Хришћанство се не може измислити. Ово није филозофија, није измишљен култ. Ово је чињеница, сјајна као блиц. Назив ове чињенице звучи необично, чудно, изненађујуће: Бог је постао човек. По речима Светог писма: „Реч постаде тело и настани се међу нама, пуна благодати и истине“ (Јован 1:14).
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатому ући у вечност. Богатство које смирује и умирује, често је највећа замка – мир који човека чини невидљивим за Бога. Један тренутак тишине, један дубок дах, и све што је скупљено, већ је изгубљено. Страшно није имати много, већ не осетити ништа.
Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Постоји тренутак у ком вера престаје да буде угодна и постаје избор који боли. Свака одлука, сваки страх и сваки ситни изговор одређују да ли живот пролази кроз контролу или кроз храброст. Хришћанство се открива као пут који разоружава, који руши егео и навике, и показује да истинска слобода долази тек кад се прихвати оно што заиста кошта. У том парадоксу – губитак удобности постаје почетак истинског живота.
Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
Разбојник навикнут да отима и убија, у пустињи одједном остаје без оружја – пред лицем Мајке и Детета. Уместо плена, угледа светлост која га разобличава и приморава да учини једино добро дело свог живота. Тридесет година касније, тај исти човек, распет поред Христа, стоји без оправдања и моли за милост. А Бог одговара памћењем: ниједно зрно добра, једном дотакнуто милошћу, није заборављено.
Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано... Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.
Док машина дише уместо њега, а тело већ деценију лежи потпуно непомично, један монах са Крита успео је да постане глас који теши хиљаде људи широм планете. Он не користи гласне жице већ поглед, а његова тастатура су његове очи којима куца поруке наде из самог средишта медицински безнадежног стања. Ово је сведочанство о невероватном тријумфу духа над тешком болешћу, које показује зашто је живот без покрета понекад слободнији од живота у којем имамо све – осим Бога.
Многи кораци ка Богу почињу блиставим светлом чуда – неочекиваним исцељењем, знаком који стиже у прави тренутак или сузама које саме потеку пред иконом. Та светлост је дивна, али једног дана она неминовно избледи, а Божија тишина постане гласнија од свих некадашњих гласова. Управо тада, када престаје свака „трговина” са небом и када више нема ветра у леђима, вера престаје да буде само осећање и преображава се у нешто неупоредиво снажније.
Брига је постала модерна улазница у свет одраслих, и иако је често поистовећујемо са љубављу и одговорношћу, ниједан грч у стомаку никада није решио проблем, нити је иједна несаница платила дуг. Тајна истинског мира лежи у умећу да човек уради све што је до њега, а затим спусти терет који ионако никада није био његов. Тек тада, када „сутра“ препусти сигурнијим рукама, човек заправо почиње да живи сада и овде.
Често верујемо да је довољно да будемо „добри људи“ и да уредно испунимо списак правила како бисмо били мирни пред Богом и собом. И иако се трудимо да будемо коректни, ипак унутра нешто остаје празно. Јер суштина вере није у томе шта све не радимо, већ у томе кога и како волимо. Да ли је могуће да смо толико пазили на форму да смо изгубили срце?
Народ који престане да гледа нагоре, на крају гледа себе са мржњом. Кроз целу српску историју видимо да губитак унутрашњег ослонца увек погађа дубље од сваког спољашњег непријатеља. Крст и четири слова С нису само симбол, већ компас који открива зашто се сваки пут губимо кад тражимо спас на свим странама света, заборавивши на вертикалу. Повратак себи и свом идентитету могућ је само кроз повратак вери која нас чини живим – тек тада се рађа и истинска нада.
Господе Исусе Христе помилуј ме! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Свети Никола није био само благ старац са иконе. Његова доброта је била скривена, али борба за истину гласна и бескомпромисна. Милостив према човеку, строг према лажи, он остаје мерило које и данас разобличава наше навике и удобност. На данашњи дан, када га прослављамо, он нам сведочи да хришћанство није само обичај или лепа традиција, већ одговорност која тражи храброст, избор и спремност да се суочимо са неправдом.
Шта заправо значе снови у којима нам долазе упокојени сродници? Да ли су то поруке са оног света или искушења? Будући да нема човека који је живео а да није згрешио, сваки сан о преминулима јесте опомена живима да им је потребна наша молитва, као и редовно помињање њихових имена у Цркви.
Понекад ћутање говори више него хиљаду речи. Када нам неко постави злонамерно питање, најјачи одговор није објашњење, већ тишина која разобличава намере. У таквим тренуцима постаје јасно да није свако питање тражење истине, и права мудрост је препознати када је најбоље ћутати. Управо та тишина била је одговор Христа фарисејима, јер истина одбија да буде средство у калкулацијама.
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.
Чудеса Божија се догађају свакодневно, често неприметно и скривена иза речи „срећа“. Али у тренуцима смртне опасности, секунда живота се претвара у читав минут хладнокрвне свести: добијамо натприродну снагу, чујемо необјашњиви глас, или нас невидљива рука зауставља пред кораком у бездан. Овакви феномени нису пуке приче, већ документована сведочанства о Божанској интервенцији која нас штити од хаоса слободне воље и слепих закона природе. У тим тренуцима открива се истина: живот није случајност, већ пут који прати невидљива рука.
Није те нико гонио док си живео исто као остали. А онда си кренуо за Христом и доживљаваш најтежи отпор, не од непознатих, него од породице. Од старих пријатеља. Од „твојих“. Одједном – хладноћа. Подсмех. Непријатна тишина. „Шта ти је у последње време?“ „Много си се променио.“ „Не препознајем те.“ Истина је сурова: твоја промена осветљава оно што су они одлучили да не мењају. Ти ниси проблем. Ти си њихово огледало.
Животиње, од пчела које поштују иконе до слонова који беже пред цунамијем, добијају унутрашње, спасоносно упутство. Ова инстинктивна мудрост није слепи случај, већ отисак највећег Архитекте, чија је Промисао уписана у свако створење. Сваки њихов покрет сведочи да је свет вођен, а човеку је дата слобода да тај тихи шапат чује или да га занемари.