Ако путници знају, рецимо, колико је каменова у калдрми пута и колико је зрна песка под калдрмом, и ако знају имена свег дрвећа и свих травки што расту покрај пута - шта им помаже све то знање, ако не знају где је пут почео, и где ће се завршити, и одакле су пошли и куда иду? 

Молите се Богу, Он има хиљаду начина да реши сваки проблем, а ви гледајте само свој посао. Од срца сваки посао радите. Бог је тај посао дао.

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо дјеца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојства занемарили циљ нашег живота. Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.

Удаљити се од света, то не значи побећи од породице, или од друштва, него оставити начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве који су потпуно супротни духу Христовом, који смо примили и који сазрева у нама. 

Предај се Богу, Ономе чија се створења налазе под Његовим старатељством, јер ни лист са дрвета не пада без Његове Божанске воље. Тим пре човек, Син Његов по благодати, хришћанин, да ли ће бити лишен Његовог Промисла? Не, али ђаво, свестан твоје немоћи, кушаће те како би те ставио на муке. Када смо надом утврђени у Богу, онда основу, која је заложена на камену, све и да почну ветрови или наиђу реке, неће је померити. Када смо надом утврђени у своје напоре, основа је наша песак и ми лако тонемо. 

Молитва не мора увек да се изражава речима. Волим ону слику коју спомиње неки књижевник, не сећам се који. Залази сунце и пада вече. Човек седи на обали реке и ћутећи посматра залазак сунца. Задивљен тим призором, осећа Божје присуство у себи и око себе. У њему и око њега влада бескрајна тишина, лепота и хармонија...Удисати ту лепоту и осећати то све - то је, ето, молитва. Иначе, што се молитве тиче, чини ми се да се ту човек може држати оног: једи кад ти се једе, пиј кад си жедан. Зато, и моли се кад за то осећаш потребу. (Само, не треба заборавити да "воља за јелом понекад дође и за време самог јела"). Моли се онако како су те у детињству учили: Цару небесни, Оче наш, Богородице Дјево...Лепа је и молитва Иже на всјакоје времја. Додај још и понешто од себе, али увек у оном смислу: Господе, Ти то расплети! Све предајем у Твоје руке! Нека буде Твоја, а не моја воља! У молитви не треба форсирати умилење и сузе - они нису плод нашег труда, већ дар свише. Тим се путем најчешће пада у оно што се назива "прелест". Време трајања молитве и положај при молитви нису важни - важно је само да је она од срца, па макар била само од неколико речи. Митрополит Антоније (Храповицки) каже: "Ако молитва не иде, посреди је један од три узрока: недовољно везивање пажње за речи молитве, неки неисповеђени грех, или исповеђени грех који имамо намеру да поновимо". Понекад ми се чини да су она умиљавања Богу - "Ти си овакав, Ти си онакав", "Ти си Бог над боговима, Цар над царевима"...само подражавање манира како се обраћамо земаљским властодршцима. "Молитва Господња" и "Првосвештеничка молитва у Гетсиманији" не уче нас да се тако обраћамо Богу. Једини "епитет" који се тамо даје Богу јесте: Оче.

Свака права молитва јесте борба са смрћу и одрицање смрти. И свака права молитва јесте борба за живот и утврђење живота. Шта је права молитва? Она која те чини јачим од смрти, којом доносиш победу над страхом и језом од смрти. Кад устанеш са молитве и загледај у себе осетиш исти страх од смрти као и пре, онда знај, да ти молитва није била права. А кад устанеш са молитве и загледај у себе осетиш равнодушност од смрти, онда знај да ти је молитва била права. Пре него је био распет на крст, Христос је већ једном био победио смрт. То је било на молитви у Гетсиманском врту. Гетсиманска молитва је јединствен образац савршене борбене и победничке молитве, који је икада човечанству показан и у аманет остављен.

Само ћу рећи једну реченицу коју је написао свети Јован Лествичник и она се тиче свих нас, он каже овако, он има тако карактеристичан говор, каже: „Не треба бежати од сенке, треба трчати у сусрет Сунцу!“ - И сада шта је хтео Лествичник да каже када је то рекао? Ми сви имао одређене проблеме у нашим животима, свако од нас је рањен одређеном духовном раном и болешћу. Сви ми негде у дубини свога срца знамо да постоји нешто у нашем животу са чим треба да се боримо и изборимо. Ево рецимо, неко пуши - и сад каже он хоће да се бори против пушења, и почне да испитује начине борбе против пушења, фластере, оне технике... И само пушење, пушење! И што више то испитује, њему се више пуши! И све страшнија постаје жеља за пушењем – тако и за пиће и за неку другу страст... Зато што човек није сам победник над својим страшћу. То значи, да кажем, бежати од сенке - рвати се сам са својом болешћу. А шта треба да уради он, ја, ви, ко још, сви ми заједно? Треба да интензивирамо духовни живот, треба да будемо чешће на богослужењима, треба да се више молимо код куће, треба да искреније постимо, треба да кажем, испунимо себе тим садржајима, односно будемо блиски Богу, и Бог ће у нама да победи нашу болест, нашу страст. Бог је саучесник свих наших проблема, уколико хоћемо да Га пустимо да буде...

Душа која чезне за Богом и Његовом Милошћу је слична сунцокрету. Ако та душа престане да чезне за Њим она вене. Неопходно је да у овом животу осетимо Христа. Онај ко га није осетио овде неће га осетити ни тамо у будућем животу. Али како да неко осети Христа? Начин на који се ово постиже је непрестана Исусова Молитва, која дозива Христа у наше душе. Али вас молим да све слике из ума и срца истерате да би Христос био у срцу. Како ово урадити? Поново, Исусовом Молитвом. 

Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи гријех, а Свети Јован Златоусти својим колосалним умом тумачи Христову науку о праштању у бесједи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим ријечима, безброј пута. Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо сихоро, а хорос је простор. Када молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас. Срце нашега Господа никада није било без мјеста за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ !...“