Каква је то Блага Вест сишла на земљу? Шта се то збило у нашем горком животу људском. Зар је могућа Блага вест у свету у коме постоји смрт? Зар је могућа права радост у свету где се све претвара у грч страха, пред страшном немани која се зове смрт?
Данас празнујемо зимски Крстовдан. Крст је знамење наше вере, симбол страдања, љубави и жртве Распетог Спаситеља нашег. Крст је симбол победе. Силом Крста мученици хришћански побеђивали су искушења и страдања. На свим нашим храмовима сијају се крстови непобедиве Цркве Христове. Крст обележава гробове хришћана, који су умрли са вером и надом у живот вечни. Крстом изражавамо своју веру у Бога и наду у помоћ Божију.
На данашњи дан мученички је умро свети Стефан. Умро је за Христово име и нашу лепу веру и то у вароши Јерусалиму, где је Спаситељ живео, проповедао и толика чудеса чинио. Не чудимо се томе, јер и божији Апостол Павле каже: Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. Ако се сетимо историјских догађаја још од створења света, ми ћемо наћи да многи потврђују истинитост Апостолових речи.
Родило се на хиљаде и хиљаде, владара, философа, научника, обичних људи. И већина њих је потпуно заборављена. Само их има у књигама. Али нико није толико вољен, поштован као Исус Христос. И ниједан живот није описиван као Његов. Ниједна књига није толико потребна данашњем човеку као Његово Јеванђеље.
Заиста, ето већ једну хиљаду и шесто година Свети Николај пише Еванђеље Христово, пише га чудесима, пише га делима, пише га молитвама, пише га помоћима коју указује роду људскоме. И Свети Николај Чудотворац и с правом је назван Чудотворац. Гле, то је постало његово презиме, када кажеш Свети Николај, ти увек кажеш Чудотворац. То је тако нешто природно за њега, тако природно да он излива из себе силу Христову која исцељује људе, која дели Милост Божију свима и свакоме.
О. Рафаило (Бољевић): Овај Божићни пост, браћо и сестре, није дат да ишчитавамо колико у намирницама има млијека у праху, него да се полако и организовано приближавамо Тајни над тајнама која нам је откривена: да Син Божији постаде постаде један од нас, Син Човечији, са конкретним циљем: да нам преда, Својом благодаћу, вјечни живот. Да нас, кроз Цркву, сједини са Собом и да се обожимо.
Човек живи као изгубљени новчић, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.
Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало! Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава.
Данашњим Светим Празником Господ Христос завршава спасење људи и казује нам ради чега је Он дошао у овај свет. Дошао је и узео на Себе тело људско, постао човек да би показао човеку какав је пут његов на земљи и куда он иде са земље. То је казао Својим Светим Узнесењем на небо.
Ето Господа Који узима грехе света на Себе, узима и грех мој и грех твој по великом човекољубљу Свом, даје силе и мени и теби кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне, да побеђујемо у себи све што је смртно и све што је греховно. Зато, не бојте се никаквог зла овога света, никаквог гоњења овога света, никакве смрти овога света, никаквог ђавола овога света! Јачи је Господ наш Спаситељ од свих, од свих смрти, од свих ђавола, од свих грехова!
Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно.
Имајмо слободу, па рецимо: једи како хоћеш, али праштај - од срца! Залуд постиш, залуд не постиш, ако носиш мржњу у срцу - ништа ти то не вриједи! То Син хоће да нам каже: залуд ти сва та работа! То ти Отац неће примити! Пјевамо са свецима, орадошћени Духом Светим, а грцамо у мржњи, у зависти, у роптању, у злопамћењу! Али, за све ово постоји лек који не само да лечи него и живот вечни омогућава. Тај лек је – праштање. Свима, свакоме и за све.
Примаш Тијело и Крв, Огањ Божански ђе је то? Зато што нема вјере браћо и сестре. Не вјерујемо да је то заиста Тијело Христово и Крв Христова, и не вјерујемо да смо заиста болесни. Од једног Причешћа по силној вјери могле би да се десе велике узвишене промјене. Нека би дао Господ да дођемо до тог нивоа свијести и пажње, да откријемо болест у нама, не кијавицу и не прехладу, него дубоке повреде, отворене ране, да видимо то, и да не бјежимо од тога.
Човек је срео Бога. Ето зато се овај велики свети Празник назива Сретење. Први пут је дато човеку, побожном и праведном Симеону Богопримцу да у малом четрдесетодневном Детету Исусу сагледа Бога, сагледа Спаситеља света, сагледа сав домострој спасења, све што је Господ учинио да спасе род људски од смрти, греха и ђавола.
Ако сумњаш у све што је Господ објавио свету, ако сумњаш у Цркву, ако си заиста са безбожницима данашњим и сутрашњим, онда бестидно поричеш очигледну истину. Гле, који то од људи може воду учинити некварљивом? Један посетилац ми је говорио да двадесет година чува Богојављенску Водицу, и она је свежа к’о да је данас узета са извора. Треба ли већи доказ ма ком човеку, а поготову безбожнику, који пориче истине Хришћанства?
Када Јован Крститељ засведочи и рече о Христу: „Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета” (Јн 1, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свету и пут нашега спасења. Господ узе на се грехе рода човечјег и под њима умре (погружење) и оживе (излазак из воде); и ми морамо умрети као стари греховни човек и оживети као очишћени, обновљени и препорођени.
Када би сви моћници овога света који ведре и облаче животима милиона људи и који се размећу својим миротворством разумели где је извор миру и начин како се он добија… Никада ни Брисел, ни Хаг не могу дати оно што нам даје пећина Витлејемска! Све дотле докле мудрост дипломата не буде проникнута духом Божје мудрости: да мир није човек измислио него долази одозго, од Оца светлости, све дотле сви њихови напори биће узалудни.
Тешко је било веровати људима да Бог може постати човек, ето, ради нашег спасења. Бог је заиста постао човек, и што је најважније, дао нам је сва средства да свако од нас када хоће сједињује себе са Њим. Господ је дошао у овај свет, дао нам силе и снаге да заиста победимо сваки грех, и не само сваки грех, него сваку смрт, сваког ђавола, дао нам је Живот Вечни.
Ако то само пожели, човек никада неће бити сам. Ако је само иоле свестан чињенице да је Бог са њим и он са Богом, Христом, човек, заиста никада неће бити сам. И у свим животним околностима, мукама и проблемима, болестима и радостима, ни кад се од њега буду опраштали најближи, на ивици гроба, и после општег Васкрсења, бићемо заједно кроза све вјекове и кроза сву вјечност, јер више никада нико неће бити сам…
Каже овако Господ, кроз уста пророка: Ако те и мајка твоја заборави, ја те нећу заборавити. Он пореди Своју љубав према нама са мајчином љубављу према детету - а то је највећа љубав на земљи. Када бисмо имали поверење у ту љубав, онда бисмо сваки страх побеђивали.