Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Трудимо се да срце и намере ближњих тумачимо позитивно, а не негативно…
Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини…
Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта…
Не допустимо да се због животних брига и неспокојства будемо лишени будућег вечног живота…
He тражимо хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом...
Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу, дешава се или као казна, или као поука…
Човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан…
Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим …
Сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима…
Оставите начин живота, обичаје, навике и прохтеве супротне духу Христовом…
Да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих…
Ако све што радимо, радимо из срца, онда је то као сами Бог. Тада ће цео човек имати успеха...
На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив"…
Уврежена је навика да људе који греше окушавамо да исправимо, али то чинимо неопрезно и сами правећи грешку…
Када имамо Христа у срцу то је велика корист не само за нас, него и за људе у нашој околини...
Виде праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да никада нису осећали тугу…
Толико се трудимо да овладамо знањем из сваковрсних области живота. Али, ако не знамо куда са животом…?
Бог очекује од нас да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде…
Ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље…
Тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем…