Браћо моја, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: ,,Кад будемо видели Христа на небу као Бога, онда ћемо веровати“. Доцкан ће та вера бити, и узалудно то виђење. Ми треба, вером нашом, да видимо Христа као Бога у ономе пониженом, и попљуваном, и изубијаном, и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у оном ћутљивом осуђенику кога су Јевреји сматрали за ствар јефтину и непотребну и с којом су правили маскараде. То је вера која се цени на небесима. То је вера која се награђује васкрсењем и бесмрћем. То је вера која је однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветијих душа, најмоћнијих карактера, најиздржљивијих и најсветлијих умова.

Молитва је моћно оружје, непојмљиво благо, непотрошиво богатство, тиха лука, извор мира, корен, исходиште, мати неизбројивих добрих ствари - моћнијих него што је земаљско царство. А када кажем молитва, не мислим на ону лагану - која се врши несмотрено, већ на ону која се остварује кроз борбу, болном душом и напрегнутим умом. То је молитва која се успиње на небо. Зато, загрејмо душу сећањем на почињене грехе, повредимо је не зато да бисмо је растужили већ да би се могла огласити, да би постала будна и чак дотакла небо. Ништа не успева да растера немар и небригу колико рањеност и патња, који сабирају ум из расејаности по околини и доводе га самом себи. Онај који успе да себе на тај начин молитвено гане, сабира велику радост у својој души.

Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гнев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну. 

Фанатизам нема везе са Христом. Буди истински хришћанин! Тада нећеш никога погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати. И према иноверном буди хришћанин. То значи: поштуј га на учтив и племенит начин, не обазирући се на његову религију. Можеш се наћи при руци муслиману у невољи, разговарати и дружити се с њим. Треба да поштујеш туђу слободу. Као што Христос стоји пред вратима и куца, али их не отвара силом него чека да га душа човекова сама слободно прими, тако и ми треба да се односимо према свакој људској души.

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. 

Тело је слуга душе, а душа је царица. Због тога изнуривање тела болестима представља милосрђе Господње, будући да од њега слабе страсти и човек долази себи. Уосталом, и сама телесна болест се понекад рађа од страсти. Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха, као што тврди Свети Василије Велики.  

Најљућа страст је страст блуда. Она може обузети човека у болесничкој или чак самртној постељи, посебно оне који су провели овоземаљски живот у неуздржању. Та страст је најбестиднија. Нико се сам не може избавити од ње. Само Господ може избавити, када Му се обраћамо у сузама и са скрушеним срцем. Треба до саме смрти имати сећање на ту борбу. Довољно је само мало да се заборави, да се остави молитва, изгуби страх Божији и страст ће одмах подсетити на себе.

Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непоколебљиве и одолеваће потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“

Исповест није намет, инквизиторски, тако да кажемо, однос према вернику. Исповест је, јер је Црква то предвидела, наша потреба. Нема никакве потребе свештеник да испитује ко је шта радио, али ми имамо потребу да стојећи пред Господом изнесемо своје проблеме. Понекад то могу бити и духовни узлети! Није исповест само таксативно изношење својих грехова, може бити да неки верник има некаква позитивна духовна искуства, па хоће у Светој Тајни да их провери, да изнесе своме свештенику.  Дакле, ми имамо потребу за исповешћу зато што смо грешни људи, нико није без греха, како каже Псалмопевац: Ти си једини без греха, правда је твоја правда вечна... Једини је Бог без греха! Значи нема тог човека који нема потребу за исповешћу. Зашто? Зато што је исповест потврда покајања. И зато што је исповест искање благодати Божје, да исцели наше ране које смо нанели себи кроз своје грехе. Дакле, ми треба дубоко да погледамо у своју душу, стојећи пред Христом и да се исповедамо кад год осетимо да постоји неки проблем...“