Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје…
Многи од свештеника поставиће пред Причешће верном само једно питање: Јеси ли постио?…
Ради сачувања унутарњег човека потребно је настојати да уздржавамо језик свој од многословља
Немојмо губити драгоцено време на пропадљиве ствари, како не бисмо изгубили наше једино благо – Христа…
У души неких људи нема љубави. То је отуда што су разни пороци и страсти заузели сву душу њихову и из ње истисли љубав…
Кукавица је немужествен, подао, недостојан, низак, јадан, ропска и ситна душа, себичњак и самољубац…
Тек у старости постаје очигедна грчевита борба између живота и смрти. Давање смисла овој борби чин да живот, и по свршетку, послужи као семе новом животу…
У нашем времену поимање добре жене се протеже у простору од најбалнијег и највулгарнијег тумачења па све до најузвишенијег. Ипак…
Они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?
Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло…
Јеванђеље је победило свет, не огњем и мачем, већ светим животом и добротом, (прот. Јован Вернезос)
Нас зближавају са Богом туга, тескоба, болест, труд: не ропћи на њих и не бој их се. (Схиигуман Савва)
Веруј чврсто у остварљивост сваке речи, нарочито оне изговорене за време молитве. (Свети Јован Кронштатски)
О смирење Христово! Оно души даје неописиву радост у Богу. Од љубави Божије душа заборавља и земљу и небо, и сва се жељно устремљује ка Богу. (Старац Силуан Атонски)
Треба да свагда имамо пред собом своје грехе, да нас не би гризла савест, да бисмо добили сузе у молитиви и да више не бисмо грешили. Савест помиње наше грехе, и помињући их, чини нас смиренима. (Старац Пајсије Олару)
Мржњом оптерећен човек отровао је себе најстрашнијим отровом. Попут двослеклог мача, мржња сече онога према коме је усмерена, али и онога који мрзи…
Не можемо говорити о љубави према ближњем све док не исцедимо и последњу кап себељубља из свог срца...
Човек дужан да поштује Бога не матријалним стварима и видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој…
Тек у старости постаје очигледна грчевита борба између живота и смрти. Давање смисла овој борби чин да живот, и по свршетку, послужи као семе новом животу…