Бог није наредбодавац и због тога су његове заповести саветодавне. Ми их прихватамо или не прихватамо по својој слободи…
Ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом…
Непрестано смо изложени злу које нам долази од ближњих и то нас вређа. Обично на увреде одговарамо неприкладно, увредама, а како би требало...
Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. Смиреност захтева огромну снагу да у себи савладамо гордост…
Љубав види и зло и промашај, али не мрзи, него тражи начина како да поправи то зло…
Осим части и славе побожни су људи награђени и већим благом тј. миром и спокојством душевним…
Вера је почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег…
Сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Богом па неће бити потребе за причешћем Телом и Крвљу…
Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта…
Живот хришћанина је сва неудобност, узак пут и нераван, крст који захтева неудобност и велико трпљење…
Где кротости нема човек може и да се чини споља кротким, али унутра да буде испуњен гордошћу...
Ради изгона лењости Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних…
Сваки хришћанин који поштује и извршава заповести Христове истовремено чини Његово Царство опипљивим...
Кротост, трпљење и љубав не ослађују само оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор…
Јесмо ли смирени или не најбоље ћемо знати у тренуцима када нас други понижавају…
Исповест није ништа друго него олакшање; избацити све зло из себе заиста олакшава души терет…
...Једнога дана приметио је да се свете мошти покрећу и да мењају свој положај, зависно од особе која им се поклања…
Сећамо се свега и свачега, тражећи утеху, радост или бекство од стварности. А потребно је само једно – сећати се Христа, свагда и на сваком месту…
Једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности већ оне које су стварне саме по себи…