Свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим…
Учимо се, најпре, да осудимо себе због осуђивања ближњег, уздржавајмо се од осуде речима, а затим заустављајмо и саму мисао…
Када бисмо свет напустили чак и као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског…
Када смо залепљени за страсти и желимо их, али хоћемо и божанску благодат, тада се дешава страшни сукоб у нама…
Ђаво је као безуби пас који само лаје на човека Цркве, али, неверника може растргнути својим зубима…
Није довољно само се молити у своме дому или самоћи. Потребно је моити се у заједници,, у Цркви…
На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“…
Онај ко свакодневно себе подстиче на истрајну молитву, гори духовном љубављу према Богу...
Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај који је тражио молитву…
Све се у нашем телу креће, али, немају сви покрети исте изворе и узроке…
Огромна већина људи не може се уздржати а да не реагује на увреде којему се наносе јер немају смирења…
Ваља се тихо молити, с дубоким али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе…
Покајање су врата милости која се отварају онима који их упорно траже: тим вратима улазимо у милост Божију…
Данас ти јадаш и плачеш над милим и драгим ти покојником не слутећи да сутра могу над тобом други јадати…
Много је људи који се истински питају који су то разлози доласка у свет Исуса Христа, Сина Божијег…
Ако грешимо, Господ нас чека да се покајемо, ако паднемо, не стиди се да нас поново прими…
Стидећи се откривања, неизоствано ћемо престати да грешимо и чак да мислимо на било шта рђаво…
Ако у кротости нема и смирење, онда је човек који се чини споља кротким изнутра испуњен гордошћу...
Телесна искушења се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар…