Само ћу рећи једну реченицу коју је написао свети Јован Лествичник и она се тиче свих нас, он каже овако, он има тако карактеристичан говор, каже: „Не треба бежати од сенке, треба трчати у сусрет Сунцу!“ - И сада шта је хтео Лествичник да каже када је то рекао? Ми сви имао одређене проблеме у нашим животима, свако од нас је рањен одређеном духовном раном и болешћу. Сви ми негде у дубини свога срца знамо да постоји нешто у нашем животу са чим треба да се боримо и изборимо. Ево рецимо, неко пуши - и сад каже он хоће да се бори против пушења, и почне да испитује начине борбе против пушења, фластере, оне технике... И само пушење, пушење! И што више то испитује, њему се више пуши! И све страшнија постаје жеља за пушењем – тако и за пиће и за неку другу страст... Зато што човек није сам победник над својим страшћу. То значи, да кажем, бежати од сенке - рвати се сам са својом болешћу. А шта треба да уради он, ја, ви, ко још, сви ми заједно? Треба да интензивирамо духовни живот, треба да будемо чешће на богослужењима, треба да се више молимо код куће, треба да искреније постимо, треба да кажем, испунимо себе тим садржајима, односно будемо блиски Богу, и Бог ће у нама да победи нашу болест, нашу страст. Бог је саучесник свих наших проблема, уколико хоћемо да Га пустимо да буде...

Душа која чезне за Богом и Његовом Милошћу је слична сунцокрету. Ако та душа престане да чезне за Њим она вене. Неопходно је да у овом животу осетимо Христа. Онај ко га није осетио овде неће га осетити ни тамо у будућем животу. Али како да неко осети Христа? Начин на који се ово постиже је непрестана Исусова Молитва, која дозива Христа у наше душе. Али вас молим да све слике из ума и срца истерате да би Христос био у срцу. Како ово урадити? Поново, Исусовом Молитвом. 

Свети Анастасије Синаит каже да је злопамћење теже од убиства и прељубе, од свега тежи гријех, а Свети Јован Златоусти својим колосалним умом тумачи Христову науку о праштању у бесједи о незлопамћењу. Када је Свети Петар, тај ватрени апостол који пада и посрће, али који открива да је Христос Син Бога Живога, с усхићењем питао Господа да ли до седам пута да опрости брату, пао је на испиту по ко зна који пут када је чуо од Учитеља да треба да опрости не седам пута него седам пута седамдесет и седам – другим ријечима, безброј пута. Опростити, љубазна браћо, на древном грчком кажемо сихоро, а хорос је простор. Када молимо некога за опроштај, као да га питамо има ли у његовом срцу простора, мјеста за нас. Срце нашега Господа никада није било без мјеста за свакога који моли за опроштај. Какав Бог и какав Господ !...“

Браћо моја, не заводите се обмањивим причама оних људи који говоре: ,,Кад будемо видели Христа на небу као Бога, онда ћемо веровати“. Доцкан ће та вера бити, и узалудно то виђење. Ми треба, вером нашом, да видимо Христа као Бога у ономе пониженом, и попљуваном, и изубијаном, и искрвављеном и исмејаном човеку у двору Кајафином; у оном ћутљивом осуђенику кога су Јевреји сматрали за ствар јефтину и непотребну и с којом су правили маскараде. То је вера која се цени на небесима. То је вера која се награђује васкрсењем и бесмрћем. То је вера која је однеговала и на небо пресадила читаве војске најсветијих душа, најмоћнијих карактера, најиздржљивијих и најсветлијих умова.

Молитва је моћно оружје, непојмљиво благо, непотрошиво богатство, тиха лука, извор мира, корен, исходиште, мати неизбројивих добрих ствари - моћнијих него што је земаљско царство. А када кажем молитва, не мислим на ону лагану - која се врши несмотрено, већ на ону која се остварује кроз борбу, болном душом и напрегнутим умом. То је молитва која се успиње на небо. Зато, загрејмо душу сећањем на почињене грехе, повредимо је не зато да бисмо је растужили већ да би се могла огласити, да би постала будна и чак дотакла небо. Ништа не успева да растера немар и небригу колико рањеност и патња, који сабирају ум из расејаности по околини и доводе га самом себи. Онај који успе да себе на тај начин молитвено гане, сабира велику радост у својој души.

Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији тражи помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гнев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну. 

Фанатизам нема везе са Христом. Буди истински хришћанин! Тада нећеш никога погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати. И према иноверном буди хришћанин. То значи: поштуј га на учтив и племенит начин, не обазирући се на његову религију. Можеш се наћи при руци муслиману у невољи, разговарати и дружити се с њим. Треба да поштујеш туђу слободу. Као што Христос стоји пред вратима и куца, али их не отвара силом него чека да га душа човекова сама слободно прими, тако и ми треба да се односимо према свакој људској души.

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. 

Тело је слуга душе, а душа је царица. Због тога изнуривање тела болестима представља милосрђе Господње, будући да од њега слабе страсти и човек долази себи. Уосталом, и сама телесна болест се понекад рађа од страсти. Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха, као што тврди Свети Василије Велики.