Сваког дана родитељи треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци...
Исповест није ништа друго него олакшање; избацити све зло из себе заиста олакшава души терет…
Кротост, трпљење и љубав не ослађују само оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор…
Јесу ли те људи увредили? Не тугуј, него се сети Христа! Он је трпео више увреда. Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути. Само онда, кад се будеш навикао да трпиш и опрашташ људима, само онда моћи ћеш да се молиш Богу, да и Он теби опрости. (Свети владика Николај)
Није јунак, који може да учини зло, него, који га може да отрпи. Ко опрости већи је од онога, који се наљути.
Истина је, даћемо одговор на Суду за све учињено зло, али још и више за неучињено добро...
Потребно је да до срмти држимо осећање покајања, јер уколико изгубимо ово осећање, изгубићемо благодат…
Сећамо се свега и свачега, тражећи утеху, радост или бесктво од стварности. А потребноје само једно – сећати се Хрста, свагда и на сваком месту…
Смиреност је дакле темељ и основа свију еванђелских врлина. Смиреност захтева огромну снагу да у себи савладамо гордост…
Непрекидно жаљење своје усамљености и губитка ближњег је показатељ егоизма, гордости, индивидуализма и недостатка вере...
Највише се плаши очајања; То је најтежи грех. Наоружај се, започни рат и Господ ће ти дати остало.
Љубав се жртвује. Од ове љубави нико веће нема него да неко душу своју положи за пријатеље своје.
Сваком лошем делу, обично претходи лоша мисао. Потребноје одсецати такве мисли и молити Господа за помоћ…
Страх Божији потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим…
Превише удобан живот доноси несрећу. Навикао на удобности, човек постаје неотпоран на животне недаће…
Долази старост и смрт, човек жели да пожње нешто на својој њиви, и никакав плод не добија…
Као што мајка приступа детету кoје плаче и тражи је, тако и човекољубиви Бог прилази тражењу човека…
Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег.