Најљућа страст је страст блуда. Она може обузети човека у болесничкој или чак самртној постељи, посебно оне који су провели овоземаљски живот у неуздржању. Та страст је најбестиднија. Нико се сам не може избавити од ње. Само Господ може избавити, када Му се обраћамо у сузама и са скрушеним срцем. Треба до саме смрти имати сећање на ту борбу. Довољно је само мало да се заборави, да се остави молитва, изгуби страх Божији и страст ће одмах подсетити на себе.

Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непоколебљиве и одолеваће потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“

Исповест није намет, инквизиторски, тако да кажемо, однос према вернику. Исповест је, јер је Црква то предвидела, наша потреба. Нема никакве потребе свештеник да испитује ко је шта радио, али ми имамо потребу да стојећи пред Господом изнесемо своје проблеме. Понекад то могу бити и духовни узлети! Није исповест само таксативно изношење својих грехова, може бити да неки верник има некаква позитивна духовна искуства, па хоће у Светој Тајни да их провери, да изнесе своме свештенику.  Дакле, ми имамо потребу за исповешћу зато што смо грешни људи, нико није без греха, како каже Псалмопевац: Ти си једини без греха, правда је твоја правда вечна... Једини је Бог без греха! Значи нема тог човека који нема потребу за исповешћу. Зашто? Зато што је исповест потврда покајања. И зато што је исповест искање благодати Божје, да исцели наше ране које смо нанели себи кроз своје грехе. Дакле, ми треба дубоко да погледамо у своју душу, стојећи пред Христом и да се исповедамо кад год осетимо да постоји неки проблем...“ 

Многи учени људи знају многе науке, али не знају своје душе и не разумеју духовни живот. Такви људи ће се појавити на суду и биће испитивани да ли су испуњавали Христове заповести, а ако нису да ли су се покајали због тога. Такође ће бити питани да ли су веровали у Господа Исуса Христа, Сина Божијег. И тако ће ови учени људи, који су имали земаљску славу испасти најглупљи.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама. Он неће чути и ваша молитва ће вам се уписати у грех. Благодари Богу што си се родио као православац. Буди чврст у вери, не подлежи искушењима, не брини се да ли ће се људи  друге вероисповести спасити или неће. То није наша ствар. Бог је милостив.

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божији. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.   

Послушање је веће од поста и од молитве. Онај који је непослушан узалуд се моли и узалуд пости. Господ не прима његове молитве, зато што је у ратном стању са ближњима. Свети Оци кажу сваки је посао Божански посао и треба га радити од срца, треба да се труди човек да га ради као Богу а не као људима. А у раду, када радимо, било где, у цркви, у администрацији, свуда има неправде и неких који избегавају рад и бољу плату имају од оних који се труде и раде.  Сваки посао на Земаљској кугли и у васиони је Божански посао и ништа не бива без Промисла Божијег и без допуштења. Свако добро је Промисао Божија, сваки негативни поступак појединца то је допуштење од Господа. Он зна зашто је то допустио. Човек треба да вежба да осам сати ради из срца, да се моли из срца и онда је сва концентрација у срцу јер кад се ради из срца то је као Бог. Срце и ум имаће успех, а не само ум. Да се потрудиш да се мислено измениш и да се сјединиш срцем са Богом да знаш да је Бог љубав.  

Људи у току свог земаљског живота све траже осим Христа Животодавца, отуд су и препуштени разним страстима: неверју, маловерју, себичности, зависти, мржњи, частољубивости, задовољствима у јелу и пићу и другим страстима. Тек пред крај свог живота траже Христа у Причешћу, и то због вапијуће нужде, и то због обичаја који други прихватају. Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој.

Све вас молим за једно: живите у миру. Мир и љубав-то је најважније. Ако будете имали то међу собом, увек ћете имати радост у души. Сада очекујемо долазак празника Пасхе-спасења душе у вечној радости. А како се може достићи? Само миром, љубављу, искреном молитвом срца. Ништа што је спољашње није на спасење, већ само оно што се достигне унутар своје душе и у срцу-мирна тишина и љубав. Нека ваш поглед никада ни према коме не буде искоса. Право гледајте, са спремношћу на сваки добар одговор, на сваки добар поступак. То је последња молба за коју вас молим. И још – праштајте ми.