Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно...
Ко љуби себе, не може да љуби Бога, а ко не љуби себе из љубави према Богу, тај љуби Бога.
Ко не приступи Господу и ко га не моли са несумњивом вером - неће добити исцељење…
Телу можемо посветити само неопходно време, док све остало време треба да посветимо души…
Немој да храниш своју плот страстима, немој је неговати, угађати јој и тако је окретати против духа…
Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи…
Блудна страст је најбестиднија. Она може обузети човека у болесничкој или чак самртној постељи...
Непрекидно жаљење покојника је пример егоизма и гордости, плач због себе и своје усамљености...
Срце које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне…
Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже...
Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај...
На Литургији Сам Христос моли за нас и приноси Себе Богу Оцу, а Њега Отац не може да не услиши!
Колико само снаге човек троши бринући о стварима које не може изменити. Зато, уместо бриге положимо наду на Господа…
Сећамо се свега и свачега, тражећи утеху, радост или бекство од стварности. А потребно је само једно – сећати се Христа, свагда и на сваком месту…
Људи се углавном одређују оним што поседују, макар то били и дарови Божији, али, ради се о томе да би требало да задобију Духа божанскога као своје одређење…
Једно од основних начела духовног живота јесте познање самога себе. А тога нема без самопосматрања, јеванђелског преиспитивања себе…
Живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију…
Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља...
У свима стварима, нарочито у духовним треба се држати златне средине и не вући ни у једну крајност...