Исусова молитва носи у себи огромну снагу – може да умири срце и донесе светлост чак и у највећој буци савременог живота. Али ако се твори без пажње и покајничког духа, може пробудити гордост и унутрашњу смутњу. Она је истовремено дар и ризик: пламичак који греје, али и огањ који тражи расуђивање.
Могуће је проживети читав живот без иједног прекршаја, а ипак пасти на последњем испиту. Није довољно не чинити зло, ако срце остаје хладно пред туђом патњом. Када Син Човечији дође у слави, неће се бројати наша спољашња исправност, већ љубав коју смо заиста показали. Јер Бог већ сада стоји пред нама у лику гладног, болесног и заборављеног ближњег – и од нашег одговора зависи вечност.
Данас је постало неупоредиво лакше развести се него склопити брак. Особито је то лако учинити у нашој земљи јер правне основе за развод брака у нашем законодавству спадају међу најлибералније у свету. Довољно је рећи да је дошло до неслагања нарави супружника и Закон постаје – немоћан. Али, ко је онда моћан да сачува брачну заједницу мушкарца и жене и дометне јој снаге да одоли сваком искушењу?
Данас прослављамо Светог Симеона Богопримца – човека који је живео три века и није могао да умре. Не зато што је то желео, већ зато што није поверовао да је „немогуће“ – могуће: морао је да чека док не види оно што је желео да избрише. Чекао је Девицу и Дете, да би схватио да Бог не пита да ли је нешто логично, већ да ли је срце спремно да верује. Понекад једна сумња продужи пут, али један сусрет донесе мир.
Многи су покушавали да докажу да Бога нема. Стављали су Га на пробу, изазивали Га на двобој, решени да једном заувек добију одговор. Али шта се догоди када Бог прихвати изазов и заиста дође? Да ли тај двобој завршава поразом човека – или раном из које почиње љубав?
Чекање да човек постане „довољно добар“ и потпуно чист често је само замка која га годинама држи подаље од самог Извора живота. Искрена жеља и радост у срцу најсигурнији су знаци да сам Господ већ зове на Своју гозбу, нудећи опроштај и снагу за нови почетак. Света тајна није награда за савршене, већ неопходан лек и духовни дах без којег је немогуће победити свакодневне слабости и пронаћи прави мир.
Човек живи као изгубљени новчић, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.
Ми, православни хришћани смо врло незгодни људи за свет. Зато што не говоримо о некаквим земаљским променама и законима, него о љубави која би све учинила једнакима. Зато што је наш Цар – Христос. Зато што је Он увек исти – и јуче, и данас, и сутра. И зато што идемо за Њим. И зато немојмо се уморити да подижемо крст насупрот свим непријатељима. Подижимо га својим срцима, својом молитвом, својом љубављу према Господу.
Човек је господар неизговорене, али и роб изговорене речи, гласи једна мудра изрека. Зато је од животне важности да имамо контролу над изговореном речју, без обзира што у свакодневном животу много тога што се дешава мами из нас реч више. А наше речи, оне су дијагноза наша душе.
Пораст броја психичких обољења се, пре свега, може објаснити тиме што су многи људи изгубили истински смисао живота. Духовни. Главни узрок неурозе нису стресови и непријатности, већ човекова личност. Филозофија хедонизма “једи, пиј, забављај се” исисава задовољство из таквог живота. Пре или касније, човек постаје свестан лажности овог пута.
У Петрограду 18. века једна жена је оставила све – име, кућу, углед – и постала симбол љубави која не тражи награду. Њене ноћне молитве и тихи кораци кроз снег претворили су бол у светлост која и данас не гаси. Била је нежна према сиромашнима, кротка према животињама луталицама, и пророчка у речима које су спасавале животе. Док цареви граде споменике од камена, данас прослављамо жену која је изградила споменик од љубави, невидљив али вечан.
Свет који изгледа вечан у трену постаје кућа од песка. Највећа опасност није у ратовима, већ у успаваном срцу које губи људскост. Једина несаломива тврђава остаје Христов мир у човеку који узвраћа добрим. Ту почиње борба против духа времена.
Помилуј нас, Исусе, Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо учинити ништа, не одступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас.
Све физичко у овом свету постоји као последица онога што се дешава у духовном свету. Постоје одређена правила по којима све постоји и креће се. Без обзира да ли су вам познати или не, верујете ли у њих или не, ови закони ипак постоје, делују и стално утичу на нас. Ако упознате неке од ових правила и примените их, бићете запањени њиховим ефектом.
Нису Богу мили гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом.
Најомраженији човек у граду, богати мафијаш који је живео од туђе несреће, пење се на дрво само да би видео Исуса. Уместо осуде, коју су сви очекивали, Бог му каже: „Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме.“ То је био скандал који је уздрмао град. Тамо где су сви видели паразита, Христос је видео човека вредног новог почетка.
Вредност нашег живота зависи од циља који изаберемо. Ако верујемо да је све пролазно, наш живот постаје само празна јурњава. Морамо подићи поглед са земље ка Небу и усмерити своје кораке ка Христу – код Кога не постоје јуче и сутра, већ само Вечна Љубав која нас исцељује.
Окови могу бити невидљиви, а ипак толико тешки да ограничавају сваки корак. Често нисмо свесни како нас страхови, прошлост и свакодневне бриге држе у заробљеништву које сами не видимо. Данас прослављамо Часне вериге апостола Петра, које нас подсећају да чак и најтежи окови могу пасти када их додирне светлост која долази са Неба. Слобода се увек рађа тамо где се мрак највише чини непобедивим.
Навикли смо да Царство небеско желимо само нашим упокојенима. Али оно није резервисано искључиво за загробни живот. Пронаћи Царство небеско значи обновити везу са Богом и ући у простор Духа Светога – већ овде на земљи. То је задатак сваког хришћанина. Ономе ко га пронађе, више није пресудно да ли је богат или сиромашан, здрав или болестан; таквом човеку више ништа не може одузети унутрашњу радост.
Данашњи празник Светог Саве није само сећање на прошлост, већ живи позив на буђење у свету који изнова дрхти пред неизвесношћу и сукобима. Права суштина светосавског завета лежи у храбрости да се деца изведу из хаоса модерне стихије и утврде у вредностима које су створиле народ генијалаца и светитеља. Само повратком на тај непогрешиви пут, где Србија почива на Христовој љубави, ствара се будућност која не може пропасти већ само васкрснути у својој пуноћи.