Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други.
Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи.
Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе.
Правилној молитви и нашем напредовању у њој супротстављају се наша повређена природа и пали анђели који се труде да нас задрже у потчињености себи, у паду и одбачености од Бога, што је заједничко људима и палим анђелима.
Ако човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна.
Као што рђа разједа гвожђе, тако завист растаче душу која је носи. Само завист нема изговор, јер нема ни опроштаја.
Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању.
За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило.
Немој заборавити да у смртном часу свим срцем тражиш помоћ молитава Пресвете и Пречисте Мајке Божије, и њена хитра помоћ ће те избавити и закрилиће твоју душу њеном милошћу и самилошћу Свесилнога Бога.
Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи.
Када човек опскрби душу своју речју Божијом, испуњава се разумевањем тога шта је добро а шта зло.
Човек је телом налик на запаљену свећу: свећа мора да сагори, а човек да умре. Али, душа је људска бесмртна, и зато ми више бриге треба да водимо о души него о телу...
Клеветање је велико зло. Као што мало кормило управља брод куд год хоће, исто тако и језик води човека или према злу или према добру. Свети Оци су у великој мери прекоревали осуђивање грехова, грешака или рђавих навика других људи.
Да је свет овај тиран тиранину а некамо ли души благородној, одавно је рекао Његош, додуше на поетизован начин. Пре њега то је изрекао сами наш Господ Исус Христос, али нимало поетски, да свет овај сав у злу лежи. Али, управо у таквом свету хришћани морају показати своју мудрост и незлобивост. Како?
Ако на некога ко се исповеда и лопатом бациш чини, оне неће деловати. Јер када се човек исповеда и има чисто срце, маг нема могућности да сарађује са ђаволом, да би тако наштетио човеку.
Колико крштених хришћана не каже: "Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!" И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду.
Корисно је знати речи критике јер су оне лек против гордости и савет да свагда будемо опрезни.
Како је чудесна слика моралног савршенства! Колико је неизмерна њена красота! Хоће ли ико икад моћи да те достојно прослави?
Треба да и ми, благочастиви Хришћани, када желимо да учинимо неки грех, помислимо да је Бог у нашем срцу, да је свеприсутан и да нас гледа, да се постидимо Ангела, Светих и пре свега ангела чувара своје душе, који нас посматра.
Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању.