Србине, тргни се, нико није изашао као победник без Светога Саве. Српска историја за седамсто година не зна никога, ни од тирана ни од царева, који је заратио против Светога Саве а да није доживео пропаст и пад. Псовка царује по Српској земљи. Браћо Срби! Ратујете са Богом, а то се не може завршити друкчије него нашом пропашћу. Истински Срби пуни су молитве и хвале Светоме Сави, јер знају да је он со нашег историјског хлеба, да је он наша бесмртност и наша вечност. Зато никада није довољно славити Светога Саву само на данашњи његов Савиндан, него свакога дана у целој години: „Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!“
Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало! Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава.
Када осетиш неке муке у својој кући, у фамилији својој, ти Светом Водицом покропи кућу, помоли се, клекни, падни пред Господом, завапи. Пролиј коју сузу, Србине брате, пред Господом за сва чудеса која непрекидно чини теби православном хришћанину. И ти, ти ћеш осетити силу Божју, ако мало вере имаш, ако мало покајања имаш, осетићеш како Господ преко Анђела Својих и Светитеља Својих и невидљивим Божанским силама Својим, са свих страна хита теби у помоћ да те избави од свакога греха и од сваке смрти и дарује Живот Вечни.
Данас празнујемо зимски Крстовдан. Крст је знамење наше вере, симбол страдања, љубави и жртве Распетог Спаситеља нашег. Крст је симбол победе. Силом Крста мученици хришћански побеђивали су искушења и страдања. На свим нашим храмовима сијају се крстови непобедиве Цркве Христове. Крст обележава гробове хришћана, који су умрли са вером и надом у живот вечни. Крстом изражавамо своју веру у Бога и наду у помоћ Божију.
Свети Првомученик Стефан, који се смрти радовао више него ли ми некој радости, нека нас он води и руководи идењем за Богочовеком Христом, Који је постао Богочовек ради нас људи, да и ми победимо све што је смртно, победимо у себи сваки грех, сваку духовну смрт, победимо у себи сваког нечистог духа и узживимо још на земљи Еванђељем Господа Христа, божанским животом који се продужава у ономе свету, еда бисмо и ми заједно са Првомучеником Светим Стефаном, Апостолом и Архиђаконом, славили Господа Христа кроза сву вечност, кроза све вечности на ономе свету, поздрављајући на небу један другога као што се поздрављају сада људи на земљи: „Христос се роди! Ваистину се роди“!
Рођење Христовo означило је крај једне мрачне историјске етапе оличене у магијско-гатарско-врачарском ропству палог човека и човечанства. Обрадујмо се, зато, Богомладенцу Христу и прославимо Га као што прослављамо сопствено рођење. Примимо Га у своје срце да растући са Њим узрастемо у пуноћу раста Богочовека Христа.
Улазак Бога у људско тело догађај је без изузетка у свеколикој историји. Но, колико год био очигледан, овај догађај није доступан свачијем уму, већ само уму у који, из срца испуњеног љубављу према Богу и људима, долази Светлост богопознања. А када се осунча ум, онда је човек у стању да схвати да је Бог у наш живот ушао као Човек да би нас подигао из наше палости до Свог божанства.
Иако здравље често уљуљка човека, болесничка постеља може постати место највећих духовних победа и истинског сусрета са Богом. Уместо очајања, телесна немоћ тада постаје прилика да се покаже несаломива снага вере и благодарност која превазилази сваку бол. Управо такав пример оставио је Свети Мардарије кога данас прослављамо, а који је своје тешко телесно страдање подносио без роптања, показавши свима како се и у најтежим мукама дух може радовати и славити Творца.
Ава Јустин: Браћо и сестре моје, да није Пресвете Богородице људи би давно, давно постали ђаволи. Јер да није Ње не би било Господа Христа у овоме свету, не би било Спаситеља, Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола и људи, људи који су тако заволели грех и сласти греховне, да би давно постали ђаволи! Без Ње, овај свет је без Бога; без Ње, овај свет је без Спаситеља; без Ње, овај свет пакао је од греха и смрти и демона.
На данашњи дан, када славимо Светог Димитрија, сећамо се његове храбрости пред мучитељима. И данас, хришћани су позвани да буду чврсти у својој вери, упркос свим изазовима са којима се суочавају. Јер, као што је Свети Димитрије победио, тако ће победити и сви они који се боре за Христа, јер Бога у себи носе. Нека нас подвиг Светог Димитрија инспирише да будемо верни Христу и да се не бојимо оних који нас гоне.
Не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред нама и над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она – Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско.
"Да ли се овај свет претворио у лудницу? Људи неће Бога, неће ни највећег Праведника у овоме свету. Чиме ћете Христа заменити? Чиме Светог Јована Крститеља? Собом!? О! мољци, о, комарци смртни! Људи кад полуде од гордости и самољубља, онда им не треба Бог, онда им не треба Правда Божија." Ове речи изговорио је Пророк кога је Бог дао у наше време, Свети авва Јустин, на велики празник који данас прославља наша Црква, Усековање главе Светог Јована Крститеља.
Господ је дошао у овај свет да нам да силе да преобразимо себе: ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. А грех то и чини. Када се мржња усели у твоју душу, то је страшан муљ ушао у тебе. И кад држиш мржњу у срцу свом, ти гомилаш блато на слици Божијој што је у твојој души. То чини гордост, то чини псовка, то чини крађа, то чини среброљубље, то чини похота, то чини сваки грех, свака страст. Сви греси, све страсти унаказују лик Божији што је у души нашој, унаказују образ Божији што је у нама.
Данас Црква слави светог Пророка Илију, најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо (2. Цap. 2,11)
Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и рвали и победили - кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака, Апостолe Петра и Павла.
Данас славимо рођење „највећег између рођених од жена“, највећег човека после Пресвете Богородице. Данас, данас славимо рођење Зоре која је претходила Дану Христовог јављања у овоме свету. Данас славимо рођење Пустињака, детета и човека пустињака, детета које је објавило и показало свету Бога у телу. Он први, он најглавнији Сведок.
На данашњи дан Свети Апостоли су се обукли у Силу с висине. Силу јачу од сваке земаљске силе, јачу од греха, јачу од смрти, јачу од ђавола, јачу од пакла. Њих Дванаесторица и остали са њима, расули су се по целоме свету, и силу Духа Светога, те огњене језике, раздељују сваком људском бићу које поверује у Господа Исуса.
Данас се завршава Васкрс, данас се завршава подвиг спасења, данас се завршава сав пут оваплоћеног Бога од рођења на земљи, од Божића, па све до завршетка спасења рода људског. Данас је Спасовдан. Данас, овај дивни Празник открива нам сву тајну Господа и Богочовека Христа. Зашто је Он узео на себе тело, плот, зашто се оваплотио, зашто је постао човек?
Владика Николај: Земаљска љубав гори и сагори. Небесна љубав гори и не сагорева. Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Христос воскресе! Ваистину воскресе! Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена! У четири речи сва историја рода људскога! У четири речи твоја историја и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница. Када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности, све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?