи је изрекао апостол Андреј заповеднику Патре који је претио да ће га распети: "Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао". И он је био распет, и висећи на крсту прослављао је крсну смрт Владике Христа. 

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. 

Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима.

Како ћемо осетити радост Царства небескога? Како ћемо осетити радост вере? Како ћемо разумети лепоту праштања и незлопамћења? Како ћемо избећи злурадост? Па, за то мора свако од нас да донесе одлуку у себи. То је оно најлепше. То је онај свети тренутак истине, који човек треба да просвети у себи. Не да каже: ја сам био, него: ја ћу од данас бити бољи. Ја од данас одлучујем да ћу бити бољи. Ја нећу да се уопште бавим мржњом других да бих оправдао своју мржњу. Верујте да докле год човек има у себи тај набој, тај нагон да анализира колико људи њега мрзи, зашто га људи мрзе, или колективно, као национални идентитет, као верски, "зашто нас мрзе они неки други?" – значи, тражимо разлоге да своју мржњу утемељимо, и то није добро. Трáжимо разлоге за љубав. Који је једини разлог? Христос, ако смо хришћани, а јесмо хришћани. Он, на Голготи, док Му се ругају, моли се Оцу: " Оче, опрости им, не знају шта чине", и даје нам пут како да се опходимо према злу других, и при том их не мрзимо, да их не проглашавамо за своје непријатеље. 

У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их. 

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни.   

Нисмо се толико дужни држати мере у јелу, него и уздржавати од сваког другог греха, како би постећи стомаком постили и језиком, уздржавајући се од клевете, лажи, празнословља, понижавања, гнева, и једном речју од сваког греха који се врши језиком. Такође, дужни смо да постимо и очима, односно да не посматрамо на сујетни начин, не дајемо очима слободу, ни на кога да не гледамо бестидно и без страха. Тако и руке и ноге треба да се уздржавају од сваког злог дела.