Није исповест само таксативно изношење својих грехова; она је искање благодати Божје, да исцели наше ране које смо нанели себи кроз своје грехе...
Учени људи углавном не разумеју духовни живот; зато ће на Суду божијем испасти најглупљи...
Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт…
Бог не чује молитве оних који не испуњавају заповести Његове. Буди чврст и не подлежи искушењима…
Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу, дешава се или као казна, или као поука…
Ако све што радимо радимо из срца, онда је то као сами Бог. Тада ће цео човек имати успеха...
Тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем…
Ништа што је спољашње није на спасење, већ само оно што се достигне унутар своје душе и у срцу – мирна тишина и љубав...
Непрекидно жаљење покојника је пример егоизма и гордости, плач због себе и своје усамљености...
Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени…
Наш однос према Богу је у већини механички. Тако човек лични на рам који је остао без слике…
He тражимо хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом...
На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив"…
Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће…
Страшне су родитељске клетве које чине да човек не угледа светлост ни овога ни онога живота...
Срце које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне…
Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена…
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Трудимо се да срце и намере ближњих тумачимо позитивно, а не негативно…
Човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан…
Уврежена је навика да људе који греше окушавамо да исправимо, али то чинимо неопрезно и сами правећи грешку…