08.04.2011.

ЧУДО СВЕТОГ НИКОЛАЈА

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем. Побожан, он се беше заветовао да дане, посвећене празновању светог Николаја Чудотворца, празнује истински прослављајући овог угодника Божјег. Он је то истрајно испуњавао, по речима Светога Писма: Поштуј Господа иметком од праведних трудова својих (Прич. Сол. 3, 9); и тога се увек чврсто сећао.

29.03.2011.

СВЕТИ РАТНИК

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се кречући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подизући сузне очи ка Иконама Светитеља.

24.03.2011.

КРВОТОЧИЛА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Игуман манастира Кувеждин отац Варнава после свете литургије за време причешћа случајним погледом у икону пресвете Богородице угледао је у њеном оку крвну сузу. Угледавши крвоточење игуман је икону изнео пред манастир неби ли други увидели ово чудо. Око 70 људи колико их је било испред манастира уверило се да је икона проплакала и пустила крваву сузу из десног ока. Манастир је постао посећен више него обично јер пуно људи долази да се увери и својим очима види чудо на икони пресвете Богодице.

12.03.2011.

ВЕРУЈУЋА ДОКТОРКА

Мој брат од тетке испричао ми је о докторки из Сремске Каменице која има мужа неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.

18.02.2011.

СВЕТИ ГЕРАСИМ КЕФАЛОНИЈСКИ И ПОСЕДНУТИ ДЕМОНИМА

Нови Кефалонијски Аскета, Свети Герасим, познат је као исцелитељ поседнутих демонима. Свакодневно, ментално болесни и поседнути долазе ради исцељења у Његову Светињу, у којој се налазе Његове нераспадљиве Свете Мошти. Свети Герасим је постао егзорциста и исцелитељ испуњен благодаћу због свог дисциплинованог и стриктног поста и молитве.

24.11.2010.

МОЈ ПУТ К БОГУ

Различити су начини којима нас Господ призива себи, а промисао Божији је за наше ограничено схватање недокучив. У то смо се увјерили и моја супруга и ја. Сада само могу да кажем слава и хвала Богу за сву милост коју је подарио нашој породици и што нас је са широког пута погибли извео на уску стазу спасења и вјечнога живота. Ово је наша прича:

23.11.2010.

ВАСКРСЕЊЕ КЛАВДИЈЕ УСТЈУЖАНИНЕ

Ја сам била безбожница, грдно сам, страшно хулила на Бога и гонила Свету Цркву, водила греховни живот и била сасвим мртва духом, помрачена ђаволском прелешћу (обманом духовном). Али, милосрђе Божије није допустило створењу Своме да пропадне и Господ ме је призвао к покајању. Разбољела сам се од рака и боловала три године. Нисам лежала, него сам радила и лијечила се код земаљских љекара, али користи није било и мени је сваким даном постајало све горе. Последњих шест мјесеци сасвим сам занемогла, чак ни воду нисам могла да пијем – почела сам силно да повраћам и смјестили су ме у болницу. Била сам веома активан комуниста, па су због мене нарочито позвали професора из Москве и одлучили да изврше операцију. Смрт од рака на операцији 19. фебруара 1964. године у 11 часова су ме оперисали – откривен је злоћудни тумор у иструлелим цријевима! Током операције ја сам умрла. Када су расјекли трбух, ја сам стајала између два љекара и са ужасом гледала на своју болест. Читав желудац био ми је у гукама рака, а такође и мала цријева. Ја сам гледала и мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја стојим а једна ја лежим!? Затим су љекари извадили моју дроб на сто и рекли: „Тамо гдје би требало да буде дванаестопалачно цријево, постоји само нешто житко, то јест, оно је сасвим сагњило и отуда смо исциједили пола литре гноја“. И још су љекари рекли: „Њој нема више живота, нема код ње ничег здравог, све је сагњило од рака“. Ја сам све то гледала и још увијек мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја лежим а једна ја стојим?! Потом су љекари вратили моју дроб како су стигли и ставили су ми на трбух копче. Операцију је извршио професор доктор Израил Исајевич Неимарк, Јеврејин, у присуству десет љекара. Када су ми ставили копче, љекари су рекли: „Треба је дати младим љекарима ради праксе“. И тада су моје тијело одвезли у мртвачницу, а ја сам ишла за њим и све се чудила: зашто нас је двије...? Допремили су ме у мртвачницу и ја сам најприје лежала нага, а затим су ме прекрили чаршафом преко груди. Ту, у мртвачницу, дошао је касније мој брат са мојим синчићем Андрјушком. Мој син ми је притрчао и пољубио ме у чело, горко је плакао и све говорио: „Мамице, зашто си умрла? Ја сам још мали, како ћу без тебе да живим, немам татицу“!? Ја сам га загрлила и пољубила, а он на мене није обраћао никакву пажњу! Мој брат је плакао… Душа послије смрти – пред Господом Потом сам се обрела код куће. Дошла је ту свекрва, мајка мог првог мужа, законитог. Била је тамо и моја рођена сестра. Са првим мужем својевремено нисам хтјела да живим, зато што је вјеровао у Бога! И гле, у мојој кући почела је диоба мојих ствари. Живјела сам богато и све своје богатство стекла сам неправдом и блудом. Моја сестра стала је да узима најбоље ствари, а моја свекрва молила ју је да нешто остави и за мог малишана. Али, сестра јој није ништа дала, почела је да јој се свакојако руга и говори: „Мали није од твог сина и ти му ниси род“! Док се сестра ругала, ја сам поред ње видјела бијесове, они су записивали сваку увредљиву ријеч и радовали се! Потом су сестра и свекрва закључале кућу и отишле. Сестра је однијела својој кући огроман пакет. А ја, грешна Клавдија, у четири часа полетјела сам увис! И веома сам се чудила како то да летим над Барнаулом. А затим је град ишчезао и постало је мрачно. Помрчина је трајала дуго. На путу су ми показивали редом мјеста на којима сам била од своје младости. На чему сам летјела, на ваздуху или облаку, не могу да објасним. Док сам летјела, дан је био тмуран, затим је постало врло свијетло, тако да се није могло гледати. Ставили су ме на некакву црну платформу. Мада сам још била у лету, налазила сам се у лежећем положају, а на чему сам лежала не знам, на нечему налик на фурнир, али меком и црне боје. Умјесто улице ту је била алеја дуж које су се налазили жбунови, ниски и мени непознати, сасвим танки прутићи, с оштрим са обје стране лишћем. Даље су се видјела ограмна дрвета, на којима су се налазили веома лијепи листови разних боја. Међу дрветима су стајале невелике кућице, али у њима никога нисам видјела. У тој долини стерала се прекрасна трава. Мислим се: „Гдје ли сам то, куда сам дошла ’ у село или град? Не виде се ни фабрике, ни заводи ни људи. Па ко овдје живи“? Гледам, кад не тако далеко од мене – иде жена, тако лијепа и висока, хаљине на њој дугачке, а одозго огртач од броката. За Њом иде неки младић, силно плачући и за нешто ју је молио, а Она на њега не обраћа никакву пажњу. Помишљам: „Каква ли је то мајка – он плаче, а она не обраћа пажњу на његове молбе“?! Када ми се приближила, младић јој је пао пред ноге и опет је за нешто молио, али ја ништа нисам схватала. Хтјела сам да упитам: „Гдје сам ја“? Али, Она ми изненада приђе и вели: „Господе, куда с њом“? Стајала је, прекрстивши руке на грудима, а очи је подигла горе. На то се силовито стресох, појмивши да сам – умрла, и да ми се душа налази на небу, а тијело на земљи. И магновено појмих да имам много грехова и да ћу за њих морати да одговарам. Стадох горко да плачем. Окренем главу да бих угледала Господа, али никога не видим, а глас Господњи чујем… Он је рекао: „Врати је на земљу, није дошла у своје вријеме, добродјетељ врлине њенога оца и његове непрестане молитве су ме умилостивиле“! Ту сам тек схватила да је та жена – Царица Небеска, а да је младић, који је ишао за Њом и плакао – мој Ангел чувар. Господ је наставио да говори: „Додијало ми је њено богохулство и њен смрадан живот. Хтио сам да је збришем са лица земље без покајања, али ме је отац њен умолио… Треба јој показати мјесто које је заслужила…“ И ја се магновено нађох у – аду! На мене су плазиле страшне огњене змије, дугачких језика са којих сипље огањ. Били су ту и свакојаки други гмизавци. Смрад је тамо несносан, а те змије су се упијале у мене и по мени гмизале, дебеле као палац, дуге четврт аршина, с реповима, а на реповима игле назубљене, улазе у уши, у уста, у ноздрве, у све пролазе – бол несносна…. Почела сам да вриштим неким готово туђим гласом, али милости и помоћи тамо није било ни од кога. Ту се затим појавила жена умрла од абортуса, плачући почела је од Господа да тражи опроштај, милост. Господ јој је на то одговорио: „Како си живјела на земљи? Мене ниси признавала и призивала, а дјецу си убијала у утроби својој и људима савјетовала да не треба дјецом умножавати сиромаштво. Вама су дјеца излишна, а код мене излишних нема, и Ја вам све дајем и у мене свега има за моје створење...“ Затим је Господ мени рекао: „Теби сам дао болест, да би се покајала али ти си до краја на мене хулила...“ Ту се земља завртјела заједно са мном и ја сам полетјела отуда, смрад је почео да пролази, земља се заравнила, чула се хука, а затим сам угледала своју цркву коју сам извргавала руглу. Када су се отворила врата и када је отуда изисао свештеник, сав у бијелом, од одежди су му врцале бљештаве муње. Стајао је погнуте главе. Тада ме је Господ упитао: „Ко је то“? Одговорила сам: „То је наш свештеник“, а глас ми је одговорио: „А ти си говорила да је он – паразит! Не, он није паразит, но трудбеник, истински пастир, а не најамник. Знај, дакле, ма како он био мали чином, али он мени, Господу служи, и ако свештеник не прочита над тобом разрешну молитву, Ја ти нећу опростити“. Потом сам ја стала да молим Господа: „ Господе, отпусти ме на земљу, тамо ми је синчић остао...“! Господ ми рече: „ Знам Ја да ти имаш синчића. И теби га је жао“? Одговарам: „Веома жао“! Господ рече: „ Теби је до једнога чеда, а Ја вас имам без броја. Мени је свих вас три пута жалије. Али, како сте ви себи пут неправедни изабрали!? Зашто тежите да себи стекнете велико богатство, зашто чините сваку неправду? Видиш како данас разграбљују твој иметак? Коме је отишло твоје покућство? Твој иметак су разграбили, дијете у дом за сирочад дали, а твоја окаљана душа дошла је овамо. Служила си демона и жртве си му приносила! У биоскоп и позориште одлазите...У цркву Божију не идете....Ја чекам када ћете се из сна греховита пробудити и покајати се...“ Потом је Господ рекао: „Спасавајте сами душе своје. Молите се, јер је веома мало времена остало! Ускоро, ускоро ћу доћи да судим свијету. Молите се“. Упитала сам Господа: „Како треба да се молим? Ја не знам молитве“! Господ је одговорио: „Моли се! Није ми драга молитва која се чита и говори напамет, него ми је мила молитва коју произносите од чиста срца, из дубине душе. Рецире: Господе, опрости ми! Господе, помози ми! Чисто-срдачно, са сузама очију својих – ето каква ће ми молитва и какво искање бити угодни и пријатни....“. Потом се појавила Мајка Божија и ја сам се обрела на истој оној платформи. Али нисам лежала него сам стајала. Тада ми Царица Небеска рече: „Господе, на чему да је спустим, у ње су косе кратке“? Тада чух: „Дај јој плетеницу у десну руку...“ Када је Царица Небеска пошла по плетеницу, видим: дошла је до велике капије или двери...налик на олтарске, неописиве љепоте – из њих је избијала таква свјетлост, да ју је било немогуће гледати. Када им је Царица Небеска пришла, двери су се пред Њом отвориле. Она је ушла унутра као у неки дворац или врт, а ја сам остала на своме мјесту, а поред мене је остао мој Ангел, али ми он није показивао своје лице. У мени се јавила жеља да замолим Господа да ми покаже рај. Рекох: „ Господе, је ли овде рај“? Господ ми није дао одговор. У злосмрадију пакла Када је Царица Небеска дошла, Господ је рекао: „Узми је и покажи јој рај“. Царица Небеска пружила је нада мном своју руку, па ми вели: „Код вас на земљи је рај, а овде је за грешнике, ево какав рај“ – и подиже као покривало или завјесу и ја на лијевој страни угледах: стоје црни нагорјели људи као скелети, безброј њих, а од њих бије смрадни задах. И сада када се сјетим тога, осјећам тај неиздрживи смрад и страх ме је да опет не допаднем тог мјеста. Они сви стењу, грло им спечено, ишту да пију, да пију, да им неко пода бар капљицу воде. Мени је било страшно кад су почели да говоре: „Ова душа дошла је из земаљског раја, од ње вије ароматни мирис. Човјеку су на земљи дати право и вријеме да задобија Небески Рај, па ако се не потруди на земљи ради Господа око спасења своје душе, неће избјећи удио овога мјеста...“ Цраица Небеска показала је на те злосмрадне црне људе и рекла: „Код вас у земаљском рају драгоцјена је милостиња, чак и та вода. Подајте милостињу, ко колико може од чистога срца, како је рекао сам Господ у Јеванђељу: ако вам чак и чашу хладне воде пода неко у Моје Име, добиће награду од Господа. А код вас не само да је воде много, него има довољно свега другог, и зато треба да настојите да дајете милостињу потребитима. А особито је драгоцијена вода, која једном капи може да угаси жеђ масе несрећних људи. Тога неисцрпног Божијег дара имате читаве ријеке и мора“. И одједном, у једном тренутку, нашла сам се у тартару: овдје је још грђе него на првом мјесту које сам видјела. У почетку су тамо били тама и огањ, мени су притрчавали бијеси са хартијама и показивали ми сва моја худа дјела, говорећи ми: „Ми смо ти којима си скужила на земљи“. И ја сам сама читала своја дјела. Бијесима огањ избија из уста. Они ме почеше ударати по глави и у мене се упише огњене искре. Стадох да вриштим од неистрпног бола али, авај, од мене се чуло само слабо јечање. Они су тражили да пију, да пију, а када би их огањ освијетлио, видјела сам: то су страшне грдобе, истегљених вратова, избечених очију. И све ми говораху: „Ето и ти си другарица, дошла к нама, сада ћеш живјети са нама. И ти и ми смо живјели на земљи и никога нисмо видјели – ни служитеље Божије, ни сиромахе, него смо се само гордили, на Бога хулили, слушали богоодступнике, а православне пастире ружили, и никада се нисмо кајали. Али они који су грешници као и ми, али су се чистосрдачно покајали, ходили у храм Божији, примали бескућне поклонике, давали ништима, свима у нужди помагали, добра дјела творили, они се нлазе тамо горе“. Ја сам дрхтала од сагледаног ужаса, а они наставише: „Ти ћеш с нама живјети и мучити се у вијекове, као и ми“! Затим се појавила Мајка Божија и постало је свијетло – бијеси су сви попадали ничице, а све душе људске, које су ту чамиле, обратиле су се Њој: „Мајко Божија, Царице Небеска, не остави нас овдје...“! Једне веле: „Ми смо толико овдје страдале....“! Друге кажу: „Ми смо толико страдале, а воде ни капи, а јара је неиздржна....“! И све проливају горке сузе. И Мајка Божија је силно плакала и говорила им: „На земљи сте живјели. Тада ме нисте призивали и нисте за помоћ молили, и нисте се кајали пред Сином Мојим и Богом вашим, и ја вам сада помоћи не могу. Не могу да преступим вољу Сина Својега, а Он не може да преступи вољу Оца Свога Небескога, и зато вам не могу помоћи, и заступника за вас нема. Помиловаћу само оне у аду страдајуће за које се моле Црква и блиски рођаци“! Док сам била у аду давали су ми да једем свакојаке црве – живе и цркнуте који су заударали – а ја сам кричала и говорила:“Како ћу да их једем“?! Одговарано ми је: „Постове ниси чувала док си на земљи живјела, зар ниси месо јела? Ти ниси јела месо но црве, па ћеш и овдје црве јести“! Овдје су умјесто млијека давали свакојаке гмизавце, жабе... Потом смо стале да се подижемо, а они који су у аду остали силно су викали: „Не остави нас, Мајко Божија“! Потом је опет наступила тама и ја сам се обрела на истој оној платформи. Царица Небеска опет је прекрстила руке на грудима и подигла очи ка небу, па упитала: „Како да поступим са њом и куда да је дјенем“? Господ је рекао:“Спусти је на земљу за њене власи“! Уто се однекуд појавише тачке, њих дванаест, без точкова, а крећу се.Царица Небеска ми вели:“Подигни десну ногу и иди напред, к њој лијеву ногу привуци“! Сама је ишла напоредо са мном и када смо пришле последњој тачки, она се показала без дна, ту је била провалија, којој не бијаше краја... Царица Небеска вели: „Спусти десну ногу, а потом лијеву“! Ја ћу на то: „Бојим се, пропашћу...“ Она ми одговара: „Нама је и потребно да пропаднеш“! Онда ћу ја: „Погинућу“! – „Не, нећеш погунути“, одговорила је и дала ми у десну руку плетеницу... Она је била сплетена у три реда...Потом је продрмусала плетеницу и ја сам полетјела на земљу... Поново у тијелу, исцијељеном... И видим ја како по земљи јуре аутомобили и људи иду на рад. Видим како летим на трг нове пијаце, али се не приземљујем но летим ка оној ледари гдје лежи моје тијело, и у тренутку стадох на земљу – било је то у један час и тридесет минута. Послије оне свјетолости мени се на земљи није више свиђало. Пошла сам у болницу. Дошла сам до мртвачнице, ушла у њу и видим: моје мртво тијело лежи, глава и рука мало забачене, а друга рука и бок притиснути другим мртвацем. Како сам, пак, ушла у тијело, не знам, само сам осјетила ледену студ. Некако сам ослободила свој притиснути бок и снажно савивши кољена, склупчала се. У том часу донели су на носилима неког мртвог човјека са ногама које му је воз откинуо. Ја сам тада отворила очи и помјерила се. Људи који су га донијели, опазили су да сам се савила и претрављени, отрчали, оставивши оног мртваца. Затим су дошли болничари и два љекара. Ови су наредили да ме што прије однесу у болницу. А тамо су се око мене сјатили љекари, који су говорили: „Треба јој мозак загрејати...“ Било је то 23. фебруара у четири часа по дану. На моме тијелу било је осам шавова, три на грудима, а остали на стомаку и на ногама, будући да су се на мени и студенти вјежбали. Када су ми загријали главу и мене цијелу, отворила сам очи и кроз два часа сам проговорила. Мој труп био је полупромрзао, постепено се опорављао, такође и мозак. Спочетка су ме вјештачки прехрањивали, а двадесетог дана донијели су ми доручак – палачинке са милерамом и кафу. Одмах сам одбила да једем. Сестра је у страху од мене отрчала и сви у соби обратили су на мене пажњу. Дошао је љекар и стао да ме испитује зашто нећу да једем. Ја сам му одговорила: „Данас је петак и мрсну храну не желим да једем“! И још сам рекла љекару: „Боље сједите, да вам све испричам, гдје сам била и шта сам видјела“. Он је сјео и сви су слушали. Најприје сам се сјетила да кажем оно што сам сазнала о онима који не чувају постове: онима који не држе постове и не поштују сриједу и петак, дају тамо умјесто млијека, свакојаку жгадију... Љекар је током мог причања час црвењео, час блиједио, а болесници су са пажњом слушали. Потом се ту сјатило много љекара и других лица, и ја сам и са њима разговарала. Говорила сам све што сам видјела и чула, и да ме више ништа не боли...Послије тога к мени се слегло много свијета и ја сам им показивала своје ране и о свему сам им причала... Онда је милиција почела да тјера народ од мене, а мене су превезли у градску болницу. Ту сам се опоравила. Молила сам љекаре, ако могу брже да залијече моје ране. Свим љекарима који су ме видјели, било је занимљиво како сам ја то могла да оживим, када су ми сва цријева била готово сагњила и када је моја утроба била изједена раком, а тим прије што је све то у мене било онако убачено и на брзу руку зашивено. Љекари су тако ријешили да изврше нову операцију, да би се увјерили... Да се љекари увјере И, ето, поново се нађох на операциоином столу. Када је главни љекар Валентина Васиљевна Алабјова скинула копче и отворила мој трбух, рекла је: „Зашто су је и отварали. Код ње је све потпуно здраво“. Ја сам била замолила да ми не затварају очи и не дају наркозу, будући да ме, говорила сам, ништа није бољело. Љекари су поново извадили моју дроб на сто. Ја гледам у таваницу – огледало, и видим све што је у мени и што ми раде љекари. Упитала сам љекарку шта је са мном и какву болест имам? Љекарка ми је одговорила: „Сва утроба вам је као у дјетета, чиста“! Убрзо се ту појавио и љекар који ме је оно први пут оперисао, а са њим и многи други љекари. Ја гледам њих, а они моју утробу и говоре: „Гдје је њена болест? Код ње је све било гњило и разједено, а сада је сасвим здраво...“? Прилазили су ближе и свеједнако узвикивали: „Ах, ах“, чудили су се и један другога питали гдје је њена болест? Од које је боловала!? Питали су и мене: „Боли ли те, Клава“? – „Не“, кажем им ја. Чудили су се, а затим се увјерили да здраво одговарам. И почеше да се шале: „Ето, Клава, сад ћеш оздравити и удаћеш се...“. А ја им велим: „Брже завршавајте операцију..“! Током операције три пута су ме питали: „Клава, не боли те“?! – „Не, ни мало“, одговорила сам ја. Други присутни љекари, а било их је много, ишли су и трчкарали по операционој сали, као ван себе, хватали се за главу, кршили руке, и били блиједи као мртваци...! Рекла сам им: „То је Господ пројавио Своју милост на мени, да бих живјела и другима говорила да над нама постоји Сила Свевишњега“! Затим сам рекла професору Нејмарку Израилу Исајевичу: „Како сте могли да погријешите? Ви сте ми извршили операцију“? Он ми је одговорио: „Ту грешке није могло да буде, код тебе је све било разједено раком...“. Тада сам га упитала: „Шта сада мислите“? Одговорио је: „Препородио те је Свевишњи“! Ја му на то рекох: „Ако у то вјерујеш, крсти се, прими вјеру Христову, у цркви се вјенчај...“. Јер, био је Јеврејин. Он је поцрвењео од збуњености и био је у страшној недоумици у погледу свега што се са мном догодило. Ја сам све видјела и чула, како су вратили натраг моју дроб. Када су направили последњи шав, главни љекар Валентина Васиљевна (која ме је тада оперисала) изишла је из операционе сале, срушила се на столицу и – заридала. Сви су је престрашено питали: „Шта, је ли Клава умрла“?! Она је одговорила: „Не, није умрла. Запрепашћена сам тиме откуда јој толика снага...Није ни једном зајечала, зар и то, опет, није чудо? То јој је очигледно Бог помогао“! Касније ми је она још без страха говорила, док сам лежала у градској болници под њеним надзором, да ју је професор који ми је извршио прву операцију више пута наговарао да ме усмрти, што је она категорично одбијала, и у прво вријеме сама је свуда ишла за мном, бојећи се да ме неко не убије, сама ми је давала храну и пиће! Другој операцији присуствовало је веома много љекара, међу њима и директор медицинског Института, који је изјавио да је то небивали случај у светској пракси. Епилог Када сам изишла из болнице, одмах сам позвала оног свештеника коме сам се ругала и кога сам исмијавала као паразита, али који је у суштини био истински слуга Господњи. Све сам му испричала, исповједила се, причестила Светим христовим Тајнама. Свештеник је у мојој кући одслужио молебан и освештао је. До тад су у кући владали само нечистота, пијанке, туче...и ко ће да преприча све шта сам ја у њој све радила! Другог дана послије свог покајања отишла сам у рејонски комитет и вратила своју партијску књижицу. Јер, пређашња Клавдија, безбожница и активисткиња, више није постојала, пошто је умрла у четрдесетој години. По милости Царице Небеске и Свевишњега Бога ја сада одлазим у Цркву и водим живот који приличи хришћанки. Идем по разним установама и причам шта ми се догодило, и Господ ми у свему помаже. Примам све који ми долазе и свакоме причам о томе што ми се десило. А сада, савјетујем свима који не би да допадну мука о којима сам причала - покајте се за све своје гријехе и познајте Бога! Из књиге "Православна чуда у 20.веку", Свеска 1, Москва 1993.г.

02.11.2010.

Беба преживела абортус

Омрзнута је и нежељена још од зачећа! Зато су је покушали убити када је имала седам ипо месеци. Њихов план била је смрт. Међутим, Бог је имао сасвим другачији план... Данас сведочи о том чуду и милосрђу Божијем које јој је даровало ЖИВОТ.

13.04.2010.

ЧУДО ДОЖИВЉЕНО У ВОЈСЦИ

Савремени свет, по речима апостола који«у злу лежи», не односи се само на ово схватање. За једне је чудо нешто нереално, далеко, до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, профанција тј. злоупотреба. Али постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, моћна рука Божија који показује на правилан пут у животу. Ови људи су православни хришћани. И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за које чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него на несхватљив начим се допуњују узајамно. Велико је чудо силазак благодатног огња на Гроб Господњи на велику суботу за Православни Васкрс...Оно истовремено приводи у свети трепет и изазива велику радост о Христу Васкрслом. Туринска плаштаница. Неми сведок Страдања и Васкрсења Спаситеља, с једне стране – говори о великој тајни смрти и у исто време, утврђује нас у вери у Живот. Мироточиве иконе истовремено могу представљати предзнамење Божије о некој невољи и у исто време источати токове исцелења. Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји. Ако Он постоји, значи, вера наша није узалудна, него напротив, приноси обиље плодова. И о једном таквом чуду, које се десило по вери и које је принело стварне плодове, хтео сам и да кажем читаоцима. Баш недавно сам разговарао са једним сада не тако младим човеком, бившим војником. Назваћу га Александар. И ево какву ми је причу свог живота испричао овај слуга Божији. «Хтео бих, оче, да ти испричам једну причу. Стварну, из мога живота. Услед војне дужности нашао сам се у Авганистану. Служио сам као један од осморице војника, четири пилота и четворо из наше јединице. Полетели смо рано ујутро, јер нас је очекивао опасан пут, требали смо да летимо изнад територије, коју су контролисали душмани. Колико год да смо се трудили, ипак смо дошли до тога да смо гледали смрти у очи. «Поздравили» смо се са «стингером», авион је почео да пада. А онда се командир наглас помолио: «Пресвета Богородице, заступнице земље Руске, не дозволи да ови младићи заувек остану на туђој земљи, помози да их довеземо до отаџбине и да их тамо часно сахранимо». За нас је то звучало као наредба, сваки је почео да се моли у себи. Крштен сам у детињству. У Цркву нисам ишао, али нисам био ни атеиста. Зато сам се молио, вероватно као и сви, својим речима. Несмотрећи на готово нулту видљивост у магли пред свитање и у одсуству било каквог светла у посади, пилоти су успели да спусте авион. Ми смо уздахнули са олакшањем, али још није све било готово! Окружили су нас душмани и захтевали да им дамо сандуке. Своју плату су они добијали за главе и еполете убијених, а овде је био такав трофеј – целих триста «глава»! Предложили су да нас пусте у замену за сандуке. Истог тренутка командир је опет почео да се моли: «Пресвета Богородице, ако си Ти помогла да се сачувају тела погинулих младића, помози да их одбранимо, и нас спаси од смрти!» Схватили смо да назад пута нема, и одлучили смо да се боримо. Неравноправна борба. Против нас осморо било је 200 душмана. Отворено могу рећи: пилоти нису војници, они имају другу професију. Али ови момци су се тукли храбро. Ово ти, оче није био филм, то је стварно било. Наравно, овакав избор је био за нас најгори. Знали смо да идемо у сигурну смрт, али нисмо могли да одступимо и затражили смо помоћ покретном радио станицом. Тог тренутка нико од нас није знао да ли ће бити жив док помоћ не стигне. Али осећали смо неку невидљиву подршку, која нам је давала снаге да се супроставимо овој гомили «духова» гладној наших покојника. Нећу да причам како се борба одвијала, али издржали смо готово два сата до доласка наших. С наше стране је погинуо само један човек, најмлађи. Оставио је два детенцета иза себе. Он је закрио собом гранату да би други остали неповређени и живи, жртвовао је себе ради других. Као сад се сећам тог тренутка. Али суштина ове приче није у томе. Битно је да нам је тог дана помогла Мајка Божија. Она није дала да се оскрнаве тела погинулих младића и нас је сачувала од смрти. Шта је то било? Могу да кажам само једно – чудо. Ето то је стварно чудо из мог живота. И после овог догађаја почео сам да идем у Цркву. И молим се за покој погинулих младића и за здравље оних који су остали живи. А ти, шта можеш рећи на то, оче? Шта сам могао да кажам човеку којега је Сама Пресвета Богородица од сигурне смрти спасила? То да је молитва и храброст пружала отпор против велике непријатељске војске душмана. Спонтано сам узвикнуо: «Слава Богу за све!» На шта сам добио одговор: «И ја исто тако говорим: Слава Богу за све. Јер све његова добра дела се не могу набројати. Како сам почео да идем у Цркву, цео свој живот сам премотао као филмску врпцу, колико чуда сам видео. А грехова колико. Раније не бих о томе ни мислио. Али највеће чудо – јесте ово које сам ти испричао, и управо оно ме је привело Богу. И изгледа да је мене Мајка Божија Сину Својему привела. Зато јој сваки дан благодарим!» Ето таква је прича о чуду Мајке Божије. Прича о чудима могу испричати много, о вери, сећајући се на то, да је «вера без дела мртва» (Јак, 2, 26). Дела – то је наше служење Богу, плодови наше вере. Нека наша дела буду добра, «надајмо се на Бога спасења» (Мих. 7, 7), и тада се можемо надати на то, да Господ каже сваком од нас: «Дајем ти венац живота» (Откр. 2, 10). Превод с руског: Наташа Убовић Извор: хттп://www.правмир.ру/артицле2790.хтмл цц:манастир лепавина

16.07.2009.

ЛИК ИСУСА ХРИСТА УКАЗАО СЕ НА ЗИДУ ЦРКВЕ

СРЕБРЕНИЦА - У цркви Покрова пресвете Богородице у Сребреници појавио се лик Исуса Христа. Њега је у олтару, на зиду обложеном мермерним плочама, угледао протонамјесник Жељко Теофиловић, послије литургије коју је служио поводом Ивањдана, дана рођења светог Јована Крститеља.

02.07.2009.

БЕЗ НОГУ, БЕЗ РУКУ, БЕЗ БРИГА...

Ник Вујичић научио да савлада сваку препреку у животу. Двадесетшестогодишњи Ник Вујичић, рођен без руку и ногу, научио је да плива, сурфује, игра фудбал, голф, куца и пише, наводи британски "Телеграф". Вујичић има торзо и мало стопало на левој страни помоћу којег одржава равнотежу и барата најразличитијим предметима. Уз помоћ стопала, он може и да куца, пише оловком, као и да држи предмете између прстију. Он тврди да му недостатак удова помаже да плута у води тако што користи своје стопало као "пропелер". Вујичић је, током одмора на Хавајима 2008. године, научио чак и да сурфује. У томе му је помогла професионална сурферка Бетани Хамилтон, коју је за руку ујела ајкула када је имала свега 12 година. Његова способност да заврти тело за 360 степени довела га је и на насловну страну "Сурфер магазина". Вујичић повремено ужива и у партији голфа, тако што палицу смести између браде и торза. Његов инвалидитет је урођен и у медицини се назива Пхоцомелиа. Ипак, успео је да уз помоћ стопала и инвалидских колица савлада сваку препреку која се у животу нађе пред њим. "Стопало зовем пилећи батак. Без њега бих био изгубљен! Чим се нађем у води, плутам јер 80 одсто мог тела чине плућа и мало стопало које користим као пропелер", објашњава Ник, који је рођен у Мелбурну (Аустралија), а сада живи у Лос Анђелесу (САД). Вујичић каже да су му од најранијег детинства родитељи помагали да постане независтан, учећи га да плива док је имао свега 18 месеци или стварајући направе помоћу којих је могао да пише или куца. "Тата ме је први пут убацио у базен са 18 месеци. Годинама ме је охрабривао и учио да пливам. Такође волим скејтбординг и фудбал. Велики сам фан енглеске Премијер лиге", објашњава Вујичић. Његови родитељи су инсистирали да заврши основну школу у Аустралији, иако су га многи школски другови задиркивали. "То је била њихова најбоља одлука коју су донели у моје име. Било је тешко, али без тога данас не бих био независтан", каже Вујичић, који је касније завршио и факултет економских наука.

26.06.2009.

ЧУДО У СРЦУ СТАБЛА

ДРВОСЕЧА СЛАВКО МАРИНОВИЋ НА ПЛАНИНИ БОСАЊЕ НАШАО У СРЦУ СТАРОГ СТАБЛА УРЕЗАН КРСТ. Крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, усред велике шуме који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика. Дрвосеча Славко Мариновић (53) нашао је пре неколико дана у планини Босање изнад Нове Вароши у срцу бора који само што је одсекао, као длетом, урезан крст. Правилних линија, правилних ивица, као да га је неки монах, Божји подвижник, или тек овоземаљски вајар данима пажљиво урезивао. Кад је стабло пало на земљу, и када се пред Славковим очима указало чудо, дрвосеча је спустио моторну секиру, клекао, па пољубио крст и на пању и на стаблу. У чуду су остали и двојица његових колега дрвосеча, Станко Бојовић и Љубинко Бандука. Да чудо у Босању буде још веће, крст је нађен у бору који је одсечен на планинском превоју, у сред велике шуме, који мештани околних села од памтивека зову - Крстата оморика! Легенда Место на коме је крст нађен налази се у срцу простране, високе смрчеве шуме. На само неколико километара даље, налази се и Робина вода, место на коме је, према легенди, од страха прецркла једна мештанка, турска робиња. Она је, говори легенда, дошла на извор да узме воде, док је пунила тестију поред себе је побола штап, али кроз сукњу чији су крајеви пали на земљу... Када је покушала да устане, остала је оним штапом „везана“ за земљу, и од страха је, причају и данас старији мештани, у трену прецркла... Живи и легенда да су се Крстатом омориком и околином у своје време крили хајдуци, а место је било тако страшно да су га потере углавном обилазиле. - Није ово игра природе, овако нешто само је Божја сила могла створити - уверени су мештани оближњег засеока Врлан који из својих кућа кроз прозоре и из њива и ливада сваки дан гледају Крстату оморику. Сам дрвосеча, и неколико дана после истински чудног открића, не може још да дође себи. Не само да је у срцу стабла које је посекао нашао тако правилан крст, него се и део годова око крста развија у облику слова „С“. - Прво нисам могао да верујем својим очима, а онда умало ми моторна тестера није испала из руку. Дуго времена радим овај посао, дуго сам по шуми, али овако нешто још нисам видео. Шта Божја сила није у стању да уради и створи - са страхопоштовањем прича Славко. Део стабла са урезаним крстом сада се налази у Славковој кући. Друге делове на којима је крст мање изражен узели су друге дрвосече за успомену на чудо. Сада то чувају у кућама као велику светињу. На место на коме је нађен крст сада долазе и други и у чуду гледају у пањ. Старији мештани засеока Врлан и села Вилови, које се налази са друге стране планине, уверени су после овог открића да Крстата оморика, некада давно, није добила то име тек тако. Други су уверени да је име Крстата оморика остало од огромних, крстатих оморика, великих стабала која су некада расла на том месту. - И Тарабићи у својим пророчанствима помињу три крстате горе, можда је ова Крстата оморика једна од те три горе и можда је овај крст нека врста поруке - кажу у селу. И у Шумском газдинству у Пријепољу, које газдује шумама на овом подручју, кажу да је оно што је нађено у срцу бора - истинско чудо. - Ово јесте чудо, Божји дар. Ово је виша сила. Овако нешто још нисам видео. Обично део стабла који унутра трули прати годове, а овде их пресеца - каже инжењер Милан Баранац, директор Шумског газдинства у Пријепољу. Бор одсечен на Крстатој оморици стар је, према броју годова, око 45 година. Посађен је, највероватније, у једној од акција пошумљавања ове планине, а последњих недеља на том подручју шумари и дрвосече врше прореду стабала.

30.04.2009.

ЖИВЕЋЕШ

Од тог догадјаја је прошло већ неколико година, али се и данас будим од речи које ми је рекао хирург у ординацији, где су ме позвали ради разговора: «Вашу ћерку ће спасти само чудо»! Он је тада значајно подигао очи нагоре, одакле је по његовом мишљењу било могуће добити исцељење... Молила сам се за ћерку пре операције, скривајући се иза огромних жардињера са цвећем, како ме нико не би видео. То ми није полазило за руком тако често, како сам желела. Било је тешко усредсредити се на молитву јер поред пролазе људи и чују се делови разговора, смех одвлачи пажњу. Без обзира на то, наставила сам да се молим, надајући се успешном исходу операције. А затим је уследила операција и страшна дијагноза: рак великог мозга и «живот не више од једне године». Тада сам схватила да «губим тло под ногама» и то није нешто измишљено, већ реална ствар која може да се деси сваком човеку, који је доживео шок од тешке вести. Ћерки је после операције била парализована десна страна, крв се дуго лоше згрушавала, очи су «ишле» на разне стране, а говор јој је био неразумљив. Сваки дан је могао да јој буде последњи. Ћерка се од мене није одвајала ни на трен, и говорила је да док је држим да јој се смрт неће примаћи. И зато сам морала да се молим овде у уским пролазима измедју болничких кревета. Молила сам се, не примећујући да у шестокреветној соби лежи дванаесторо људи, као ни посетиоце који су долазили у посете болесницима, нити медицинске сестре које су вршиле своје дужности. Ја сам се молила. Поново сам се учила да волим. Заједно смо проналазили истинску љубав. Два дана после операције ћерку су одвели да јој узму течност из кичмене мождине ради анализе. Не знам шта се тамо десило, али је ћерка то описала овако: «Изашла сам из тела и разговарала са Богом, и молила Га да ме остави у животу и чула сам миран глас пун љубави: «Живећеш». Вратила нам се нада. А ја сам једном сањала следећи сан: заједно са још неким људима сам стајала поред мале дрвене куће, окружене цвећем, а пред кућицом је стајала старица са тамном марамом повезаном на сеоски начин и сви су молили. Пришла сам ближе и чутке гледала на њу. И она се одједном окренула према мени и рекла: «Богородици се треба молити, Богородици» (ја сам у то време читала акатист великомученику исцелитељу Пантелејмону). После тог сна је прошло неколико дана, и добила сам акатист посвећен икони Мајке Божије «Свецарица» и саму икону. Мојој радости није било краја. Пронашли смо веру. Ћерки је после исповести и Причешћа спала температура, која јој није спадала скоро две недеље. Поново смо почели да се учимо да седимо, једемо, јасно говоримо ... током овог тешког периода све време ми је помагао мој муж Георгије (сада покојни) који својим миром, и љубављу није дозволио да паднемо духом, подржавао нас је и крепио нашу веру. Никада нећу заборавити наш први улазак у «цветни ходник» (ћерка га је тако звала јер је у њему било много цвећа) у инвалидским колицима. Муж је возио колица, а ја сам придржавала ћеркину нестабилну главу. И нисмо прешли ни пола пута, а радост је била општа – још један корак ка оздрављењу, још једна победа над смрћу. А о смрти сам морала често да слушам – наравно свакој мајци би било тешко да слуша речи опраштања од свог родјеног детета, речи о смрти и ја ту нисам изузетак. Често сам морала да се не бих расплакала да смишљам неке сцене. Ишла бих ка фрижидеру где сам сакрила њене најомиљеније «грицкалице»: поморандзе, јогурт, грождје, крушке ... и демонстративно бих почињала да једем. Ћерка би ме одмах молила да проба «један залогај». Али ја сам јој неумољивим и строгим гласом одговарала: «Ти се спремаш да умреш и нећеш добити ово јер покојницима није потребна добра храна». Тада је ћерка после кратког размишљања одбијала да умре, обећавајући да ће живети дуго. Казањска икона Мајке Божије нам је помагала да се боримо за живот. Још пре операције смо одлучили да купимо зидни календар и да на њему подвлачимо дане, које су остали до отпуста кући. С ћеркиним наредјењем да купим календар са животињицама, упутила сам се у продавницу. Разгледајући разне календаре, спазила сам један-једини календар са Казањском иконом Мајке Божије. За мене је то био као благослов, као поклон од Царице Небеске. С великом радошћу смо га причврстили на зид поред кревета, како бисмо могли да целивамо Пречисти Лик и молимо за исцељење. После операције ћерка није могла да види Лик Царице Небеске и само је руком прелазила по календару, с тешкоћом изговарајући: «Пре-све-та Бо-го-ро-ди-це спаси ме», - надајући се да ће је на тај начин осетити, да је Она поред, да ће јој помоћи, и заштитити је. И заиста Мајка Божија је пројавила Своју милост, помогла је, исцелила, дала наду, помогла нам да пронадјемо веру и научила да волимо. Од тада је прошло три године. Из кутка на нас гледа с нежним осмехом Та, Која Сама испивши горку чашу страдања, помаже свим мајкама на земљи да не клону духом, и исцељује душе и срца наше деце. И на крају, желим да вас замолим драги читаоци: ако на улици свога града видите човека несигурног хода, не журите да осудјујуће одмахујете главом и са смешком затварате дланом уста – «пијаница», - може бити да је то човек, који је преживео чак и тада када нико у то није веровао ... преузето са хттп://www.цофе.ру/благовест/артицле.асп?хеадинг=34&артицле=10601 превод са руског Др Радмила Максимовиц

30.04.2009.

ЧУДЕСНО ИСЦЕЉЕЊЕ

 Некадашњи фронтмен “Нових фосила” Рајко Дујмић у православном манастиру успео да се излечи од опаке болести.. Тачно две деценије Рајко Дујмић је предводио “Нове фосиле”, бенд који су волеле све генерације бивше нам заједничке државе - Југославије. Милиони га данас памте као аутора великих хитова “Е, мој Саша”, “Милена, генерацијо”, “За добра стара времена”, “Скитница”... Поред тога, Рајко је сарађивао на албумима чувених бендова попут “Прљавог казалишта”, “Сребрних крила”, “Парног ваљка”, групе “Аеродром”, а давне 1989. његова песма “Роцк ме бабy”, у извођењу задарске групе “Рива”, победила је на Евровизији. Овогодишње такмичење Дујмић је пратио из позиције бившег лауреата и учесника, а о њему каже: - Продукција је отишла големим корацима напред, али је музички квалитет доста пао. Када су “Фосили” 1988. били шести, победила је једна Селин Дион! Годину дана касније били смо први, с “Ривом”, и то фуриозно. На овогодишњем такмичењу, осим српске песме, која има мелодију, главу и реп, остали су се уздали на акробатику и сценски наступ. Позитивно је то што је Јоксимовић певао на свом језику и није се, као многи други, увлачио некаквом “енглештином”. Он је стварно суверено владао сценом и нису му били потребни јефтина еротика и циркус, као другима. Како коментаришете тринаесто место хрватског представника? - Мислим да је песма завредела бољи пласман, објективно, не зато што сам ја Хрват. Наша песма је била лагана, без икаквих сценских штосова и зато је било тешко изборити бољи пласман. Потписали сте у животу 1.821 дело и желите да наплатите њихово емитовање у Србији. Ангажовали сте и адвоката у Београду?! - Па, је! Мој адвокат Љубиша Живадиновић помоћи ће ми да добијем новац на име ауторских права за емитовање мојих песама у Србији и Црној Гори. У питању је последњих десет и више година и то ће бити, ја мислим, једна фина сумица. Мада, не сумњам да ћу морати прилично да се намучим да бих остварио своја ауторска права. Зашто су се после 20 година постојања распали “Фосили”? - Ми смо били група која свира позитивну музику. Почетком рата на Балкану било је узалудно свирати док се ратује. Није нам било морално да свирамо док људи које познајемо гину! Ја сам рођен у Југославији и навикао сам да будем у добрим односима са свима. Нисам могао да се смејем док се крв пролива… Ипак, песму “Моја домовина”, коју сте својевремено урадили, најблаже речено, можемо окарактерисати као домовинско-патриотску песму? - Та песма је емитована при првој ваздушној узбуни у Загребу. Писана је да људи добију осећај да не разарају било коју земљу, већ моју и нашу земљу. Намерно је урађена да буде универзална и да “моја домовина” може бити Хрватска, али и Словенија, Србија, Македонија… У међувремену, однели сте победу у борби против тешке болести. - Имао сам карцином на дебелом цреву величине мушке шаке! То је било пре три године и, ево, успео сам да преживим. То није плод медицинске умешности, већ једног чудесног исцељења, које се догодило у православном манастиру Лепавина, где по предању постоји чудотворна Госпа Лепавинска. Медицина је могла само да одреже карцином и да чекамо кад ће опет да порасте. Остало ми је само да се молим Богу, и само небу могу да захвалим што сам преживео ту болест. Имам проблема и са срцем. То је неки синдром који је имао и светски тениски шампион Бјерн Борг. Не смета ми, али не смем много да се нервирам. Сигурно сте у каријери имали доста нервирања… - Од 13. године професионално свирам и зарађујем. Три деценије сам у овом послу и било је пуно стресова и издаја најближих људи. Углавном су ме блиски људи остављали кад су ми највише требали. Осим посла, преживео сам и личне трагедије, када су ми умрли Ђурђица и Мока, два бивша члана “Фосила”, двоје људи које сам много волео. Али, остао ми је Владо Калембер, на чију смо идеју и покренули “Четири аса”, у којима сада свирам. (С. С. Т.) Извор: хттп://архива.курир-инфо.цо.yу/ 20. Јул, 2004.    

30.04.2009.

ЧУДО У ПОТКОЗАРЈУ

 У цркви Рођења пресвете Богородице у Приједору на Огњену Марију, усред ноћи огласила се звона храма. Звонар и други сведоци тврде да у цркви тада никога није било Православни храм сада привлачи већу пажњу верника (Фото И. Котлић) Приједор – Пуне две недеље у Приједору и околним местима препричава се, по народу, невиђено чудо из цркве Рођења пресвете Богородице на Пашинцу. По причи јереја овога храма Владислава Вучановића, звонара цркве Љубомира Родића, и мештана, пола сата после поноћи 30. на 31. јул, после Огњене Марије, само, без игде икога зазвонило је средње звоно овога храма. Кажу да се овако нешто никада није десило у цркви која је на овоме месту саграђена пре сто година. – Овакве појаве су зебележене у историјату православне цркве. На овим просторима то је први пут – казује јереј Вучановић и појашњава да су то „тајанствени чудесни знаци као опомена верујућем народу који се удаљава од свега онога што је свето”. Звонар храма Љубомир Родић тврди да је тога дана, цркву уредно очистио и закључао. – Верујте да се то десило, нема шансе да је неко провалио у цркву у то доба и покренуо звоно које нема на себи конопца – подсећа Родић и напомиње да је, како станује у непосредној близини, за тили час стигао у цркву и видео да је све у савршеном реду. У том моменту, вели Родић сва светла у околним кућама су се попалила јер нико није могао веровати да се у то доба огласило црквено звоно. – Неки веле да је можда велика птица долетела или пак ветар заљуљао велико звоно. Тврдим да је тако нешто немогуће и да је то само опомена свим православцима да се окрену вери – мишљења је Родић. О овом догађају јереј Вучановић је упознао и своје претпостављене а посебно владику бањалучког, Јефрема. Због тога је он и обећао чешће посете овоме храму а најавио и одржавање великог Сабора који би се требао одржати наредне године у дворишту пашиначке цркве. Црква Рођења пресвете Богородице на Пашинцу саграђена је, како књиге кажу, у периоду од 1890. до 1909. године. Сва документа о њеном историјату су нестала у Другом светском рату. Црква никада није рушена и предстоји јој велика адаптација. – Постоји легенда која каже да су верници, у турско доба, молили Чиркин-пашу који је овде владао да православни храм из околне Црквине преселе на ово место. Он им је то одобрио, али само под условом да то ураде за један дан – подсећа јереј Вучановић и вели да је ова црква некада имала различите намене. Коришћена је и као штала у којој су Немци држали стоку. Црква пуних шест деценија није имала сталног свештеника. Прича о звоњави звона пробудила је размишљања верујућих Срба у овоме делу Поткозарја да се окрену вери, својим даривањима и љубављу обнове храм који вапи за реконструкцијом. Виши оци обећавају боље дане за овај свети храм а наговестили су долазак већег броја верника из осталих крајева Српске. Извор: хттп://www.политика.цо.yу/рубрике/еxyу/ И. Котлић 24/08/2008.      

30.04.2009.

ЧУДО У СРБИЈИ

 Аутор: Митрополит Венијамин (Федчинков) Много пута сам причао о овом догадјају у појединачним разговорима и проповедима, а сада желим да то запишем како би остало и другим људима Отприлике 1927-28 године желео сам да се сакријем у манастиру у Србији. Ради тога сам се упутио у Студеницу – у манастир који је изградио свети Симеон, отац светог Саве, српског просветитеља. После неколико дана одвели су ме одатле у скит светог Саве, који се налази девет километара од манастира. То место је било необично, усамљено, у планини, далеко од сваког насеља, у дубокој шуми. Ноћу сам често слушао неке дивље звери, а ретки путници, који су прелазили преко планине, недалеко од манастира, чак су и дању улазећи у шуму често викали “ого-го”, плашећи тако вукове. Ту се налазио и мали скит који је по предању изградио сам свети Сава. Он се састојао од мале цркве, у коју је могло да стане пет, десет људи. А у олтару још и мање. С леве стране од цркве налазила се двоспратна дрвена кућица. То су била сва здања. Мало изнад у планини избијао је испод земље извор чисте хладне воде.У том скиту сам живео око пола године са још једним монахом Србином, оцем Романом. А пре њега се овде скривао стари јеромонах отац Гуриј. Оба ова монаха су заслуживала да се успомена на њих пренесе и потомцима. Рећићу најпре нешто о овим трудбеницима. Отац Роман је раније био жењен и имао је седморо деце. И он и жена су били потпуно здрави, али су им сва деца умрла у току неколико година. Родитељи су спонтано размишљали о томе, и дошли до закључка да није Божија воља да и даље живе у браку, и одлучили су да оду у манастир, оставивши свет. Тако су и урадили. Али да би се испитали да ли су способни за безбрачни живот, дошли су у манастир светог Симеона у својству радника: он као возач, а она као куварица. Треба приметити, да у српским манастирима последњих времена, иако их има много, има мало монаха. Због тога им је била потребна радна снага. Определивши се за службу у манастиру, Роман и његова жена су били смештени у једну собу, у којој су проживели око три године безбрачно, у целомудрености, као брат и сестра. И тек после тога су примили подвиг монаштва. Жена је отишла у женски манастир, две стотине врста удаљен од овог манастира, а он је остао овде. Не знам колико је времена он живео у самом манастиру, али сам га овде затекао већ у скиту светог Саве. То је био човек више средњег раста, необично мршав, али крепак и како се каже жилав. У скиту је постојао и повртњак, и мали врт, и мали виноград, и по величини безначајно пшенично поље. О свему томе је потпуну бригу водио отац Роман. И треба приметити да је био веома упадљив по својој необичној трудољубивости. Рано ујутру смо заједно служили мало правило. После правила и лаког раног доручка, он би брзо отрчао негде на рад. А ја сам остајао у скиту и као стражар и као кувар. Уосталом, наша храна као и моје кулинарство су били крајње једноставни и оскудни. Отац Роман ми је остављао мало кромпира и пшенице. После сам куповао пиринач и посан маргарин. Кромпир, по савету оца Романа, нисам чистио, пошто је крупни остављао за велики Пост и рано пролеће, а ситни је било тешко чистити и није вредело, јер би га остајало јако мало за храну. Отац Роман ме је довео до извора и показао како да поступам са кромпиром. Насуо сам воде у ведро, усуо кромпир, испрао га из три воде и ставио да се бари. И потом бих додавао пшен или рижу и тако бисмо имали супу. А у мрсне дане бисмо јели и овчији сир. Имао сам доста слободног времена тако да сам писао објашњења празника итд. Увече би се отац Роман враћао са рада те бисмо вечерали. Уочи празника сам још пекао просфоре, и скоро ми никад нису успевале јер је тесто веома лоше нарастало због тога што у кухињи није било довољно топло. У скиту није било никаквих животиња, осим мачке са мачетом, који су чували кућицу од малих шумских пацова. Једном су нам предложили да узмемо краву из манастира, да би имали млеко или можда козу. Али смо ми то одлучно одбили јер би нам то донело много непотребних брига. Скоро сваке недеље, а посебно на велике празнике отац Роман и ја смо одлазили на Литургију у манастир удаљен 9 врста. Најпре смо морали да се спуштамо с планине око четири врсте, а потомо бисмо прешавши брзу речицу ишли већ равницом до манастира. Та река се звала “Студеница” због веома студене воде. По њеном имену је и манастир св.Симеона који се налазио у близини те речице такодје назван “Студеница”. На један од тих празника чини ми се да је био празник светог Илије (али то сада не знам тачно) се и десило чудо. Али ћу о њему причати нешто касније, а сада ћу вам испричати о другом јеромонаху који је живео у скиту пре оца Романа – отац Гурије. Он је у то време имао 70 година, али је био веома крепак и мршав, малог раста. Он ме је и довео први пут у скит код оца Романа. Пришавши ка плетеној огради скита и показавши ми пут ка вратима кућице, сам ју је прескачио са необичном лакоћом. Упознавши ме са оцем Романом, показао ми је и своју бившу собу, где је раније живео. Необично ме је изненадила библиотека, која је бројала до 500 књига. Медју њима је било неколико ретких примерака. Наравно све књиге су биле религиозне садржине. И ја сам их читао за време боравка у скиту. Други пут ме је отац Гурије одвео до скита са довољно тешким теретом. Добио сам поштом пакет који је био тежи од 2о фунти, а отац је хтео да ми олакша пут иако до реке Студенице има око 5 врста. Мене је као младјег био стид што старац носи пакет а ја идем без ичега. И зато сам му се успут обратио с молбом: - Оче! Дајте да ја сад понесем пакет јер је мени послат. А поред тога биће ми то као епитимија за моје грехе. А отац Гурије је на то рекао: - Не ја ћу још носити, а о епитимији треба више да размислим. Ја имам толико грехова да када бих своје тело разделио на делиће, не би био довољан број епитимија. И тада сам сазнао због чега он, будући јеомонах, не служи никада у манастиру као свештеник, иако никада није био осудјен од стране црквене власти. Али због сопствене свести о својој греховности, он је сам одлучио да не служи службе. - Ја сам узео завет, - говорио је он, - да због својих греха никада не стављам јерејски епитрахиљ нити да дајем благослов. У манастиру је испуњавао дужности чтеца у цркви у току Богослужења, а у трпезарији је приносио јело братији као последњи послушник. И то и остало је радио са необичном једноставношћу и симрењем, - јер је тако и требало. И младји монаси су се навикли да се према њему понашају заповеднички, као старији с младјим. А он не само да томе није придавао значаја, већ заиста нимало није био огорчен таквим односом остале братије према њему. После јела су сви одлазили у своје келије, а он је био дужан да поспреми трпезарију. Измедју осталог, у цркви је читао необично споро, издвајајући сваку реч. Овај пример ме подсећа на дух старог времена. У току свог дугогодишњег живота, још нисам видео пример да су се духовна лица добровољно одрекла својих обавеза и узвишености свестенослужења, а да притом ничим нису подстрекнута. Наравно он се већ одавно упокојио. Царство му Небеско! Нека му Господ опрости грехе због његовог покајања …Нити је он сматрао за потребно да прича по чему је био грешан, нити сам се ја осмелио да питам. Већ нам је постало природно да грешимо, а покајати се са таквим самоукоравањем и дубоком свешћу о својој греховнсоти је веома ретко дело које заслужује да га запишем као поуку нама самима и потомцима. О оцу Роману сам се још сетио да је за време И светског рата са Немцима ратовао, одступао на осрвту Крф, а потом се вратио у манастир. А сада цу испричати и само чудо. Било је то лети вероватно почетком јула. Пошто смо отац Роман и ја на празнике ишли скоро увек из свог скита у манастир, урадили смо тако и овог пута. Али неочекивано за мене, отац игуман ме је замолио да после Литургије одслужим молебан за кишу, јер је он сам морао тога дана да оде на манастирски посед ради неког посла. Ја сам се наравно сложио, и одмах после Литургије ја, отац Роман и још неки монаси смо се упутили на планину где су се обично служили молебани током суше. Пут је био веома напоран, пошто је планина била веома висока, а успон стрм. Мени су ради олакшања дали манастирско магаре. Раније никада нисам јахао магаре, тако да ми је било веома тешко да се попнем на стрму планину. Али смо се ипак кроз сат времена попели, иако је до самог врха било још пола врсте. Требало је да направимо паузу на месту где је био бунар. Сматрало се да ако у том бунару већ није било воде, значи да је суша била велика и дуготрајна. Над тим бунаром је одслужен молебан са водоосвећењем, а освећену воду би потом уливали у празан бунар. Када смо стигли до тог места, тамо је било релативно мало народа, или како су Срби говорили сељака. Почели смо да облачимо свештеничке одежде, али због мало народа одлучили смо да чекамо. Ни сво духовништво још није стигло. Да би некако испунили време почео сам проповед на српском језику. Моји слушаоци су погнувши главе слушали очигледно без неке драговољности. Схватио сам то као: “ми нисмо дошли да слушамо проповед већ да се молимо за кишу”. И зато сам брзо завршио своју беседу. Али духовништво још није дошло те сам морао да чекам. Природно је да су се мисли у мојој души заустављале на наредном молебану: “Зашто сам дошао овде? Не само ради тога да бих одслужио молебан и мирно се спустио у манастир, већ да бих урадио нешто истински корисно. Нисам дошао ни ради проповеди. Сви су се овде окупили само са једном жељом: да испросе од Бога милост – да ороси исушену земљу или друкчије речено – желели смо да се деси чудо”. А кише није било око месец дана. И тог дана је небо било чисто, плаво и без облака. Моје мисли су текле и даље. “Да ли заслужујемо чудо? Можда су ови монаси који стоје око мене по свом животу достојни чуда, не знам. А можда медју сељацима има богоугодних људи. Или ће се Господ сажалити на њих као отац над јадном децом због њихове горке потребе и огромног труда. “И даће им хлеб насушни …” Ова мисао ми се учинила најразумљивијом. Они, ти једноставни људи, заиста више од нас заслужују Божију милост, и њихово мучно ћутање и срдачне молбе су благоугодније Богу, него наше речи па чак и молитве. Јер није узалуд Псалмопојац рекао да Бог шаље храну “птићима враним”, који Му у глади вапију. Сам себе нисам сматрао достојним очекиваног чуда: можда ће Господ погледати не на мене лично, већ на мој епископски чин … И одједном се у мојој души пронела брза мисао као да ју је неко изговорио савршено јасно: - Моли се у Име Сина Мога! И одмах сам се сетио Спаситељевих речи на опростајној беседи са ученицима: “Заиста, заиста вам кажем: шта год да замолите Оца у Име Моје, даће вам. До сада ништа нисте молили у Име Моје: тражите и даће вам се да би радост ваша била потпуна” (Јн. 16, 23-24). И тада сам заборавио на све присутне и на самог себе, почео сам да се молим за кишу, молећи Оца Небеског у Име Господа Исуса Христа. Молио сам се ћутке, разуме се. За то време духовништво се попело на планину, краћим али тежим путем по правој линији. Стигло је и још народа, иако не превише. Почели смо молебан. Осветили смо воду и улили је по обичају у бунар. Народ је почео да се разилази. Духовништво је почело да силази истим путем. Небо је и даље било чисто, а само су се понегде кретали спори облаци. Сео сам на магаре. Али спуштање низ планину је било теже него пењање, те сам био принудјен да сидјем са магарета и да га водим за узде. Кроз сат времена смо се вратили у манастир. На небу није било никакве промене, чак нисмо о томе ни размишљали. Урадили смо своју обавезу и заборавили на то. У трпезарији смо добили ручак. А после њега смо узели хлеб из манастира да имамо за целу недељу, како смо то обично радили, замолили смо за још овчијег сира, натоварили смо све то на младо магаре и кренули да се враћамо у скит. Било је већ скоро шест сати. Магаре је ишло испред нас – оно је већдобро знало тај пут. Пратили смо га не журећи. Дошли смо до Студенице – 4 врсте. На моје чудјење и потпуно неприметно, небо се у неко време прекрило сивим облацима, који су нам долазили у сусрет. Одједном ми је кроз главу прошла мисао: зар ће нам Господ послати кишу и учинити чудо! Али сам се бојао да томе поверујем. Тако је прошло још пола сата. Почели смо да се пењемо уз планину. Небо је потамнело. Али магаре је и даље ишло стазом. Мрак је био све већи у густој шуми. И одједном сам у ваздуху осетио влагу, која је долазила од облака. Сам себи не верујући, рекао сам оцу Роману: - Оче! Мирише на кишу. Ћутљиви отац Роман је одговорио: - Дај Боже кишу! Опет смо пошли даље за магаретом. Одједном смо у даљини чули одјек грома. Сада нам је било јасно да се са облацима спрема олуја, а са њом наравно и киша. У шуми је већ било мрачно, да нисмо видели ни своје сопствене ноге. Одједном је севнула муња, и чуо се гром. И видели смо своју стазу само неколико стопа напред. Потом нас је тама поново обухватила, и само је већ навикнуто магаре ишло одлучно испред нас, као водич. Муња је севала све чешће и чешће, као да нам је осветљавала пут. Рекао сам оцу Роману: - Као да нам Господ пали шибице на небу и указује на пут. Ваздух је постајао хладан. Прошли смо још око три и нешто врсте. Овде се пут раздвајао: један пут је био дужи и ишао је право, а други је ишао право а потом је водио стрмо ка скиту. Решили смо да идемо лакшим путем право. Али магаре никако није хтело тим путем. И морали смо да му се повинујемо. Када смо дошли до средине удолине, магаре је одједном кренуло навише ка скиту. Муња је севала и грмело је скоро непрекидно. Отац Роман ми је рекао: - Владико, ако хоћете да останете суви, трчите сами навише, а ја ћу већ доћи касније. Тако сам и урадио. Кроз десет минута сам дошао до скита. Одједном је прва киша пала али сам ја већ био ван опасности. Киша је падала целу ноћ и напојила је жедну земљу. Кроз пет минута је дошао и отац Роман са магаретом, али је већ био сав мокар.   преузето са хттп://www.правмир.ру/артицле_3121.хтмл превод са руског Др Радмила Максимовиц        

30.04.2009.

ДОКАЗ БОЖЈЕГ ПРИСУСТВА

Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, а силази и пали се једино православном патријарху Благодатни или Свети огањ једно је од највећих чуда и тајни Господњих које обичан човек може да види и доживи! Он је очигледан доказ присуства Божјег. Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег, односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, уочи Васкрса. Хаџи Драган Б. Поповић у књизи „Истина о Светој земљи - православни Јерусалим“ објаснио је процедуру чекања Светог огња. У Саборном храму Христовог Васкрсења - који је монументална црква, а Гроб Господњи (назива се још и Кувуклија) налази се у њој и практично је црква у цркви - поред полиције и војске, ред и церемонијалне обавезе извршавају званични чувари Христовог Гроба - Каваси (Гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ више од 250 година. Претрес патријарха Саборни храм се отвара на Велику суботу у 10 сати, а сат касније комисија састављена од градских власти - начелника полиције и представника Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви Христовог Гроба гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има преко стотину. Затим се Кувуклија прегледа да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра. На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов молитвеник са златним листићима, а улаз запечаћују огромним воском испод кога су врата завезана белом траком у облику слова Х. Око 13 часова долази патријарх Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија обилази три пута око Кувуклије уз појања „Воскресеније твоје Христе Спасе“, и „Свјете тихиј“, после чега патријарх благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор остајући само са епитрахиљом, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх клекне лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући правосвештеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа од по 33 свеће, што симболише број година које је имао Христ кад је распет. У параклису Анђела, на самом уласку у Христов Гроб, је и јерменски представник, и то на метар и по, контролишући да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење иде у прилог томе да Благодатни огањ заиста долази, али само православном патријарху! Пламен се спушта низ цркву Приликом нашег хаџилука у Свету земљу, о Васкрсу 2004. године, који је тада био 11. априла, на Велику суботу црква Васкрсења била је препуна народа из свих крајева света. Са свежњевима од 33 беле свеће у рукама једни крај других стајали смо ми Срби, Руси, Грци, православци, католици... хришћани из читавог света. Иако огромна, црква Васкрсења ипак је била премала за све оне који су хтели унутра. Они који су већ ушли били су прави срећници! Узбуђење међу верницима било је посебно. Сви су се тискали, желећи да буду што ближи цркви Гроба у којој се налазио тадашњи патријарх јерусалимски Иринеј Други. Нас седамдесетак верника из Србије, који смо допутовали у организацији „Доброчинства“, стајали смо тридесетак метара од Кувуклије, са високо подигнутим свећама, очекујући да ће се баш нама, као што се то ранијих година догађало појединим верницима, директно спустити Благодатни огањ. Док се патријарх молио у Гробу, ми смо скрушено стајали и на молитвено тих начин певали песме и узносили молитве Исусу Христу и Пресветој Богородици. За разлику од нас, православни Арапи, Палестинци и монофизити Јермени очекивали су силазак Огња ударајући у талабасе, певајући и играјући. После двадесетак минута, изненадна бела светлост муњевито се спустила на сводове Кувуклије, а наше узбуђење достигло је врхунац. Платинасто-бела огњена нит, у виду муње спустила се кроз куполу Саборне цркве, парајући ваздух, брзином ипак довољном да људско око може да је региструје. Благодатни огањ је стигао! Муња се разливала невиђеним сјајем, завршивши у Гробу Господњем. После неколико секунди са високо уздигнутим свећама, које су гореле пуним пламеном, из Гроба је поносно изашао патријарх Иринеј, захваљујући Богу на благодати и упућујући присутнима благослов. Од патријархових свећа узимали смо пламен једни од других и огањ је за тили час већ био на свим свећама у цркви. Док смо с одушевљењем гледали и држали доказ присуства самог Бога, неописива топлота обузимала је читаво тело, а осећај је био јединствен, непоновљив... Храм је личио на огромну буктињу, радосни покличи одјекивали су црквом, а маса се у једном тренутку залелујала, али се нико није опекао. Кажу и да првих неколико секунди не може ништа да изгори ако се Огњем упали! У то су се уверили и они мало присебнији из наше групе, који су се неколико пута „умили“, прелазећи пламеном по лицу и рукама. После су нам препричавали да нису осетили никакав бол! Нама осталима, који се тога нису сетили, и сам боравак у цркви Васкрсења био је догађај који ћемо свакако памтити читавог живота. Касније се Огањ брзо разнесе по Јерусалиму и по целој Светој земљи. Током читаве године кандила и свеће на Часним трпезама пале се и горе овом чудесном ватром. Посебно је занимљиво да до сада није забележено да се Огањ није спустио у Гроб Господњи. Сведочанство на стубу Остало је записано да су многи желели ову благодат Божју, али су је дочекивали само православни патријарси и њима се једино палила! Тако су крсташи Латини 1101. године пожелели од својих поглавара да измоле Благодатни огањ. После двадесет и више сати безуспешне молитве на Христовом Гробу, напокон, одступише на сам дан Васкрса. Али, када је у Гроб ушао православни патријарх, Благодатни огањ се појавио за неколико минута. Такође, у средњем веку неправославни утицајни Јермени, желели су да и њихови поглавари измоле Бога за Огањ. Тада је православни патријарх Софроније био истеран из Гроба заједно са верницима, а јерменски поглавар остао је у Гробу, молећи се са сузама. Међутим, Благодатни огањ прође кроз Христов Гроб, проби спољашњи стуб цркве и патријарху Софронију наочиглед свих запали припремљене свеће! Један Турчин, који је тада стајао високо на Саборној цркви, видећи да из огромног стуба избија велики пламен који православном патријарху пали свеће, у усхићењу је скочио са цркве и остао неповређен. Сви који улазе у Саборну цркву Христовог Васкрсења могу и дан-данас да примете тај прогорели леви стуб, који као својеврсно сведочанство потврђује чудо Божје! ПОТВРДА ЖИВЕ ВЕРЕ Благодатни огањ је уприличен од Господа, како бисмо могли да видимо и осетимо само присуство Божје. Многи свети оци писали су и говорили о Светом огњу. Свети Симеон Нови Богослов каже да „пошто је Бог светлост, немогуће је да се појави без светлости“. Свети Григорије Палама, каже да „Благодатни огањ није материјалан, већ је то нематеријална светлост, није врлина и знање, већ је то истинска светлост, изнад врлине и знања“. О овом узвишеном догађају свети владика Николај Велимировић каже: „Тада је небо блиско, као малом детету мајка“. преузето са глас-јавности.рс