Смирен човек је незлобив, љубазан и предусретљив, који избегава сваку нервозу и сваку љутњу, јер Христос никад није био љут…
Наши људи се моле мало, али са много скрушености. Могу ли они, са мало молитве, имати наду на спасење?
Да ли је знао коцкар када је први пут додирнуо карте да це та игра бити његова страст? Порочне навике су као окови на човеку...
Често од Бога тражимо сад ово, сад оно, а он нам не одговара на наше молбе. Шта је потребно да би нам Бог одговорио на нашу молбу?
Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу...
Сматрај да је ово речено за сваку заповест, , тј. да нас залазак сунца не затекне не само у гневу, него ни у било каквом другом греху.
Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш.
Један подвижник мољаше се Богу да му открије многе тајне. Ево шта му би откривено на путу за село у које је кренуо...
Сваки пријекор да примиш с радошћу. Ако то не поднесеш, него се жалостиш, гордиш или гњевиш нећеш доспјети у савршенство и спасти се…
Молимо се Господу макар колико се људи нама моле да им чинимо добро, и чинимо добро другима колико желимо да они нама чине добро…
Истинска нада иште само Царство Божије, а уверена је да ће јој и све земаљско, што јој је потребно у овом пролазном животу, бити даровано…
Сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана…
Супружници се више него усамљеници треба да приближавају Богу. Због обавеза које имају њима је потребна и већа помоћ Божија…
Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Трудимо се да срце и намере ближњих тумачимо позитивно, а не негативно…
Бог није наредбодавац и због тога су његове заповести саветодавне. Ми их прихватамо или не прихватамо по својој слободи…
Постоје ствари које би хришћанин требало да свакодневно чини, баш као дисање и храњење тела…
Бес усмерен ка другоме изазива само оно што препознајемо код себе. Зато се морамо запитати која је наша кривица у томе што други чине…
Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао…
Прави се хришћанин препознаје по томе што пребива у непрестаној молитви, у сваком тренутку и на саваком месту…
Свакодневно се гневимо и заборављамо да је гнев смртни грех. Ово зло често је темељ многих других зала која се рађају у срцу човековом…