Када имамо Христа у срцу то је велика корист не само за нас, него и за људе у нашој околини...
Виде праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да никада нису осећали тугу…
Толико се трудимо да овладамо знањем из сваковрсних области живота. Али, ако не знамо куда са животом…?
Бог очекује од нас да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде…
Ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље…
Тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем…
Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу али не из осећања љубави према Њему…
Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће…
Губитак благодати је губитак контакта са вечношћу, а то ствара страх услед познања смртности…
Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха…
Ништа што је спољашње није на спасење, већ само оно што се достигне унутар своје душе и у срцу – мирна тишина и љубав...
Страшне су родитељске клетве које чине да човек не угледа светлост ни овога ни онога живота...
Човеку је ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога…
Оне који су себе посветили Богу, недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе…
Људи, заузети старањем за тело и сматрајући га за своје власништво, чине себи велику неправду...
Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно...
Ко љуби себе, не може да љуби Бога, а ко не љуби себе из љубави према Богу, тај љуби Бога.
Ко не приступи Господу и ко га не моли са несумњивом вером - неће добити исцељење…
Телу можемо посветити само неопходно време, док све остало време треба да посветимо души…
Немој да храниш своју плот страстима, немој је неговати, угађати јој и тако је окретати против духа…