Сваки хришћанин који поштује и извршава заповести Христове истовремено чини Његово Царство опипљивим...
Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом; она је уздизање ума и срца Богу…
Колико пута нам се учинило оправдано да кежемо: ''Па, тако сви раде'', желећи да нађемо пправдање учињеници да већина тако мисли или ради. А, да ли је тако...
Оставши без свога најмилијег људи веома тугују па чак и долазе до очаја. А то је врло погрешно и лоше по душу упокојеног…
Неретко ћемо наићи на људе који ревносно испуњавају формална правила а срце им је пуно зла и пакости...
Таман толико колико грех загађује човеково биће узрокујући болест тако и исповест, чистећи га, враћа га у здравље...
Ако се будемо трудили свом силом и снагом да грешне мисли које нам ђаво убацује одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто…
Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празним речима"
Најстрашнији грех, на небо вапијући грех који освету тражи, јесте убиство нерођене деце…
Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању…
Људи се углавном одређују оним што поседују, макар то били и дарови Божији, али, ради се о томе да би требало да задобију Духа божанскога као своје одређење…
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу и да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито…
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Мржњом оптерећен човек отровао је себе најстрашнијим отровом. Попут двослеклог мача, мржња сече онога према коме је усмерена, али и онога који мрзи…
Огромна је заблуда да ћемо децу поправити критикама, саветима, претњама, казнама, па и наградама. Постаните свети па ће и деца бити добра…
Истинска вера открива се у једноставности која рађа у човеку ослобађајућу радост...
Доста раширени облик туге јавља се код људи претерано оптерећених бригама овога света. Увек несигурни у себе, неповерљиви, и забринути ови људи у страху ишчекују сутрашњицу…
Све узроке наших различитих расположења, склони смо да тражимо у спољашњем свету. Не слутимо да је све у нашем срцу...
Свако онај ко је заповести Христове у живот свакодневни преточио својим односом према ближњем, учинио је Царство Божије опипљивим…